Ferekid

Ferekid

Ferekid (stgrč. ΦερεκυδηςΦερεκυδης) sa Sirosa (Sir) (6. vek pre nove ere) - starogrčki kosmolog i mitograf koji je napisao delo „Kosmogonija“. Anaksimandrov savremenik i savremenik „sedam mudraca“, neki autori ga smatraju jednim od njih.

Biografija

Njegovo rodno ostrvo je Siros, u blizini Delosa, oba dela arhipelaga Kiklada. Babijev sin, Ferekid je rođen u vreme 45. Olimpijade i živeo je u vreme lidijskih kraljeva Alijata II (600-560. prne.) i Kreza (560-545. p. n. e.).

Autori poput Klimenta Aleksandrijskog i Filona iz Biblosa tvrde da „Ferekid nije dobio nikakvu instrukciju iz filozofije ni od jednog učitelja, već je svoje znanje stekao iz tajnih knjiga Feničana.“ Navodi se da je tada postao Pitakov učenik i živeo na Lezbosu. Pominje se i da je putovao na Heladi i u Egiptu.

Nirnberška hronika

Ferekid se smatra prvim (najstarijim) grčkim proznim piscem. Napisao je „Kosmogoniju“. Pored orfizma. U njemu. „Antički rečnik“ ga opisuje kao „autora kosmologije“. Radi sa mitološkim kolorita, koji se zasnivao na ideji da svetski poredak nije ništa drugo do posledica uticaja božanstava, prema drugom iskazu – „njegova mitologija je plod svesnog mitotvorstva“. „Ferekid je koristio jonski dijalekt, pisao u stilu priče, u jednostavnim kratkim rečenicama, kao što se može zaključiti na osnovu jedinog velikog fragmenta njegovog dela otkrivenog na egipatskom papirusu“, beleži rečnik „Drevni pisci“ (Sant Petersburg, 1998). Ferekid je prepoznao večnost početnog trojstva bogova: Zasa (var. Zevs, eterične visine neba), Htonije, podzemne dubine i Hrona (vreme). Zas postaje Zevs kao mladoženja Htonije, koji kao Zevsova nevesta dobija ime Geja (otuda drugo ime za njegovo delo – „Mešavina bogova”). Ferekid je takođe razlikovao tri elementa: vatru, vazduh, vodu – koje je Hronos stvorio od svog semena, koje se dalje podelilo na pet delova (prema G. Gompercu: prostori zvezda, sunca, meseca, vazduha i mora), iz kojih nastaju natprirodna bića. Struktura njegove kosmogonije, prema Damaskiju, otkriva sličnosti sa kosmogonijom Anaksimandra. Oni primećuju razliku između njegovog koncepta i Hesiodove Teogonije.

Izneo je učenje o metempsihima (preobražajima duša). Prema Ciceronu: „Koliko je poznato iz pisanog predanja, Ferekid sa Sirosa je prvi rekao da su duše ljudi večne.“ U vezi sa ovim učenjem, uzdržavao se od jedenja mesa.

Njegovi savremenici (naročito Spartanci) su ga veoma poštovali zbog čistote njegovog života; u blizini Magnezije podignuto je „ηρωον“ („herojsko“ svetilište) u njegovu čast.

Prema Celzusu, pominje se „Ferekid, mnogo drevniji od Heraklita“ .

Smatran je Pitagorinim učiteljem, što je zabeležio Diogen Laertije, navodi se da je posle Pitakove smrti Pitagorin ujak pozvao Ferekida da se preseli na Samos i postane učitelj omladine.

Klaudije Aelijan je u „Poučnim pričama“ pisao o Ferekidovoj smrti: „Ferekid sa Sirosa završio je svoje dane u strašnoj agoniji: pojele su ga vaške. Pošto ga je bilo strašno gledati, Ferekid je morao da odbije da komunicira sa prijateljima; ako bi neko došao do njegove kuće i pitao kako je, Ferecid bi pokazao prst, izjeden do kosti, kroz otvor na vratima i rekao da mu je celo telo u istom stanju. Delanci kažu da je njihov bog, u gnevu na Ferekida, poslao ovaj napad na njega. Uostalom, dok je živeo sa svojim učenicima na Delosu, hvalio se svojom mudrošću, a posebno činjenicom da je, iako nikada nije prinosio žrtvu, ipak živeo srećno i bezbrižno, ništa gore od ljudi koji žrtvuju čitave hekatombe. Za ove smele govore Bog ga je strogo kaznio.”

Pored pisanja, Ferekids je bio poznat i po dizajnu heliotropiona (sunčanog sata) na svom ostrvu Siros, a kasnije i na Samosu, pomoću kojih je mogao ne samo da odredi podne, već i geografsku širinu i da predvidi pomračenje Meseca i Sunca.