Сремски фронт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Спомен-парк Сремски фронт.
Сремски фронт
Део Другог светског рата
Линија Сремског фронта као део европског фронта у априлу 1945
Линија Сремског фронта као део европског фронта у априлу 1945
Време: 21. октобар 194412. април 1945.
Локација: Југославија
Узрок рата:
Резултат: Одлучујућa победа Народноослободилачке војске Југославије и
Црвене армије
Промене у територији:
Сукобљене стране
Савезници
Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg Народноослободилачка војска Југославије
Flag of Italy.svg
Италијански партизани
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република
Црвена армија
Flag of the Bulgarian Homeland Front.svg
Отаџбински фронт Бугарске
Силе Осовине
Трећи рајх
Немачка
Хрватска
Независна Држава Хрватска
Заповедници
Јосип Броз Тито
Фјодор Толбухин
Сергеј Бирјузов
Александар Лер
Анте Павелић
Јачина
Губици
Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg 13,500
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република 1,100
Flag of the Bulgarian Homeland Front.svg 630
30,000
{{{подаци}}}

Сремски фронт је формиран у Другом светском рату, крајем 1944. године, од стране немачке војске која се повлачила из области Београда и снага НДХ које су им биле тактички потчињене. тактичку команду над Сремским фронтом имала је до 3. децембра 1944. Друга оклопна армија, а од тада је команду преузела Армијска група Е. Сремски фронт имао је за немачку армију велики значај, јер се на том месту штитио једини пут за извлачење Армијске групе Е преко Сарајева и Славонског Брода у Панонију. За Савезнике је Сремски фронт имао значај као лево крило продора Трећег украјинског фронта Црвене армије у југозападну Мађарску.

У првој фази, НОВЈ, ојачана деловима Црвене армије, држала је иницијативу у својим рукама. Током децембра 1944. предузета је велика офанзива југословенских и совјетских снага у циљу пробоја фронта. Немачке снаге биле су присиљене на повлачење, и одбраниле су се крајњим напором, уз помоћ предњих ешелона Армијске групе Е који су почели да пристижу преко Саве. Током јануара 1945. немачке снаге предузеле су противофанзиву у циљу исправљања и стабилизовања фронта. Након тога, завладало је релативно затишје до априла. Југословенска армија енергичним нападом пробила је Сремски фронт 12. априла 1945. године, и продрла дубоко на запад, гонећи осовинске снаге у повлачењу и ослобађајући тај део Југославије.

После рата на подручју Општине Шид подигнут је Спомен-парк „Сремски фронт“, данас непокретно културно добро од изузетног значаја.

Формирање Сремског фронта[уреди]

Сремски фронт у историјској науци оцењен је као једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у народноослободилачкој борби против окупатора и за ослобођење Југославије. Формиран је после ослобођења Београда, крајем октобра 1944. године и трајао до 12. априла 1945. године. Немци су га поставили са циљем да обезбеде извлачење групе армија „Е“ из Грчке, Македоније и са Косова и упорно га бранили. Први пролетерски корпус НОВЈ (од 1. јануара 1945. преименован у Прву армију ЈА) почео је Сремски фронт да би заштитио ослобођени Београд и наставио потискивање непријатеља према западу.

На Сремском фронту ангажоване су бројне снаге, како Народноослободилачке војске, Црвене армије и Бугарске народне армије. Југословенске снаге сачињавало је 12 дивизија: Прва и Друга пролетерска, Пета крајишка, Шеста личка пролетерска, 11. крајишка, 17. источно-босанска, 21. и 22. српска, 16. и 36. војвођанска, 42. и 48. македонска дивизија, група ваздухопловних дивизија и више самосталних јединица. Ове јединице дејствовале су по сменама (војвођанске су у новембру дислоциране у Бачку).

Снаге Црвене армије (ангажоване у почетку Сремског фронта) чинили су: 64. и 68. стрељачки корпус, делови две ваздухопловне дивизије и речна флотила. Бугарска Прва армија имала је 3. и 8. пешадијску дивизију. У саставу Прве пролетерске дивизије, борио се и батаљон Словенаца, формиран у ослобођеном Београду, као и бригада „Италија“.

