Асим Пецо

С Википедије, слободне енциклопедије
Асим Пецо
Фотографија Асима Пеца
Датум рођења24. Јул 1927.
Место рођењаОртијеш, Мостар, Краљевина СХС
Датум смрти.7. Децембар 2011.
Место смртиБеоград, Србија
Потпис

Асим Пецо (Ортијеш код Мостара, 24. јул 1927 — Београд, 7. децембар 2011) био је српски и босански филолог, лингвиста, академик и редовни професор Универзитета у Београду. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Биографија[уреди | уреди извор]

Легат Пеца у Адлигату

Рођен у муслиманској породици оца Јусуфа и мајке Хајрије, основну школу завршио је на Буни а шест разреда гимназије у Мостару. Даље се школовао у Сарајеву. Од 1945. до 1947. радио као учитељ у Хутову код Чапљине. Школску 1947/1948. провео је на дужности референта за народно просвећивање у Прозору.[1]

Септембра 1948. уписао се на Вишу педагошку школу у Сарајеву. Дипломира на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности са одличним успехом јуна 1950. Као одличан студент, продужио је студије на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао на групи за јужнословенске језике и општу лингвистику у октобру 1952. (просечна оцена 9,50).[2]

После свршеног студија, примљен на Катедру за јужнословенске језике као професор-приправник. Када је одслужио војни рок у Битољу, јануара 1957. наставља рад на тој катедри као асистент. Од октобра 1957. до јула 1960. лектор је за српскохрватски језик на Универзитету у Стразбуру (Француска). У новембру 1958. одбрањује докторску дисертацију Говор источне Херцеговине. Децембра 1960. изабран за доцента, октобра 1968. за ванредног, а у јуну 1972. за редовног професора Филолошког факултета Универзитета у Београду.[1]

Наш језик предавао је као гостујући професор на Универзитету у Лењинграду.[2] Од 1952. до 1992. одржао је предавања и суделовао на научним скуповима у Москви, Лењинграду, Кијеву, Варшави, Кракову, Прагу, Братислави, Софији, Берлину, Лајпцигу, Хамбургу, Манхајму, Констанцу, Стразбуру, Паризу, Фиренци, Лидсу, Упсали, Букурешту и другде.[1] Објавио је преко 500 већих и мањих радова.[3] У пензији је од 1992.

Члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине ван редовног састава од 1978. и дописни члан Црногорске академије наука и умјетности од 2003.

Пецо се највише бавио дијалектологијом и акцентологијом, али писао је и чланке из нормативне лингвистике и стандардологије, више пута о језику писаца, а доста је допринео и проучавању говора са простора Босне и Херцеговине у Босанскохерцеговачком дијалектолошком зборнику и уређујући га.[3]

Био је члан уредништва Јужнословенског филолога, Српског дијалектолошког зборника и Нашег језика.[1]

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда града Мостара, 14. фебруар 1986.
  • Веселин Маслеша, Сарајево, 1986.[2]
  • Вукова награда, Београд, 1990.[2]
  • Повеља бана Кулина, Сарајево, 2011.

Дела[уреди | уреди извор]

Књиге
  • Говор источне Херцеговине, Београд, 1964.
  • Језик наш свагдашњи, Сарајево, 1969.
  • Икавскошћакавски говори западне Босне, И књига: Сарајево, 1975; ИИ књига: Сарајево, 1982.
  • Икавскошћакавски говори западне Херцеговине, Сарајево, 1986.
  • Стазама нашега језика, Београд, 1986.
  • Турцизми у Вуковим рјечницима, Београд, 1987.
  • До Вука и од Вука — нашим језичким стазама, Никшић, 1990.
  • Књижевни језик и народни говори, Мостар, 1990.
  • Вуковим језичким стазама, Ваљево, 1990.
  • Писци и њихов језик, Београд, 1995.
  • Акценти и дужине у српскохрватском језику, Београд, 1991.
  • Изабрана дјела, I-VI, Босанско филолошко друштво — Академија наука БиХ — «Бемуст», Сарајево, 2007. (И. Говори источне и централне Херцеговине ИИ. Говори западне Херцеговине ИИИ. Икавскошћакавски говори западне Босне И (Увод и фонетика) ИВ. Икавскошћакавски говори западне Босне ИИ (Акценти, облици, текстови) В. Радови о турцизмима ВИ. Језик књижевног текста)
Универзитетски уџбеници
  • Преглед дијалеката српскохрватског језика, Београд (више издања)
  • Основи акцентологије српскохрватског језика, Београд (више издања)
  • Акценатска читанка, Београд (више издања)
У коауторству

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Група, аутора (1996). Ко је ко у Србији '96. Београд: Библиофон. стр. 409. 
  2. ^ а б в г „Dr Asim Peco: Biografija i objavljeni radovi”. 13. Anali Filološkog fakulteta. 1979. 
  3. ^ а б „Mostar: Predstavljena zbirka Asima Pece”. Bljesak.info (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-26. 


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Асим_Пецо&oldid=27497586”