Ерих Хонекер

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерих Хонекер
Ерих Хонекер у мају 1976.
Лични подаци
Пуно имеЕрих Ернст Паул Хонекер
Датум рођења(1912-08-25)25. август 1912.
Место рођењаНојнкирхен, Немачко царство
Датум смрти29. мај 1994.(1994-05-29) (81 год.)
Место смртиСантијаго де Чиле, Чиле
УниверзитетМеђународна лењинска школа
Породица
Деца2
Политичка каријера
Политичка
странка
3. председник Државног савета НДР
29. октобар 1976 — 18. октобар 1989.
ПретходникВили Штоф
НаследникЕгон Кренц
2. генерални секретар Централног комитета СЕД
3. мај 1971 — 18. октобар 1989.
ПретходникВалтер Улбрихт
НаследникЕгон Кренц

Потпис


Стандарта
председника Државног савета Немачке Демократске Републике

Ерих Ернст Паул Хонекер (нем. Erich Ernst Paul Honecker; Нојнкирхен, 25. август 1912Сантијаго де Чиле, 29. мај 1994) био је немачки комуниста, први секретар Јединствене социјалистичке партије Немачке Демократске Републике (де факто, највиша политичка позиција у тадашњој Источној Немачкој) од 1971. године до 1989. године.[1]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Рођен је у Нојнкирхену на Сари, као син политички милитантног рудара.[2] Са четрнаест година ступио је у Комунистички савез омладине Немачке и синдикат — Савез дрварских радника. Три године касније примљен је у чланство Комунистичке партије Немачке. Централни комитет Комунистичког савеза омладине Немачке делегирао га је 1930. године у школу Комунистичке омладинске интернационале у Москви.

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Од 1931. године до 1933. године обављао је функцију политичког руководиоца Комунистичког савеза омладине Немачке за округ Сар и члана секретаријата окружног руководства КП Немачке за округ Сар.

У лето 1935. године постаје секретар Комунистичког савеза омладине Немачке округа Велики Берлин. У децембру 1935. године хапси га Гестапо и након годину и по дана истражног затвора осуђен је на десет година затвора због „припремања велеиздаје“.

После Другог светског рата постао је омладински секретар при Централном комитету КП Немачке и руководилац Централног антифашистичког омладинског одбора. У новембру 1945. године покренуо је часопис „Нови живот“.

Заједно са члановима Централног омладинског одбора 26. фебруара 1946. године потписује документ у коме се од совјетске војне администрације у Немачкој тражи дозвола за оснивање Слободне немачке омладине - ФДЈ.

У априлу 1946. године постаје члан Централног комитета КП Немачке. Конгрес уједињена КП Немачке и Социјалдемократске партије Немачке 21--22. априла 1946. године изабрао га је у Председништво Јединствене социјалистичке партије Немачке.

Прва скупштина Слободне немачке омладине 8.-10. јуна 1946. године изабрала га је за председника Централног савета.

У септембру 1949. године изабран је у Извршни комитет Светске федерације демократске омладине, на тој функцији остао је до 1955. године.

Приликом оснивања Националног одбрамбеног савета ДДР-а 1960. године постављен је за секретара.

На 16-том Пленуму ЦК Јединтвене социјалистичке партије Немачке изабран је за првог секретара.

Као секретар Јединтвене социјалистичке партије био је на власти од 1971. до 1989.

У јануару 1989. рекао је да ће Зид стајати ту још 50, а можда и 100 година, но те исте године зид је срушен.

Доласком деведесетих, поднео је оставку на све функције у партији и ДДР-у.

Касне године и смрт[уреди | уреди извор]

Након уједињења Немачке одлази у Совјетски Савез одакле је изручен. Суђено му је за разне злочине, посебно за убиства 125 људи који су хтели побећи на Запад.[3]

Будући да је умирао од рака пуштен је на слободу, а умро је годину дана касније. Кремиран је, а пепео му наводно поседује удовица Маргот.

Породица[уреди | уреди извор]

Женио се два пута. Прва жена била му је Едит Бауман, са којом се венчао 1950. године, а развели су се три године касније. Ћерка из тог брака била је Ерика (рођ. 1953). Године 1953. је оженио Маргот Фајст. Ћерка Соња им се родила 1952.

Цитати са суђења[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Erich Honecker | East German Leader, Communist Politician | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-29. 
  2. ^ Wilsford 1995, стр. 195.
  3. ^ List of Berlin Wall victims http://www.chronik-der-mauer.de/index.php/de/Start/Index/id/593792

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]