Све јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњене су младим борцима из Србије. Током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спроведене су добровољне[тражи се извор од 02. 2014.] мобилизације у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Крајем 1944. и у зиму 1945. године спроведене су две војне мобилизације у ослобођеној Србији. Са младим борцима одржавани су курсеви, војне обуке, а потом су упућивани у борбене јединице. Они су у великој већини чинили састав свих јединица, како српских, тако и црногорских, босанских и хрватских (сем македонских).

У рововима Сремског фронта, децембар 1944.

Борбе на Сремском фронту биле су дуготрајне, веома тешке и упорне. Окупатор, помогнут усташама и деловима белогардејског Руског заштитног корпуса жилаво се бранио. Неколико пута фронт се померао западно од Сремске Митровице, па се усталио иза Шида. Немци су, поред упорних одбрамбених борби, извршили два снажна противудара. Први пут, 3. јануара 1945. године изненадним противнападом надмоћним снагама потиснули су 21. српску дивизију правцем Оток-Комлетинци-Нијемци на леву обалу Босута. Други, далеко снажнији противудар Немци су извршили 17. јануара (познат као „Зимска олуја"), ангажовањем своје три и бројно и технички веома јаке дивизије, потиснули Прву југословенску армију на исток и заузели Шид. После два дана, 19. јануара, Прва армија (ојачана Другом пролетерском дивизијом), присилила је непријатеља на одбрану и повратила Шид. Отад је Сремски фронт стабилизован до коначног пробоја 12. априла.

Све јединице - учеснице у борбама на Сремском фронту имале су великог савезника и помагача у сремском народу. У својим домовима и свим другим грађевинским објектима борци су налазили сигурна склоништа. Народ их је примао оберучке, пружао им је све што је имао, и ако је у то време и позадинско снабдевање било добро организовано. Народ је помагао и у смештају, транспорту и нези рањеника. А војне јединице су узвраћале народу у пољским радовима, у време затишја, посебно у берби кукуруза.

Средином јануара 1945. године, Сремски фронт је посетио Врховни командант маршал Јосип Броз Тито, а фебруара 1945. године фелд-маршал Харолд Александер, командант савезничких снага на Средоземљу и том приликом дао високу оцену вредности наше војске: "Студирао сам вашу историју у овом рату са највећим интересовањем. Сећам се свих ваших значајних борби... Познате су ми и борбе, у мају 1943. године, када је ваша изгладнела војска издржала неравноправну борбу са 11 непријатељских дивизија. Тешки дани остали су иза нас. Велики дани су пред нама. Ускоро ћемо се спојити северно од Јадрана и тако, као прави ратни другови, победоносно завршити ову борбу. Поздрављам храбру борбу Југословена и Југославије и њеног вођу Маршала Тита..."

У депеши Здруженом генералштабу Британске армије 28. фебруара 1945. године Александер је јавио: "Посетио сам партизанску борбену линију код Шида. То је посебно организован фронт са рововима... Југословени заслужују да им помогнемо, јер се боре са ограниченим средствима с којима располажу, да отерају Немце из своје земље."

Пробој Сремског фронта[уреди]

Линија Сремског фронта пре априла 1945. године

После свестраних припрема, у склопу завршних операција за ослобођење Југославије, извршен је Пробој Сремског фронта, 12. априла 1945. године. За пробој су формиране три оперативне групе: Северна (главна), Босутска и Јужна. Јужна група дивизија (2. пролетерска, 3. крајишка и 17. источно-босанска), током уводних борби почетком априла форсирала је Дрину, ослободила Семберију и Брчко и тако угрозила немачки десни бок фронта. Босутска оперативна група (6. пролетерска и 11. дивизија и 1. коњичка бригада), заузела је полазне положаје на Босуту. Северна оперативна група (1. пролетерска, 21, 22, 42. и 48. дивизија, 2. тенковска и инжињеријска бригада), заузела је положаје на правцу главног удара. Командант Прве армије, генерал Пеко Дапчевић, командовао је Јужном оперативном групом, а пробојем фронта начелник Штаба I армије генерал Милутин Морача.

