Чиле

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 18°-55° ЈГ Ш, 66°-70° ЗГД

Република Чиле
República de Chile
Застава Чилеа Грб Чилеа
Застава Грб
крилатица: Por la razón o la fuerza
(шпански, „Разумом или силом")
Химна
Himno Nacional
Положај Чилеа
Главни град Сантијаго де Чиле
Службени језик шпански
Председник: Себастијан Пињера
Независност: Од Шпаније
12. фебруара 1818.
Површина  
 - Укупно 756.950 km² (38)
 - Вода (%) 1,07
Становништво  
 - 2012. 17.402.630 (60)
 - Густина 23/km² 
Валута Чилеански пезос (100 центи)
Временска зона UTC -4,
UTC -3 лети
Интернет домен .cl
Позивни број +56

Република Чиле (шп. República de Chile) је држава у Јужној Америци. Заузима дуг и узан појас између обале Тихог океана и планина Анда а полаже право и на део Антарктика. Према северу се граничи са Перуом, према североистоку са Боливијом, према истоку са Аргентином а према западу има излаз на Пацифички океан. Главни град је Сантијаго де Чиле, док се скупштина састаје у оближњем Валпараису. У Сантијагу живи 40 посто становништва Чилеа. Остали већи градови су: Валпараисо, Антофагаста, Пунта Аренас, Икике, Серена, Талка и други.

Под чилеанским суверенитетом су Ускршње острво и острва Сала и Гомез (шп. Sala-y-Gómez), најисточнија острва Полинезије. Део Чилеа је и острво Робинзон Крусо. Данас је Чиле једна од најстабилнијих и најпросперитетнијих латиноамеричких држава,[1] са угледном војском и растућом привредом. Чиле предводи Латинску Америку у људском развоју, дохотку по глави становника, конкурентности, економским слободама и ниској стопи корупције. Чиле је оснивач Уједињених нација, Уније јужноамеричких народа и Заједнице латиноамеричких и карипских држава.

Садржај

Порекло имена[уреди]

Постоје разне теорије које се односе на порекло речи Чиле. Према теорији Дијега де Росалеса, шпанског хроничара из 17. века,[2] перуанске Инке су долину реке Аконкагва звале Чиле, што је неправилан изговор имена поглавице племена Пикунче који се звао Тиле.[3][4] Друга теорија указује на сличност долине реке Аконкагва са долином Касма у Перуу, где су се налазили град и долина по имену Чиле.[4] Према осталим теоријама Чиле је изведено од речи Индијанаца која значи „крај света“ или „морски галеб“,[5] од речи чили Мапуче народа, која значи „где се земља завршава;“[6] или из језика кечуа чири што значи „хладно“,[7] или чили, што значи „снег“[7] или „најдубља тачка на Земљи“.[8] Шпански конкистадори су за ово име чули од Инка а неколико чланова прве шпанске експедиције Дијега де Алмагра, јужно од Перуа, је себе звало људима Чилеа.[6]

Историја[уреди]

Рана историја и колонизација[уреди]

Мапуче су првобитни становници јужног и централног Чилеа

Пре отприлике 10.000 година Индијанци су се настанили у плодним долинама и дуж обале данашњег Чилеа. Најстарије људске насеобине у Чилеу су локалитети Монте Верда, Национални парк Куева дел Милодон и тунели кратера вулкана Пали Аике. Урођеничке културе које су постојале на територији данашњег Чилеа, пре доласка Европљана, могу се поделити у три групе:

  • северни народ;
  • арауканска култура, која је обухватала подручје између реке Чоапа и острва Чилое; и
  • патагонијска култура, која су сачињавала разна номадска племена.[9]

Године 1520. на свом путу око света Фернандо Магелан је открио јужни пролаз који је назвао по себи, Магеланов мореуз. То је уједно била прва европска експедиција која је дошла на тле данашњег Чилеа. Након њега је Дијего де Алмагро са шпанским конкистадорима, 1535. дошао из Перуа у потрази за златом. Освајање Чилеа је почело почетком 1540. а спровео га је Педро де Валдивија, један од официра Франсиска Пизара. Он је основао град Сантијаго де Чиле 12. фебруара 1541. године. Иако Шпанци нису нашли злато које су тражили, препознали су пољопривредне потенцијале Чилеа и припојили га Шпанској империји.[10]

Педро де Валдивија
Бернардо О'Хигинс, Врховни управник Чилеа

Освајање земље се одвијало постепено а Европљани су наилазили на неуспехе код домородачког становништва. Велика побуна народа Мапуче која је почела 1553. довела је до Валдивијине смрти и уништавања великог броја насеља колониста. Веће побуне догодиле су се 1598. и 1655. године. Сваки пут би се побунили Мапуче и други домородачки народи, јужна граница колоније би била померена ка северу. Шпанска круна је укинула ропство 1683. јер је схватила да поробљавање народа Мапуче само појачава њихов отпор уместо да га слаби. Упркос краљевским забранама односи су остали затегнути због непрекидних сметњи колониста.[11] Одсечен од севера пустињом, према југу народом Мапуче, према истоку Андима, и према западу океаном, Чиле је постао једна од најцентрализованијих и најхомогенијих шпанских колонија у Америци. Служећи као гранични гарнизон, колонија је имала улогу у спречавању напада Мапуча и европских непријатеља Шпаније, посебно Британаца и Холанђана. Пирати и енглески авантуристи су заједно са Индијанцима Мапуче угрожавали колонију, поготово 1578. током похода сер Франсиса Дрејка на Валпараисо, главну луку у колонији. Чиле је имао једну од највећих стајаћих армија у Америци, што га је чинило једним од најмилитаризованијих шпанских поседа, као и један од трошкова за благајну Вицекраљевства Перу.[6] Први општи попис становништва је спровела влада Агустина де Хаурегија између 1777. и 1778. године. Он је показао да у колонији Чиле живи 259.646 становника од којих је 73,5 посто европског порекла, 7,9 посто местика, 8,6 посто урођеника и 9,8 посто црнаца. Франсиско Уртадо је 1784. као гувернер провинције Чилое обавио у њој попис становништва на ком је утврђено да је број становника 26.703, од којих су 64,4 посто били белци а 33,5 посто су били урођеници.

