Болнички центар број 1-Ниш

Назив	Болнички центар бео1-Ниш
Основана	5. фебруар 1945.
Земља
Седиште	Ниш (Србија)

Болнички центар број 1-Ниш био је привремена санитетска установа Народноослободилачке војске и ПО Југославије настала преименовањем Болнице 13. корпуса НОВ и ПО Југославије 5. фебруара 1945. године Са променом назива ишле су и нове, све веће обавезе на збрињавању болесника и рањеника.^[1] Током 1945, болница је проширила свој обим посла примањем рањених и болесних људи са фронтова Војводине и Босне, у оквиру завршних операција НОВ и ПО Југославије.^[1]

Предуслови[уреди | уреди извор]

У октобру и новембру 1944. године у Србији је започето, а у фебруару и марту 1945. године окончано организовање четири јака болничка центра (Ниш, Крагујевац, Пожаревац и Јагодина) и мреже војних болница скоро у свим варошицама у тада ослобођеним деловима Србије, са укупно 14.000 до 16.000 кревета, и са јасно прецизираном наменом и специјализацијом појединих болница или одељења.

У склопу ове организације у Нишу је прво основан, октобра 1944. године Болница 13. корпуса НОВ и ПОЈ, која је потом 5. фебруара реорганизована у Болнички центар број 1.^[1]

Размештај[уреди | уреди извор]

Болнички центар број 1 је у Нишу једним делом био смештена у и хируршком павиљону (са 150 постеља), и другим објектима Опште болнице у Нишу, другим делом у Војној болници чији су павиљони били јако оштећени. Велики прилив рањеника тражио је брзу реорганизацију, тако да је формирано шест хируршких одељења:^[1]

Прво и друго, у кругу војне болнице,
Треће, у градској болници,
Четврто, у бившој згради Моравске Бановине и некадашњем штабу армије,
Пето, у згради команде војска
Шесто, у хотелу „Парк”.

Шефови ових хируршких одељења били су др Милорад Глишић, др Јаков Калдеран, др Сарл Јосифов, Др Јаков Киљман, др Тома Лангиновић, др Димитрије Луганић.^[1]

Рад болнице[уреди | уреди извор]

У уводним борбама и у пробоју Сремског фронта од 3. до 13. априла 1945. губици Прве армије НОВЈ износили су: 1.713 погинулих, 5.948 рањених. Добар део рањеника из тих борби упућен је на даље лечење у Ниш. То је условило убрзани раст смештајних капацитети болнице.^[1]

У опсежном раду хируршких одељења, осећао се недостатак образованих анестезиолога, па су анестезију водили за то едуковани медицински техничари.^[2]

Због недостатка обученог медицинског особље, Болнички центар је ојачан хируршким тимом из редова Црвене армије на челу са мајором Павелом Ивановичем Зањином. Мали тим је ефикасним и симултаним радом већ првог дана збринуо 180 рањеника.^[2]

Број постеља који је на дан оснивања Болничког центра износио 1.260, почетком марта 1945. године због све већих обавеза болнице у збрињавању рањеника нарастао је на 1.742 а у завршим операцијама за ослобођење Југославије болница је имала 1.933 постеља.^[1]

Поред редовне делатности у својој зони одговорности Болница је морала да:

пружа кадровску и другу помоћ војним болницама на ширем простору јужне Србије,
организује бројне курсеве и обуку кадрова,
води бригу о извештавању и медицинској документацији итд.

У периоду од 21. октобра 1944. до 31. маја 1945. „Болнички центар број 1“ је збринуо до 31. маја 1945. 9.860 рањеника. Просечна смртност у Болници, у задња три месеца износила је до 2,7%.^[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж 125 година Војне болнице у Нишу, Сретен Миленковић, Милорад Димић, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN 978-86-84819-01-9.
^ ^а ^б Paunović S, Maksimović M. Monograph on 110th anniversary of the Military Hospital Niš. Niš: the Military Hospital Niš; 1988. (Serbian)

[Поводом-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж 125 година Војне болнице у Нишу, Сретен Миленковић, Милорад Димић, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN 978-86-84819-01-9.

[2.-2] а ^б Paunović S, Maksimović M. Monograph on 110th anniversary of the Military Hospital Niš. Niš: the Military Hospital Niš; 1988. (Serbian)

[1]

[2]