Албанске кнежевине
| Овај чланак је део серије о историји Албаније |
| Историја Албаније |
|---|
 |
Термин албанске кнежевине се односи на низ кнежевина створених у средњем веку у Албанији и околним регионима на западном Балкану којима је владало албанско племство. 12. век је обележио прву албанску кнежевину, Кнежевину Арбанон. Међутим, касније, у другој половини 14. века, ове кнежевине су ојачале, посебно падом Српског царства после 1355. године. Неке од ових кнежевина су се ујединиле 1444. године под војним савезом под називом Љешка лига до 1480. који је победио Османско царство у више од 28 битака. Покривали су данашњу Албанију, западно и централно Косово, Епир, области до Коринта, западну Северну Македонију, јужну Црну Гору. Вође ових кнежевина биле су неке од најистакнутијих балканских личности у 14. и 15. веку као што су Ђин Буе Спата, Андреа Музака, Ђин Зеневиши, Карло Топија, Андрија Гропа, породица Балшићи, Ђорђе Аријанит Комниновић, Лека Дугађин и његова породица...
Кнежевина Арбанон[уреди | уреди извор]
Кнежевина Арбанон (1190–1255) била је прва албанска држава у средњем веку. Проглашење феудалне државе Арбанон, на северу Албаније, са Кројом као престоницом, догодило се 1190. године. Као оснивач ове државе познат је Прогон, а касније су кнежевином владали Ђини и Димитер Прогони. Ндерфандина је позната као најважнији центар ове кнежевине, а то је јасно говорио амблем Арбанона пронађен уклесан на камену у католичкој цркви Свете Марије. Након пада династије Прогон, кнежевина је дошла под Григор Камона и Гулама од Албаније. Коначно је кнежевина распуштена 1255. Најбољи период кнежевине је био под Димитером Прогонијем.
Деспотовина Ангелокастронска и Лепантска[уреди | уреди извор]
Деспотовина Ангелокастрона и Лепанта (1358–1374) била је деспотовина којом су владали албански поглавари Епира. Настала је после пораза Нићифора II Орсинија 1358. године, а престала је да постоји 1374. године, када је њен деспот, Ђин Буа Спата, ујединио територију са деспотовином Арте.[1][2][3]
Кнежевина Валона[уреди | уреди извор]
Кнежевина Валона (1346–1417) била је средњовековна држава која је отприлике обухватала територије савремених албанских жупанија Валона (Валона) и Берат. Првобитно вазал Српског царства, после 1355. године постаје самостална властелина све док је 1417. године нису освојиле Османлије. Између 1355. и 1417. године били су под влашћу бугарских владара из породице Асена и владара из српске породице Балшић.
Кнежевина Дукађини[уреди | уреди извор]
Кнежевина Дукађини (алб. Principata e Dukagjinit) се односи на домене албанске породице Дукађини у северној Албанији и западном Косову у 14. и 15. веку. У свом максималном обиму, домени Дукађина су се простирали од Горњег Задрима на северозападу до Дукађинске равнице на западу Косова.[4] Политички центар породице Дукађини било је Леже до 1393. године када је предата Венецији како не би пала под Османлије. Османски санџак Дукађин добио је име по владавини породице у областима које су га формирале.[5]
Кнежевина Захарија[уреди | уреди извор]
Први владар династије Захарија био је Која Захарија који је заузео замак Дањ 1396. године, прогласио се за господара Сатија и Дања („dominus Sabatensis et Dagnensis“)[6] и одатле управљао територијом око њега као османлијски вазал. Октобра 1400. Која је предложио Млечанима да симулирају битку у којој би се он и његов рођак Димитер Јонима претварали да губе своје поседе од Млечана, у замену за обезбеђивање 500 дуката годишње.[7] Млечани нису одмах одговорили и Која се вратио султану. Која је наставио да влада све до 1430. године када је Исак бег заузео Дањ1430. године, када је он припојен територији коју је контролисао Али Бег, док је Која био или затворен или протеран. Након што је угушена албанска побуна 1432–1436, султан је Којином сину Леки Захарији поверио место намесника Дања.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Historia e popullit shqiptar në katër vëllime. Skënder Anamali, Kristaq Prifti, Instituti i Historisë. Tiranë: Botimet Toena. 2002. ISBN 99927-1-622-3. OCLC 52411919.
- ^ Bak, János M. (1989). „John V. A. Fine, Jr. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelftz Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: University of Michigan Press, 1987. 683 pp. 2 maps. $39.95.”. Canadian-American Slavic Studies. 23 (1): 112—114. ISSN 0090-8290. doi:10.1163/221023989x00284.
- ^ „The Oxford Dictionary of Byzantium”. 1991-01-01. doi:10.1093/acref/9780195046526.001.0001.
- ^ The rule of law in comparative perspective. M. N. S. Sellers, Tadeusz Tomaszewski. Dordrecht: Springer. 2010. стр. 207. ISBN 978-90-481-3749-7. OCLC 663096451.
- ^ Imber, Colin (2019). The Ottoman Empire, 1300-1650 : the structure of power (Third edition изд.). London. стр. 152. ISBN 978-1-352-00414-4. OCLC 1140132859.
- ^ Šufflay, Milan; St. Stanojević (1925), H. Barić (ed.), Srbi i Arbanasi : njihova simbioza u srednjem vijeku, Istorijska Serija (in Serbian) (Biblioteka Arhiva za Arbanasku Starinu, Jezik i Etnologiju ed.), Belgrade: Seminar za Arbanasku Filologiju, p. 49, OCLC 249799501,
Na papiru ili pergameni predaje Djurdje tom zgodom Mlečanima i »grad Sati s carinom na Danju«. Ali dočim Skadar i Drivast domala i bez zapreke preuzimaju mletački provedituri, mali gradići u gudurama Drina, Danj i Sati, ostaju za njih Tih mjesta, u kojima 1395 vlada Kostadin Balšić, ne će izručiti njegov kaštelan, Arbanas Coya Zaccaria. On se poslije nazivao »dominus Sabatensis et Dagnensis« i bio čas turski kletvenik, čas mletački saveznik.
- ^ Bešić 1970, стр. 78 У октобру 1400. год. један скадарски фрањевац упознао јемлетачку владу са жељом Ко је Закарије да се приклони Млеча-нима, јер је турску власт прихватио наводно из нужде, и да засличан став придобије свог рођака Димитрија Јониму. Као господар Дања и Шатија, ... Предлагао је да се инсценира сукоб у коме би га Млечани побиједили и ... Сам је као награду тражио млетачку провизију од 500 дуката годишње. Упркос привлачности понуде,Млечани су одложили коначну одлуку, поготову када се послије неколико дана сазнало да је и сам Која већ отишао султану.)
- ^ Vuković-Ćalasan, Danijela; Đečević, Mehmed (2015). „Izazovi izgradnje građanskog identiteta u Crnoj Gori: postreferendumske podjele i sporovi političkih partija”. Migracijske i etničke teme / Migration and Ethnic Themes. 31 (1): 7—37. ISSN 1333-2546. doi:10.11567/met.31.1.1.