Апалачија
Апалачија је друштвено-економски регион који се налази у централном и јужном делу Апалачких планина у источним Сједињеним Државама. Протеже се од западних планина Кетскил на источном крају јужног слоја државе Њујорк на западу и југу до Пенсилваније, настављајући даље кроз планине Блу Риџ у северну Џорџију, и кроз Грејт смоки планине од Северне Каролине до Тенесија и северне Алабаме.[1] Процењује се да је 2020. у региону живело 26,1 милиона људи, од којих су око 80% белци.
Од признања као културног региона у касном 19. веку, Апалачија је била извор трајних митова и предрасуда вези са изолацијом, темпераментом и понашањем локалног становништва. Писци са почетка 20. века често су се бавили жутим новинарством фокусирали су се на сензационалистичке аспекте културе региона, као што су често илегална производња и дистрибуција алкохолних пића, клановске свађе, и често су приказивали становнике региона као необразоване и склоне импулсивним актима насиља. Социолошке студије 1960-их и 1970-их помогле су да се ови стереотипи преиспитају и разбију.[2] Стереотипи о томе да су људи из Апалача неуки, против прогреса и расисти и даље се присутни у медијима и штампаним публикацијама.[3]
Иако је обдарена богатим природним ресурсима, Апалачија се дуго економски борила и била је повезана са сиромаштвом. Почетком 20. века, велике компаније за сечу дрвећа и рударство угља донеле су Апалачији радна места, али до 1960-их регион није успео да искористи било какве дугорочне користи[4] из ове две индустрије. Почевши од 1930-их, савезна влада је настојала да ублажи сиромаштво у региону Апалачија низом иницијатива Њу дила, посебно Управе долине Тенеси. Ово је било одговорно за изградњу хидроелектрана које обезбеђују огромну количину електричне енергије и које подржавају програме за боље пољопривредне праксе, регионално планирање и економски развој.
Дана 9. марта 1965. године, Апалачка регионална комисија[5] је створена како би додатно ублажила сиромаштво у региону, углавном диверзификацијом економије региона и пружањем боље здравствене заштите и могућности образовања становницима региона. До 1990. године, Апалачија се у великој мери придружила економском мејнстриму, али је и даље заостајала за остатком нације у већини економских показатеља.[2]
Градови[уреди | уреди извор]
.jpg)
Због топографских разлога, неколико великих градова се налази у близини, али нису укључени у Апалачију. То укључује Кливленд, Охајо, Нешвил, Тенеси и Атланту, Џорџија . Питсбург је највећи град по броју становника који се понекад сматра као припадајући региону.
Култура[уреди | уреди извор]
Дијалект[уреди | уреди извор]
Апалачки дијалекат је дијалект средњег америчког енглеског познатог као дијалект јужног средњег дела, а говори се првенствено у централној и јужној Апалачији. Дијалектом северног Мидленда говори се у северним деловима региона, док је питсбуршки енглески (познатији као „питсбуршки“) под јаким утицајем апалачког дијалекта.[6] Дијалект јужних Апалача се сматра делом јужноамеричког дијалекта.[7][8] Писци с почетка 20. века веровали су да је апалачки дијалект преживели реликт шкотских или елизабетанских дијалеката старог света. Међутим, недавна истраживања сугеришу да, иако дијалект има јачи шкотски утицај од других америчких дијалеката, већина његових карактеристика се развила у Сједињеним Државама.[9]
Образовање[уреди | уреди извор]
Током већег дела историје региона, образовање у Апалачији је заостајало за остатком нације делимично због проблема са финансирањем од стране државних влада и аграрно оријентисаног становништва које често није видело практичну потребу за формалним образовањем. Рано образовање у региону је еволуирало од подучавања хришћанског морала и учења читања Библије у малим школама са једном просторијом које су се састајале у месецима када деца нису била потребна да помогну у пословима на фарми. После грађанског рата, закони о обавезном образовању и државна помоћ помогли су већим заједницама да почну да оснивају основне и средње школе. У истом периоду основане су или значајно проширене многе институције високог образовања у региону.[10] Крајем 19. и почетком 20. века, услужне организацие и разне верске организације основале су школе за насеља и мисионарске школе у руралнијим областима у региону.[11]
У 20. веку, национални трендови су почели више да утичу на образовање у Апалачији, понекад се сукобљавајући са традиционалним вредностима региона. Скоупсово суђење -у — најпознатија дебата у земљи о учењу теорије еволуције — одржана је у Дејтону, у држави Тенеси, у јужној Апалачији 1925. Упркос консолидацији и централизацији, школе у Апалачији су се бориле да одрже корак са савезним и државним захтевима у 21. веку. Од 2001. године, једном броју државних школа у региону претило је губитком финансирања због потешкоћа у испуњавању захтева No Child Left Behind.[10]
Музика[уреди | уреди извор]
.jpg)
Апалачка музика је једна од најпознатијих манифестација апалачке културе. Традиционална апалачка музика потиче првенствено из енглеске и шкотске традиције балада и ирске и шкотске музике на гуслама. Афроамерички блуз музичари одиграли су значајну улогу у развоју инструменталних аспеката апалачке музике, посебно увођењем бенџа са пет жица — једног од иконичних симбола региона — крајем 18. века. Још један инструмент познат у апалачкој култури био је апалачки цимбал који је, на практичан начин, инструмент у облику гитаре положен на бок са равним дном и жицама које су чупане на начин да праве наизменичне ноте.
