Henri VIII (drama)

Prva strana Henrija Osmog, izdanje iz 1632. godine.

Henri VIII (engl. Henry VIII) jeste istorijska drama Viljema Šekspira napisana oko 1612. godine.

Likovi

• Kralj Henri Osmi
• Kardinal Vulzi
• Kardinal Kampejus
• Kapucije, ambasador cara Karla Petog
• Kranmer, arhiepiskop kanterberijski
• Vojvoda od Norfoka
• Vojvoda od Bakigema
• Vojvoda od Safoka
• Erl od Sarija
• Lord Komornik
• Lord Kancelar
• Gardiner, episkop vinčesterski
• Episkop linkolnski
• Lord Abergeni
• Lord Sands
• Ser Henri Gilford
• Ser Tomas Lavel
• Ser Antoni Deni
• Ser Nikola Voks
• Kromvel, službenik Vulsijev
• Grifit, službenik kraljice Katarine
• Doktor Bats, kraljev lekar
• Brandon, nadzornik imanja vojvode od Bakingama
• Kraljica Katarina, supruga kralja Henrija, docnije razvedena
• Ana Bolen, njena dvorska dama, docnije kraljica
• Stara Gospođa, prijateljica Ane Bulin
• Pacijencija, dvorkinja kraljice Katarine

Radnja

Radnja se dešava u Londonu, Vestminsteru i Kimboltonu.

Predstava počinje Prologom, koji naglašava da će publika videti ozbiljnu predstavu, i apeluje na publiku: „Prvi i najsrećniji slušaoci grada“, da „Budite tužni, kao što bismo vas mi učinili."

Prvi čin počinje razgovorom između vojvoda od Norfolka i Bakingema i lorda Abergavenija. Njihov razgovor izražava njihovo obostrano ogorčenje zbog nemilosrdne moći i prevelikog ponosa kardinala Volsija. Volsi prelazi binu sa svojim pratiocima i izražava svoje neprijateljstvo prema Bakingemu. Kasnije je Bakingem uhapšen pod optužbom za izdaju - Vulsijevo delo.

Druga scena predstave predstavlja kralja Henrija VIII i pokazuje njegovo oslanjanje na Vulsija kao svog favorita. Kraljica Katarina ulazi da protestuje zbog Vulsijeve zloupotrebe poreskog sistema za svoje potrebe; Vulsi se brani, ali kada kralj opozove kardinalove mere, Vulsi širi glasinu da je on sam odgovoran za kraljev postupak. Katarina takođe osporava hapšenje Bakingema, ali Vulsi opravdava hapšenje tako što navodi Kneževog geodeta kao glavnog tužioca. Nakon što je saslušao geodeta, kralj naređuje da se Bakingemovo suđenje nastavi. Na banket koji je priredio Vulsi, kralj i njegovi pratioci ulaze prerušeni u maskare. Kralj pleše sa Anom Bolen, kraljičinom dvorskom damom.

Dva anonimna gospodina otvaraju II čin, jedan drugom daje izveštaj o Bakingemovom suđenju za izdaju. Sam Bakingem ulazi u pritvor nakon osude i oprašta se od svojih sledbenika i javnosti. Nakon njegovog izlaska, dva gospodina razgovaraju o dvorskim tračevima, posebno o Vulsijevom neprijateljstvu prema Ketrin. Sledeća scena pokazuje kako Vulsi počinje da radi protiv kraljice, dok plemići Norfok i Safok gledaju kritički. Vulsi predstavlja kralju kardinale Kampejusa i Gardinera; Kampejus je došao da služi kao sudija na suđenju koje Vulsi organizuje za Ketrin.

Ana Bolen je prikazana kako razgovara sa Starom damom koja joj je pratilac. Ana izražava svoje saosećanje sa kraljičinim nevoljama; ali tada ulazi Lord Komornik da je obavesti da ju je kralj postavio za markizu od Pembruka. Kada Lord Komornik ode, Stara dama se šali o Aninom iznenadnom napredovanju u kraljevoj milosti.

