Šarl Guno

Šarl Guno
Lični podaci
Puno ime	Šarl Fransoa Guno
Datum rođenja	(1818-07-17)17. jul 1818.
Mesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	18. oktobar 1893.(1893-10-18) (75 god.)
Mesto smrti	Sen Klu, Francuska

Šarl Fransoa Guno (franc. Charles-François Gounod; Pariz, 17. jul 1818 — Sen Klu, kod Pariza, 17. oktobar 1893) bio je francuski kompozitor. Potekao je iz umetničke porodice. Rano je ispoljio ljubav prema muzici. Na Konzervatorijum u Parizu upisao se 1836. godine. Učitelji su mu bili Ž. F. Alevi i F. Paer. Kantatom Fernand. 1839. osvaja nagradu Prix de Rome i pravo na trogodišnji boravak u Italiji. Vreme provedeno u Rimu koristi za proučavanje dela Palestrine, Belinija i Donicetija. Posle povratka u domovinu postaje orguljaš i dirigent crkvenog hora „Société missions étrangères“ i nastavlja sa kompozitorskim radom koji je započeo u Italiji. Sledeći reformatorsku ideju Gluka, odriče se konvencionalnosti i stvara neraskidivu vezu između teksta i muzike, dajući muzici ne samo ulogu tumača složenih psiholoških stanja nego i komentatora scenskih zbivanja. Punu afirmaciju doživeo je tek operom Faust (1859), delom koje se nalazi na sredini između velike i komične opere. Njegov izvor nadahnuća je redovno ljubav, čista i nesebična, pa je to i u Faustu, pisanom prema istoimenom Geteovom delu. Poslednjih godina života potpuno se posvetio komponovanju crkvene muzike. Napisao je 12 opera, 2 simfonije, 7 klavirskih i veći broj vokalnih kompozicija, svetovnih i crkvenih, kao i 17 misa, oratorijuma i rekvijema. Važnija su mu dela: opere Faust, Safo, Kraljica od Sabe, Romeo i Julija, Krvava opatica (franc. None sanglante), Silom lekar (franc. Le Médecin malgré lui), Golubica, Zamorin danak; oratorijumske trilogije Iskušenje (franc. La Rédemption), Smrt i život (franc. Mors et vitа); oratorijum Tobija (franc. Tobie); kantate Fernand i Na granici (franc. A la fiontière); Te Deum za dva hora (10-oglasno), 2 Stabat mater i dr. Jedan je od prvih lirika francuske opere XIX veka, odnosno prvi od njenih značajnijih predstavnika.

Spoljašnje veze

• Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta