ГНУ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили другу одредницу, погледајте чланак Гну (вишезначна одредница).
ГНУ-ов лого, рад Етјена Сувасаа (Etienne Suvasa)

ГНУ је оперативни систем састављен искључиво од слободног софтвера. Његов назив је рекурзивна скраћеница за „ГНУ није јуникс“ („GNU's Not Unix“). Ово је одабрано зато што је његов дизајн јуниксолик (Unix-like), али од Јуникса се разликује по томе што је слободан софтвер и не садржи његов код.[1] Развој ГНУ-а је покренуо Ричард Столман (енгл. Richard Stallman), и то је био првобитни циљ Задужбине за слободни софтвер (Free Software Foundation).

Развој ГНУ система је значио и писање многих програма, познатих као ГНУ програми или ГНУ пакети. Међу њима су и уређивач текста Емакс, ГНУ-ова збирка компилатора (GNU Compiler Collection), ГНУ-ов дебагер (испитивач) (GNU Debugger) и графичко окружење Гном.

ГНУ систем се обично користи у комбинацији са језгром линукс, које је развијено ван пројекта ГНУ. Ова комбинација чини потпуно функционалан оперативни систем, ГНУ са линуксом (GNU/Linux), који се међутим често назива само „Линукс“. За детаље погледајте ГНУ и линукс - спор око имена.

ГНУ-ови програми се често користе и самостално. Није неуобичајено наћи компоненте ГНУ-а инсталисане на власничким јуникс системима уместо првобитних јуникс програма – посебно оних који су алатке за програмирање и који се често називају заједничким именом ГНУ-ов скуп алатки. (Што је само мали део целине ГНУ система.) Користе се на овај начин јер су се показали као супериорни у односу на еквивалентне јуникс верзије, чак и онда када нису потпуно сагласни са стандардом POSIX. Такође, због популарности комбинације ГНУ са линуксом, многи који раде на развоју софтвера инсталишу ГНУ-ов скуп алата на друге системе због компатибилности или зато што скуп ради уједначено на свим платформама. Многи ГНУ-ови програми су такође пребачени (ported) на Микрософтов Виндоуз, Мекинтош OS X и разне друге власничке платформе. Међутим, разлог за постојање портова (преноса, тј. и других верзија) је да помогну да се ти системи замене слободним софтвером.

Историја[уреди]

Пројекат ГНУ је јавно оглашен 27. септембра 1983. године на дискусионим групама net.unix-wizards и net.usoft. Прави рад на пројекту је почео 5. јануара следеће године, када је Столман дао оставку на МИТ-у да би избегао могућност да универзитет полаже било каква права или да омете расподелу (дистрибуцију) ГНУ-а као слободног софтвера. Првобитна објава је праћена Столмановим „Манифестом ГНУ-а“ и другим есејима у којима је изложио своје мотиве за пројекат ГНУ, од којих је један био и „враћање духа сарадње који је преовлађивао у рачунарској заједници у њеним ранијим данима“.

Када је ГНУ предложен, власнички оперативни систем јуникс је већ био у широкој употреби. Будући да се архитектура јуникса показала технички стабилном, систем ГНУ је дизајниран тако да буде компатибилан са њим. Архитектура Јуникса је омогућавала да ГНУ буде написан од појединачних софтверских компоненти. Оне компоненте које су већ биле слободно доступне, као што су систем за прелом текста ТеК и графички систем Икс Виндоу ће бити прилагођене и поново искоришћене, док ће недостајуће бити написане од нуле.

1985. године Столман је основао непрофитну организацију Задужбину за слободан софтвер (ЗСС), да би пружала логистичку, правну и финансијску подршку пројекту ГНУ. ЗСС такође запошљава и програмере да доприносе ГНУ-у, мада је значајан део развоја био (и још увек је) дело добровољаца. Како се ГНУ све више истицао, тако су заинтересовани бизниси почели да доприносе развоју или продаји ГНУ софтвера и техничке подршке. Најистакнутији и најуспешнији од ових је био Сајгнус Солушнс (Cygnus Solutions), данас део Ред Хета (Red Hat).