Raskošno postavljena scena suđenja (Čin II, scena 4) prikazuje Katarinino saslušanje pred kraljem i njegovim dvorjanima. Ketrin zamera Vulsiju za njegove mahinacije protiv nje i odbija da ostane na suđenju. Ali kralj brani Vulsija i navodi da su njegove sumnje u legitimnost njihovog braka dovele do suđenja. Kampejus protestuje što se saslušanje ne može nastaviti u kraljičinom odsustvu, a kralj nevoljko odlaže postupak. (Čin III) Vulsi i Kampejus se suočavaju sa Ketrin među njenim dvorskim damama; Ketrin emotivno protestuje zbog svog tretmana.

Norfok, Safok, Sari i lord Komornik su prikazani (Čin III, scena 2) kako kuju zaveru protiv Vulsija. Paket Vulsijevih pisama papi je ponovo upućen kralju; pisma pokazuju da Vulsi igra dvostruku igru, suprotstavljajući se Henrijevom planiranom razvodu od Katarine pred papom, dok ga podržava pred kraljem. Kralj pokazuje Vulsiju svoje nezadovoljstvo, a Vulsi po prvi put shvata da je izgubio Henrijevu naklonost. Plemići se rugaju Vulsiju, a kardinal otpusti svog sledbenika Kromvela da Kromvel ne bi bio oboren u Volsijevom padu u nemilost.

Dva gospodina se vraćaju u IV činu da posmatraju i komentarišu raskošnu povorku za krunisanje Ane Bolen za kraljicu, koja u njihovom prisustvu prelazi binu. Nakon toga im se pridružuje treći gospodin, koji ih obaveštava o još dvorskih tračeva – uspon Tomasa Kromvela u kraljevsku milost i zavere protiv Kranmera, nadbiskupa od Kenterberija. (Scena 2) Ketrin je prikazana bolesna; priča se o Vulsijevoj smrti; ima viziju plesa duhova. Carski ambasador Kapucije posećuje bivšu kraljicu Katarinu. Katarina izražava svoju trajnu odanost kralju, uprkos razvodu, i želi dobro novoj kraljici.

V čin je vrhunac predstave. Kralj poziva nervoznog Kranmera i izražava mu svoje prijateljstvo, govoreći Kranmeru da su „Tvoja istina i tvoj integritet ukorenjeni u nama, tvom prijatelju“ (Čin V, scena 1). Kralj potvrđuje ovo prijateljstvo poklonom prstena. Kasnije, kao rezultat pažljivo skovane zavere, Kranmer je optužen za jeres u Kraljevskom savetu i rečeno mu je da će ga kao zarobljenika odvesti u Tauer; Kranmer se energično brani, a zatim pokazuje kraljev prsten (Čin V, scena 2). Kralj ulazi, nazivajući Kranmera "dobar čovek", titulu koju malo ko u Veću zaslužuje. Zavera je propala. Kraljica Ana Bolen rađa ćerku, buduću kraljicu Elizabetu. Kralj traži od Kranmera da krsti i bude kum detetu, „odelo koje mi ne smeš uskratiti“. Komornik, Porter i njegov čovek imaju poteškoća da kontrolišu oduševljenu gomilu koja prisustvuje krštenju male Elizabete. Kranmer drži proročki govor o slavi buduće vladavine novorođene princeze, „Na ovoj zemlji, hiljadu hiljada blagoslova“ (Čin V, scena 4). Kralj odgovara: „Gospodine arhiepiskope, učinio si me sada čovekom“, i proglašava dan praznikom.

U Epilogu se priznaje da je malo verovatno da će se predstava svideti svima, ali ipak traži odobrenje publike.

Literatura

• Šekspir, Viljem (1978). Nedić, Borivoje; Simić, Živojin; Anđelović, Danko, ur. Celokupna dela Viljema Šekspira. 6 (Kralj Džon, Ričard III, Henri VIII, Soneti, Poeme). Beograd: BIGZ.