"Пробој фронта почео је 12. априла у зору артиљеријском припремом од 15 минута из 120 артиљеријских оруђа и авио припремом од два налета од по 50 авиона. Одмах затим, кренуле су на јуриш дивизије првог ешалона и за кратко време заузеле главни одбрамбени појас непријатеља. На правцу главног удара, после пробоја првог одбрамбеног положаја, Штаб Прве армије одмах је за 21. дивизијом увео у пробој 48. дивизију. Даљим брзим продором 1. пролетерске, 21. и 48. дивизије и 2. тенковске бригаде, сломљен је отпор непријатеља по дубини и до краја дана, поред осталих места ослобођени су Вуковар и Товарник. На помоћном правцу, 42. дивизија ослободила је Илинце, Шидске Бановце и Илачу, а 22. дивизија, која је у напад кренула 11. априла увече, Липовац и Адашевце. Ноћу 11/12. априла уочи напада главних снага, на мониторима Црвене армије пребацила се из Бачке Пета бригада 21. дивизије и у току дана уништила један немачки батаљон, пресекла комуникацију Опатовац-Сотин и образовала мостобран на десној обали Саве. Јаке јединице Немачке војске, Усташа и Домобрана сконцентрисале су се у Врбањи, јер су чували пругу. То им је било важно јер су туда извлачили припаднике усташких и немачких формација које су се возовима повлачиле из Тузле и Брчког. Успут је око пруге створено минско поље, и дејствовано свим средствима на припаднике југословенске армије. За само једну ноћ је, у јуришу на Врбању, страдало око 1000 припадника Народноослободилачке југословенске војске. и Јужна оперативна група дивизија продужила је наступање на север и у току дана ослободила Посавске Подгајце и Жупању... Ослобођењем Винковаца и Жупање, Прва армија пробила је Сремски фронт на целој дубини и отворила пут за пробој према Славонском Броду и Загребу..." (Војна енциклопедија, том IX, стр. 112. и 113).

Губици на сремском фронту[уреди]

У уводним борбама и у пробоју Сремског фронта од 3. до 13. априла губици Прве армије износили су: 1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала борца. За то време, немачке снаге имале су 9.512 убијених, 3.273 рањена и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра.

Током борби на Сремском фронту од 172 дана укупно је погинуло око 13.000 бораца Народноослободилачке војске (утврђено именом и презименом, а подаци нису коначни), затим 1.100 бораца Црвене армије, 623 борца Бугарске народне армије и 163 борца бригаде „Италија“.

Пробој Сремског фронта историјски асоцира на Пробој солунског фронта 1918. године. После пробоја Солунског фронта, српска војска је за веома кратко време ослободила Македонију, Србију, Црну Гору и све земље које су ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца те године. И после пробоја Сремског фронта, у склопу завршних операција у складу са општом савезничком офанзивом снаге Југословенске армије за кратко време, за непун месец дана ослободиле су целу територију Југославије и Истру и Словеначко приморје, а неколико јединица учесница пробоја Сремског фронта, доспеле су до Трста и Караванки. Пред ударима Југословенске армије капитулирала је група армија „Е“ и заробљен је један од највећих ратних злочинаца Александар фон Лер, немачки командант тих снага и човек по чијим је замислима разорен Београд, априла 1941. године.

Губици Немачких и Хрватских снага били су далеко већи и процењују се на 30.000 погинулих.

Спомен-комплекс „Сремски фронт“[уреди]

Улаз у спомен-комплекс „Сремски фронт“

Спомен-комплекс „Сремски фронт“ се налази у Адашевцима, код Шида, и представља монументалну споменичко-музејску целину насталу осамдесетих година XX века. Читав простор подељен је на три основне целине повезане једном истом логичком идејом његовог аутора, академског вајара Јована Солдатовића.

На посебним зидовима постављене су бронзане плочице са именима свих страдалих припадника Југословенске армије, као и совјетских, италијанских и бугарских јединица и то разврстаних по јединицма којима су припадали. Завршна целина споменичког комплекса јесте стилизовани бункер у коме се налази богата музејска поставка.

Литература[уреди]

Споменик НОБ-а на Иришком венцу
Овај чланак је део чланака везаних за Војводину у НОБ, од 1941. до 1945.

Спољашње везе[уреди]