У годинама након Првог светског рата, британски фолклориста Сесил Шарп скренуо је пажњу на Јужну Апалачију када је приметио да њени становници још увек певају стотине енглеских и шкотских балада које су им пренете од њихових предака. Комерцијални снимци апалачких музичара 1920-их имали би значајан утицај на развој кантри музике, блугреса и старе музике. Апалачка музика је доживела оживљавање популарности током оживљавања америчке народне музике 1960-их, када су музиколози попут Мајка Сигера, Џона Коена и Ралфа Ринклера путовали у удаљене делове региона у потрази за музичарима на које модерна музика није утицала. Данас десетине годишњих музичких фестивала који се одржавају широм региона чувају музичку традицију Апалача.[13]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Appalachian Region”. Appalachian Regional Commission. Архивирано из оригинала 2. 12. 2008. г. Приступљено 27. 11. 2008.
- ^ а б Abramson, Rudy.
- ^ Banker, Mark (16. 2. 2022). „When grappling with Appalachian identity, don't resort to stereotypes”. Knoxville News Sentinel. Приступљено 13. 3. 2022.
- ^ Sokol, Anna. „Economic Redevelopment in Appalachia: The Appalachian Regional Commission”. University of Michigan. Приступљено 9. 8. 2013.
- ^ Ziliak, James P. (16. 9. 2010). „The Appalachian Regional Development Act and Economic Change” (PDF).
- ^ Johnstone, Barbara. „Steel Town Speak”. Language Magazine. Приступљено 1. 9. 2011.
- ^ Labov, William, Sharon Ash; Boberg, Charles (2005). Atlas of North American English. Mouton de Gruyter.
- ^ „South Regional Map”. www.ling.upenn.edu.
- ^ Montgomery, Montgomery (2006). „Language – Introduction”. The Encyclopedia of Appalachia. Knoxville: University of Tennessee Press. стр. 999—1004..
- ^ а б DeYoung, Alan (2006). „Introduction to Education section”. Encyclopedia of Appalachia. Knoxville: University of Tennessee Press. стр. 1517—21.
- ^ Alvic, Philis (2006). „Settlement, Mission, and Sponsored Schools”. Encyclopedia of Appalachia. Knoxville: University of Tennessee Press. стр. 1551.
- ^ Moss, Marissa R. (24. 8. 2018). „How Songwriter Tyler Childers Became the 21st Century Voice of Appalachia”. Rolling Stone.
- ^ Olson, Ted, "Music – Introduction".
Литература[уреди | уреди извор]
- Abramson, Rudy; Haskell, Jean, editors (2006). Encyclopedia of Appalachia. University of Tennessee Press. ISBN 1-57233-456-8.
- Becker, Jane S. Inventing Tradition: Appalachia and the Construction of an American Folk, 1930–1940 (1998).
- Biggers, Jeff (2006). The United States of Appalachia: How Southern Mountaineers Brought Independence, Culture and Enlightenment to America (New изд.). Shoemaker and Hoard. ISBN 1-59376-031-0.
