Епитет

Из Википедије, слободне енциклопедије

Епитет (из грчког језика ἐπίθετονепитетон, неутрално од ἐπίθετοςepithetos, „атрибуирано, додато"[1]) је реч (најчешће придев) која стоји уз именицу и ближе је одређује, означавајући неку њену особину.

Атрибути[уреди]

У граматичком погледу то су атрибути. Примери: сиромашан човек, љубазна особа, лепа девојка, оловни облаци. Овај последњи епитет „оловни“ прелази у једну другу фигуру - метафору, јер, у ствари, представља скраћено поређење: Облаци су тешки као олово = оловни облаци.

Именице[уреди]

Не тако ретко епитет може бити и именица, која је, у ствари, поименичени придев. Примери: лепота девојка (лепа девојка), ђул (ружа) башта, спомен чесма, див човек итд. Под утицајем енглеског језика данас је оваквих епитета све више: интернет кафе, плазма телевизор, колор телевизор, контакт програм, бисер огрлица (уместо исправног бисерна огрлица) итд.

Прилози уз глаголе[уреди]

Поред придева и именица епитети су и прилози уз глаголе. Примери: стидљиво питати, громогласно причати, тихо беседити, силно запињати итд.

Стални епитети[уреди]

Овим појмом означавамо епитете у народној књижевности, јер се увек понављају чак и онда кад очито не означавају праву особину. Тако, рецимо: љуба је вјерна и онда кад се из стихова види да је неверна, грло је бијело и код црног Арапина, његове су русе (плаве) косе; бритка сабља, тешка топузина, копље убојито итд.

А кад чула Анђелија млада,
Боље скаче на ноге лагане
И пошета мало наприједа,
Полу бритке узимала ћорде,
Увија је свиленим јаглуком,
Да бијеле не нагрди руке,
Па ево је к два добра јунака.
Увија се около јунака,
Не удара да од Бога нађе!
Не удара силна Благајлију,
Него бана, свога господара,
Удари га по десну рамену,
Нагрди му у рамену руку.
А завиче Страхинићу бане:
„Анђе моја, да од Бога нађеш

Извори[уреди]