Стефан Радичевић
| Стефан Радичевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | Крај 18. века |
| Место рођења | Нови Сад, Аустроугарска |
| Датум смрти | 11. март 1871. |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
| Занимање | политичар и правник |
Стефан Радичевић или Стеван Радичевић (Нови Сад — Београд, 11. март 1871) био је српски правник и политичар. Био је српски министар правде и просвете и члан Државног савета.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Новом Саду где се и школовао, а био је стриц српског песника Бранка Радичевића.[1][2]
У Бечу је студирао право.[2] Његови непријатељи су о њему говорили да је био само трговачки калфа пре преласка у Србију.[2] Рано је ступио у службу у магистрату.[1] Пре преласка у Србију био је дијуриста у Земуну.[1] У Србију је прешао 1830. године и постављен је за члана законодавне комисије при београдском народном суду, којој је на челу био Вук Стефановић Караџић.[3] Од краја 1830. заједно са Димитријем Давидовићем сакупљао је грађу за писање устава.[4] Почетком 1831. постављен је за секретара Кнежевске канцеларије.[5] Крајем 1834. године смењен је са положаја секретара.[5] Пошто кнез није био задовољан ранијим радом законодавне комисије, Радичевић је постављен 1834. за члана нове законодавне комисије.[4] Саставио је до Митровдана 1834. године полицијски и кривични законик и попратио их својим тумачењима.[4] Радио је са Димитријем Давидовићем и на установи Државнога савета.[4] Помагао је Давидовићу у писању Сретењског устава.[4]
Након проглашења Сретењског устава постао је 1835. секретар Државног савета.[1] Тада је био најмлађи саветник.[1] Када је поништен Сретењски устав онда је до краја априла 1835. Радићевић сам написао један нацрт новога устава, а други нацрт је написао у оквиру комисије.[4] По Радичевићевом нацрту скоро сва власт је била концентрисана у рукама кнеза, тако да је законодавну власт кнез требао да дели са Саветом, извршна власт је била у рукама кнеза, а судска власт је била независна.[4] Постављен је јула 1835. за директора канцеларије Државног савета.[5] Постао је марта 1836. члан Великог суда.[5] О Милетиној буни написао је под туђим именом октобра 1836. у немачким новинама велики чланак, у коме је по налогу кнеза Милоша Тому Вучића приказао као издајника.[4] Поново је током 1837—1838. био члан уставотворне комисије. Радичевић је марта 1839. постављен за начелника оделења у министарству унутрашњих послова.[1] По налогу кнеза Милоша наредио је секретарима Савета да не подржавају кнежеве противнике.[4] На месту министра правде и просвете био је од 26. јуна 1840. до 7. септембра 1842.[5] Иако није служио у војсци, јуна 1841. унапређен је у чин пуковника.[1] Као министар просвете по закону је био и председник Друштва српске словесности.[1]
Као министар правде настојао је да судска решења, пресуде и судска акта имају облик, на који је он био навикао у Аустроугарској.[1] Уставобранитељи су током 1842. као своје основне захтеве истицали смењивање Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стефана Радичевића.[4] Тома Вучић Перишић је пре сукоба са кнежевом војском код Метиног брда 4. септембра 1842. понудио кнезу Михаилу помирење под условом да отпусти тројицу министара Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стевана Радичевића и да се из Србије уклоне кнегиња Љубица и Јеврем Обреновић.[6] Пошто кнез на то није пристао дошло је до битке код Метинога брда, у којој је поражен. Након Вучићеве буне Радичевић је напустио Србију септембра 1842. заједно са пораженим кнезом Михаилом.[1] Живео је једно време у Земуну, а једно време у Новом Саду.[2] Прешао је 1848. у Сремске Карловце, где је учествовао у организацији власти за време Српског народног покрета 1848—1849.[2] Када су у Војводину прешли Стеван Книћанин и Миливоје Петровић Блазнавац са добровољцима из Србије, тада се Радичевић повукао у Земун.[2]
Написао је 1849. у Земуну Пројекат устава за Војводину Српску.[1] Од 1851. до 1859. живео је у Новом Саду.[2] Вратио се у Србију 1859. заједно са кнезом Михаилом.[1] Живео је отада у Београду, у коме је умро 27. фебруара/11. марта 1871. године
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Алексијевић, Властоје Д. Савременици.
- Милићевић, Милан Ђ (1888). Додатак поменику.
- Станојевић, Станоје (1929). НА Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. Београд.
- Љушић, Радош (1986). Кнежевина Србија (1830-1839).
- Поповић, Радомир Ј. (2003). Тома Вучић Перишић.
- Христић, Коста Н. (1937). Записи старог Београђанина.