- Caudill, Harry M. (1962). Night Comes to the Cumberlands
. Little, Brown and Company. ISBN 0-316-13212-8. - Davis, Donald Edward. Where There Are Mountains: An Environmental History of the Southern Appalachians, 2000.
- Dawley, Thomas R. Jr. (март 1910). „Our Southern Mountaineers: Removal the Remedy for the Evils That Isolation and Poverty Have Brought”. The World's Work: A History of Our Time. XIX: 12704—14. Приступљено 10. 7. 2009.
- Dotter, Earl. "Coalfield Generations: Health, Mining and the Environment" Southern Spaces, July 16, 2008.
- Drake, Richard B. A History of Appalachia (2001)
- Eller, Ronald D. (2008). Uneven Ground: Appalachia Since 1945. The University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-2523-7.
- Eller, Ronald D. Miners, Millhands, and Mountaineers: Industrialization of the Appalachian South, 1880–1930 1982.
- Ford, Thomas R. ed. The Southern Appalachian Region: A Survey. (1967), includes highly detailed statistics.
- Kephart, Horace (1922). Our Southern Highlanders (New and revised изд.). Macmillan. ISBN 0-87049-203-9. text online
- Inscoe, John C. Movie-Made Appalachia: History, Hollywood, and the Highland South (U of North Carolina Press, 2020_ online review
- Lee, Tom, "Southern Appalachia's Nineteenth-Century Bright Tobacco Boom: Industrialization, Urbanization, and the Culture of Tobacco", Agricultural History 88 (Spring 2014), 175–206. online
- Lewis, Ronald L. Transforming the Appalachian Countryside: Railroads, Deforestation, and Social Change in West Virginia, 1880–1920 (1998) online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2018)
- Light, Melanie; Light, Ken (2006). Coal Hollow. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-24654-6.
- Noe, Kenneth W. and Shannon H. Wilson, Civil War in Appalachia (1997)
- Obermiller, Phillip J., Thomas E. Wagner; E. Bruce Tuckeritors, ур. (2000). Appalachian Odyssey: Historical Perspectives on the Great Migration. Westport, CT: Praeger. ISBN 0-275-96851-0.
- Olson, Ted (фебруар 1998). Blue Ridge Folklife. Univ. Press of Mississippi. ISBN 1-57806-023-0.
- Pudup, Mary Beth, Dwight B. Billings, and Altina L. Waller, eds. Appalachia in the Making: The Mountain South in the Nineteenth Century. (1995).
- Sarnoff, Susan; Yoon, Hong-Sik (2003). „Central Appalachia – Still the Other America”. Journal of Poverty. The Haworth Press. 7 (1 & 2): 123—39. S2CID 145175350. doi:10.1300/J134v07n01_06. Архивирано из оригинала 22. 2. 2007. г.
- Slap, Andrew L., (ed.) (2010). Reconstructing Appalachia: The Civil War's Aftermath Lexington, KY: University Press of Kentucky.
- Stewart, Bruce E. (ed.) (2012). Blood in the Hills: A History of Violence in Appalachia. Lexington, KY: University Press of Kentucky.
- Walls, David (1977). "On the Naming of Appalachia" Архивирано мај 28, 2010 на сајту Wayback Machine An Appalachian Symposium. Edited by J. W. Williamson. Boone, NC: Appalachian State University Press.
- Williams, John Alexander. Appalachia: A History (2002) online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (26. мај 2010)
- Woodard, Colin American Nations: A History of the Eleven Rival Regional Cultures of North America (2011)
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Reporters, Dispatch Staff (26—30. 9. 1999). „Appalachia: Hollow Promises”. The Columbus Dispatch. Архивирано из оригинала 2006-02-03. г. A comprehensive series of articles on the region and the ARC.
- Obermiller, Phillip J.; Maloney, Michael E. (мај 2011). „The Uses and Misuses of Appalachian Culture” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2012-09-04. г.
- Palumbo, Jacqui (20. 1. 2021). „Challenging reductive stereotypes of rural Appalachian life -- in photos”. CNN. Приступљено 2022-12-04.
- West Virginia University Libraries. „Appalachian Studies Bibliography”. Архивирано из оригинала 6. 9. 2015. г.
- Whisnant, D. E. (1980). „Developments in the Appalachian Identity Movement: All Is Process”. Appalachian Journal. 8 (1): 41—47. JSTOR 40932361.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
