Аину народ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Група Аинуа

Аину народ је први народ који је населио данашња јапанска острва. Данас их има на јужним и источним обала острва Хокаидо, делом на Сахалину, на најјужнијем делу полуострва Камчатка и на Курилским острвима. Аину који говоре Аину језиком данас живе искључиво у Јапану. Углавном су концентрисани .

Реч "аину" значи "човек" на Аину језику. Верује се да данас има преко 200.000 припадника Аину народа, међутим њихов тачан број није познат јер многи Аину крију своје порекло или га уопште нису свесни, најчешће због тога што су их родитељи хтели заштитити од расизма.

Аини су високи људи и имају изражену косматост делова тела. Одећа им је специфична, као и религија.

Порекло[уреди]

У Јапану су дуго времена доминирали ставови који су Аину описивали као расу "племенитих дивљака", односно поносну али самоизоловану културу ловаца-сакупљача. Тај мит је постао омиљени аргумент у сврху оправдавања јапанског отимања Аину земље. У ствари, Аину су били земљорадници од самих почетака Нове ере.

Миграције[уреди]

Крајем 20. века су се јавиле многе спекулације о томе да би Аину могли бити једни од првих група које су населиле Северну Америку. Ова теорија се углавном заснива на костурима као и траговима културе међу многим племенима која живе у западном делу Северне Америке и неким деловима Латинске Америке. Северна Америка је имала неколико различитих етничких група међу својим првим досељеницима - Аину су били једни од њих, можда чак и први. Најпознатији доказ у прилог овој тврдњи је Кеневијски човек.

Проучавање генетске мапе је показало матрицу генетске експанзије из области око Јапанског мора према остатку источне Азије и америчком континенту. Ово се сматра трећим највећим генетским покретом у источној Азији (након "Велике експанзије" с афричког континента, те друге експанзије из области северног Сибира), што би је ускладило са сазнањима везаним уз рани период Јомона.

Историја[уреди]

На самом почетку, контакти између Аину и Јапанаца су били пријатељски и обе стране су се сматрале равноправним у трговини. Међутим, с временом су Јапанци почели доминирати у том односу, и ускоро су саграђена велика насеља на рубовима територије Аину. Како су се Јапанци померали на север и преузимали њихову земљу, Аину су се често повлачили без икаквог отпора, иако је понекад било и краћих ратова као 1457., 1669. и 1789. године, где су Аину поражени. Јапанска политика је постала концентрисана на асимилацију Аину у периоду Меиђи, па је Аину забрањено коришћење сопственог језика, а терани су на бављење земљорадњом на за то посебно одређеном владином земљишту. Аину су такође били коришћени као полуропска радна снага од стране јапанске рибарске индустрије. Острво Хокаидо је био познат као Езо или Езо-чи за време периода Едо. За време Меиђи револуције промењено му је име у Хоккаидо као део напора да се јапански национални дух "уједини" под вођством Цара, те тако уклоне сви локални идентитети и аутономија различитих јапанских регија.

Пре тога су Аину управљали по тројица наследних поглавица у сваком селу, а земља је била подељена у три области: Сару, Усу и Исхикари, над којима је контролу држао Сару, иако односи између становника нису били блиски, а мешани бракови избегавани. Поглавице нису имале судских овлашћења; о судбини злочинаца се одлучивало на скупштинама свих сељана. Није било смртне ни затворске казне, а као крајња казна се употребљавало премлаћивање, осим у случају убиства, када би се починиоцу одрезали нос, уши и пете. Мешани бракови између Јапанаца и Аину нису били реткост, а поготово у Самбутсу на источној обали се могу пронаћи многа деца која потичу из тих веза.

Аину су тако постали јапански грађани и предметом јапанских закона. Данас многи Аину презиру израз Аину и више воле да се називају Утар (друг на Аину језику). Оба назива се користе у службеним документима.

Географија[уреди]

Након руско-јапанског рата), готово сви Аину живе у Јапану. Мали број припадника Аину данас живи на Сахалину, већином потомци сахалинских Аину који су прво били протерани, а потом враћени. Такође постоји Аину мањина на најјужнијем делу полуострва Камчатка и на Курилским острвима. Међутим, Аину који могу говорити Аину језиком данас живе искључиво у Јапану. Углавном су концентрисани на јужним и источним обала острва Хокаидо.

Захваљујући мешаним браковима са Јапанцима те сталној асимилацији у доминантну културу, данас има мало правих Аину насеља. Многа "аутентична Аину села" која се рекламирају на Хокаиду су чисте туристичких атракција.

Култура[уреди]

Традиционална Аину култура се прилично разликује од јапанске културе. Мушкарци се након одређеног доба престају бријати и пуштају дуге браде и бркове. И мушкарци и жене режу косе са стране до нивоа рамена, али позади је режу у облику полукруга. За боју се користила чађ на чинији обешеној изнад горуће брезовине. Њихова традиционална одећа се прави од коре бреста. Има дуге рукаве који досежу све до стопала, обмотана је око тела, и везана појасом од истог материјала. Жене носе доње рубље од јапанских тканина. Зими се носе животињске коже, с чарапама од јеленске коже и чизмама направљеним од псеће или лососове коже. Оба пола воле минђуше, за које се тврди да се у прошлости правила од винове лозе, исто као и огрлице зване тамасаи, које њихове жене јако воле.

Њихова традиционална кухиња се састоји од меса медведа, лисице, вука, јазавца, вола или коња, рибе, птица, проса, повраћа, биља и корења. Никада не једу сирово месо или рибу, него га увек кувају или пеку.

Њихова традиционална станишта су колибе обложене трском, без икаквих соба и са огњиштем у средини. Нема димњака него једино рупа у углу крова; постоји један прозор на источној страни и двоје врата. Кућа сеоског поглавара служи за скупштине када се за то укаже потреба. Уместо столица, Аину седе на поду покривеном с два слоја покривача, једним од рогоза, другим од божура; кревети су им од дасака, мадраце вешају између мотки а користе кожу као покриваче.

Мушкарци користе штапиће за јело; жене користе дрвене кашике. Аину кухиња се не конзумира ван Аину заједнце; постоји само неколико Аину ресторана у Јапану, углавном у Токију и на Хокаиду.

Религија[уреди]

Аину су следбеници анимизма, односно верују да све природне ствари унутар себе имају у себи камуи (божански дух). Постоји хијерархија камуиа. Најважнији је Бака огњиште (ватра), затим камуи планине (животиње), затим камуи море (морске животиње), а потом све остало.

Аину немају професионалних свештеника. Сеоски поглавица води све потребне верске церемоније; оне се своде на жртве-љеванице пиринчаног вина, молитве и нуђење врбених изрезбарених штапића боговима. Ти се штапићи називају Инау (једнина) и нуса (множина). Стављају се на олтар заједно с главама убијених животиња. Аину се захваљују боговима пре јела и моле божанствима за време пожара и болести. Верују како су њихови духови бесмртни, и да ће бити награђени у загробном животу уздизањем у камуи мосир (Земљу богова).

Део Аину на северу су прихватили православно хришћанство од Руске православне цркве.


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Аину народ