Дарко Мацура
Дарко Мацура | |
|---|---|
| Датум рођења | 2. септембар 1952. |
| Место рођења | Пула, СР Хрватска, СФРЈ |
| Датум смрти | 21. август 2020. (67 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Дарко Мацура (Пула, 1952.[1] — Београд, 2020)[2] био је српски извођач народне музике, градитељ инструмената, композитор и музички педагог. Свирао је тридесетак различитих инструмената, које је већином сам израђивао.
Најпознатији је по албуму Призивања (1994) у коме је користио традиционалне српске дувачке инструменте, као и по учешћу у реформи српске певачко-свирачке школе током деведесетих и двехиљадитих.[3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Пули, одрастао је у околини Обровца где се одмалена занимао за изградњу и свирање народних инструмената. Завршио је Музичку школу „Станковић“ у Београду, одсек кларинет. Био је члан оркестра Министарства унутрашњих послова до пензионисања 1996. године.
Напоредно је се бавио прављењем и свирањем чак 30-ак врста народних инструмената. Током своје каријере извођача народне песме и свирке наступао је у Грчкој, Аустрији, Немачкој, САД, Мађарској, Либану, Сирији, Тунису и другим земљама. Међу најважнијим страним наступима је целовечерњи ауторски концерт на "Првом фестивалу усмене музичке традиције народа истока (од Магреба до Јапана)", јула 1993 год. у Атини, где је наступио са највећим именима светске етно сцене; као и учешће са Светланом Спајић у Првом међубалканском оркестру у Солуну 1995, у којем су чланови били угледни извођачи целе Југоисточне Европе.
Имао је запажену педагошку улогу у оснивању музичких група у Београду (Моба, Кладенац), као и у реформи нашег музичког образовања која је подразумевала увођење традиционалног израза у музичке школе у Србији.
Током каријере сарађивао је са значајним именима музике Западног Балкана, међу којима су и Тодор Комазец, Благоја Ристовски, Светлана Стевић, Бокан Станковић, група Моба, Пјевачка дружина Светлане Спајић и др.
Учествовао је у стварању музике филма Вирџина режисера Срђана Карановића, телевизијске драме Рај Милоша Црњанског у режији Петра Зеца и кратког играног филма Уске стазе режисера Олега Јекнића.
Народна ношња у којој је наступао била је његова лична рукотворина.
Сахрањен је 24. августа 2020. на београдском гробљу Орловача.
Стручна рецепција[уреди | уреди извор]
Основна преокупација Д. Мацуре не своди се на верно копирање и оживљавање народних мелодија, већ подразумева стварање сопствених. Стрпљењем и упорношћу истинског заљубљеника, он је однеговао дубоко индивидуалан музички стил, са препознатљивим коренима у традиционалном звуку разних српских крајева. Овакав креативни приступ Д. Мацура има и према својим инструментима, када појединим свиралама додаје нове отворе, када од рога, инструмента из породице труба, ствара лабијалну свиралу – својеврсну комбинацију фруле и окарине. Поменуте градитељске захвате Д. Мацури је омогућило добро познавање традиционалних законитости српске народне музике, али и упућеност у западноевропску музичку теорију и технику свирања кларинета, који је дипломирао у средњој музичкој школи.
— Сања Радиновић, доктор етномузикологије (1994)[4]
...право мало откровење Дарко Мацура, мајстор за производњу старинских балканских инструмената и баратање њима, са импровизацијом 'Рударима Балкана'.
— Драган Кремер, музички критичар, о албуму Srbija: Sounds Global 2002.[5]
Дискографија (избор)[уреди | уреди извор]
- Ауторски албуми
- Призивања: Српски дувачки инструменти (аудио касета), „Биљег - балканско и словенско издаваштво“, Београд, 1994.
- Морлачки зов: Снимак првог самосталног свирачко-пјевачког наступа који је одржан 15. новембра 2002. у Београду у сали Guarnerius код Наде и Јована Колунџије (компакт диск), ауторско издање, Београд, 2003.
- Компилације[6]
- „Свирка за Спас“, Unblocked - Music Of Eastern Europe 1-3 (компакт диск), Ellipsis Arts, 1997.
- „Рударима Балкана“, Srbija: Sounds Global (компакт диск), Б92, Београд, 2000.
- „Поскок“, са С. Спајић, Srbija: Sounds Global 2 (компакт диск), Б92, Београд, 2002.
- „Поскок“, са С. Спајић, Srbija Sounds Global - All Stars (компакт диск), Б92, Београд, 2008.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Биографија извођача на омоту албума Призивања, „Биљег“, Београд, 1994.
- ^ Спајић, Светлана. „Одлазак српског барда: Напустио нас је Дарко Мацура, велики трудбеник за српску културу, бард и визионар.“, World music асоцијација Србије, 25. август 2020.
- ^ „Извођачи: Дарко Мацура“ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2014), Серија концерата Srbija sounds global: Жива традиција, Биоскоп Рекс, Б92, Београд.
- ^ Радиновић, Сања. „Дарко Мацура, српски свирач: Рецензија за аудио-касету 'Призивања'“ (Пројекат Растко)
- ^ Кремер, Драган. „Изворна светска музика – Srbija Sounds Global: Свирај локално, звучи глобално“, Време бр 624, 19. децембар 2002.
- ^ Darko Macura Discography, Discogs
Литература[уреди | уреди извор]
- Радиновић, Сања. „Дарко Мацура, српски свирач: Рецензија за аудио-касету 'Призивања'“, 1994 (Пројекат Растко)
- Muršič, Rajko. „Darko Macura: Prizivanja, Srpski duvački instrumenti (Biljeg 1994) • Moba: Prioni, Mobo, Izvorne srpske pesme Biljeg, 1994)“, Glasbena mladina, letnik 26, številka 5, Marec 1996, str. 30.
- Радиновић, Сања. Предговор у буклету за албум Морлачки зов, 2003.
- Čolović, Ivan. „The Balkans in a Narrative About World Music in Serbia“, New Sound 24, 2004.
- Jovanović, Jelena. „The Power of Recently Revitalized Serbian Rural Folk Music in Urban Settings“, in: Music, Power, and Politics, ed. by Annie J. Randall, Routledge, 2004. p. 137.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Икраш, И. „Музика му и на нос излази“ (интервју), Глас јавности, Београд, 21. октобар 2004.
- Дарко Мацура на сајту IMDb (језик: енглески)