Да би осигурао да ГНУ софтвер остане слободан, пројекат је 1989. године издао прву верзију ГНУ-ове Опште јавне лиценце (ГНУ-ова ОЈЛ, познатија по енглеској скраћеници GNU GPL). Ову лиценцу данас користи највећи део ГНУ програма, као и велики број програма слободног софтвера који нису део пројекта ГНУ; то је једна од најчешће коришћених лиценци слободног софтвера на свету. Она даје право свима који приме програм да га покрећу, копирају, мењају и прерасподељују (дистрибуирају) а истовремено им брани да наметну даља ограничења на копије које они расподеле. Ова идеја се назива копилефт (copyleft).

До 1990. године, систем ГНУ је имао проширив уређивач текста (Емакс), врло успешан оптимизујући преводилац (компилатор) (GCC) као и већину основних библиотека и алатки једне стандардне јуникс дистрибуције. Главна компонента која је још увек недостајала је било језгро. У Манифесту ГНУ-а, Столман је поменуо да „основе језгра постоје, али нам недостаје још особина до емулације јуникса“. Он је мислио на [[TRIX]], језгро са удаљеним позивом поступка (remote procedure call kernel), које је развијено на МИТ-у и чији су аутори одлучили да га расподељују бесплатно (for free) а који је био компатибилан са верзијом 7. јуникса. У децембру 1986. почео је рад на прилагођавању овог језгра. Међутим, развојни тим је на крају одлучио да је оно бескорисно као почетна тачка зато што се могло покренути једино на „реткој и скупој 68000 платформи“ („an obscure, expensive 68000 box“) и да би га зато требало портовати (пребацити, пренети) на друге платформе пре него што уопште буде коришћено. До 1988. је уместо њега разматрано Max (Mach), језгро са слањем порука (message-passing kernel), које је развијано на Универзитету Карнеги Мелон, мада је његово издање као слободног софтвера одложено до 1990. године, док развојни тим није уклонио код који је био власништво АТТ-а (AT&T).

Будући да је Мах обезбеђивало само најниже функције језгра, Пројекат ГНУ је морао да развије делове вишег нивоа језгра, и то као збирку корисничких програма. Ова збирка је првобитно требала да се зове Аликс (Alix), али је касније развијачу (developer) Мајклу Бушнелу (Michael Bushnell) драже било део имена Крдо (Hurd), па је Аликс прво померено за име подсистема и на крају и коначно избачено. На крају се развој Крда отегао због техничких и сукоба личности.

1991. године Линус Торвалдс (Linus Torvalds) је написао јуникс компатибилно језгро линукс. Мада првобитно није био слободан софтвер, Торвалдс је лиценцу променио на ГНУ-ову ОЈЛ 1992. Линукс су даље развијали разни програмери преко Интернета. 1992. је комбиновано са ГНУ системом, што је за резултат имало потпуно функционалан слодобан оперативни систем. ГНУ систем се најчешће среће у овом облику, и обично се назива „систем ГНУ-а са линуксом“ или „дистрибуцијом линукса“. Од 2005. Крдо је у спором развоју те је сада званично језгро ГНУ система. Постоји такође и пројекат који ради на преношењу ГНУ система на језгра FreeBSD-ја и NetBSD-ја.

ГНУ-ов софтвер[уреди]

Део софтвера који је развијен у оквиру пројекта ГНУ:

ГНУ пројекат такође расподељује и помаже у развоју других пакета који су настали другде, на пример:

  • DDD – графичко сучеље (енгл. frontend) за дебагере
  • eCos – мали оперативни систем за уклопне/уграђене (енгл. embedded) уређаје
  • CVS – контрола изворног кода

У јануару 2004. године било је укупно 260 ГНУ пакета удомљених на ГНУ-овом сајту Савана (Savanah) који служу у ту сврху. Остали се могу наћи на другим местима.

Говорници[уреди]

Следе званични говорници пројекта ГНУ [1]:

Признања[уреди]

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. ^ „The GNU Operating system“ Приступљено 18. 8. 2008.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]