Независност[уреди]

Постављење Жозефа Бонапартеа, брата Наполеона, за краља Шпаније 1808. године подстакло је колонију на отцепљење од Шпаније. Дана 18. септембра 1810. је у име Фердинанда – наследника свргнутог краља – основана народна хунта. Влада хунте Чилеа је прогласила Чиле аутономном републиком унутар шпанског краљевства (у знак сећања на овај догађај Чиле слави 18. септембар као Дан државности). Након ових догађаја под командом Хосе Мигела Карере, једног од најславнијих родољуба, и његова два брата Хуана Хосеа и Луиса Карере покрет за потпуно ослобођење је убрзо стекао велику подршку. Шпански покушаји да поново успостави судску власт током тзв. Реконкисте продужили су борбу а дошло је и до закулисних борби између Бернарда О’Хигинса, који је претендовао на Карерино место.

Спорадични сукоби су се наставили до 1817. године. Док је Карера био у затвору у Аргентини, О’Хигинс и анти-Карерина кохорта Хосе де Сан Мартина, хероја Аргентинског рата за независност, предводили су Војску Анда са којом су поразили ројалисте у Чилеу. Дана 12. фебруара 1818. Чиле је проглашен за независну републику. Независност је донела мање друштвене промене, међутим, чилеанско друштво у 19. веку је сачувало основну друштвену структуру на коју је у највећој мери утицала породична политика и римокатоличка црква. Успостављена је јака институција председника али су богати земљопоседници остали утицајни.[10]

Рат на Пацифику: Битка код Икике 21. маја 1879.

Последњих деценија 19. века, влада у Сантијагу је учврстила своје позиције на југу након што је угушила побуне Мапуча током Окупације Арауканије. Споразум са Аргентином који је потписан 1881. је потврдио суверенитет Чилеа над Магелановим мореузеом. Као резултат Рата на Пацифику са Перуом и Боливијом од 1879. до 1883. Чиле је проширио своју територију на север за једну трећину, чиме је онемогућио Боливију да изађе на Тихи океан и стекао вредне залихе нитрата чија је експлоатација довела до ере националног просперитета. Чилеански грађански рат 1891. је као последицу имао прерасподелу моћи између председника и конгреса и успоставу демократије парламентарног типа. Међутим, у грађанском рату су се такође сукобили и они који су заговарали развој домаће индустрије и они који су заступали интересе банака, првенствено породица Едвардс која је имала јаке везе са страним инвеститорима.

20. век[уреди]

Припадници растуће средње и радничке класе су незадовољни привредним системом, који је био подређен владајућој олигархији, 1920. изабрали реформисту Артура Алесандрија за председника Чилеа. Његов програм социјалне правде је био у супротности са ставовима чланова Конгреса. Током 1920-их популарност су стекле и бројне марксистичке групе.[10] Генерал Луис Алтамирано је 1924. извршио војни пуч па је у Чилеу дошло до нестабилности која је трајала до 1932. године. У том периоду на власти је било десет влада од којих је најдуже трајала влада генерала Карлоса Ибањеза дел Кампа. Он је на власти био кратко током 1925. и између 1927. и 1931. године. Његова владавина се могла сматрати диктатуром али умеренијом у поређењу са диктатурама карактеристичним за Латинску Америку.[12][13] Одрекавши се власти у корист демократски изабраног наследника, Ибањез дел Кампо је стекао поштовање великог дела становништва што му је омогућило да остане значајан политичар током наредних тридесет година. Са успоставом демократске власти 1932. појавила се Радикална странка која је представљала велики број припадника средње класе. Он је представљала главног чиниоца у коалиционим владама током наредних двадесет година. Током раздобља владавине Радикалне странке (1932-1952) држава је повећала своје присуство у привреди. Године 1952. на власт се вратио Ибањез дел Кампо. Њега је 1958. наследио представник конзервативне политике Хорхе Алесандри. На председничким изборима 1964. Едвардо Фреи Монталва, из Хришћанско – демократске партије, је добио апсолутну већину. Његова победа је означила почетак великих реформи. Под слоганом „револуција у слободи“, Фреијева администрација је започела спровођење дугорочних друштвених и економских програма, посебно у здравству, станоградњи, као и пољопривредну реформу, која је обухватала организовање пољопривредника у синдикате. Међутим, до 1967. Фреи је наишао на снажно противљење левичара, који су сматрали његове реформе неодговарајућим, и конзервативаца који су их с друге стране сматрали претераним. До краја свог мандата Фреи није успео да оствари амбициозне циљеве своје странке.[10]

Председник Салвадор Аљенде

На изборима 1970. кандидат Социјалистичке партије Чилеа (део тзв. коалиције „Народног јединства“, коју су чинили и комунисти, радикали, социјалдемократе, дисиденти из Хришћанско – демократске странке, Јединствени народни акциони покрет, и Независна народна акција)[10] сенатор Салвадор Аљенде је добио релативну већину на изборима. Био је испред кандидата хришћанских демократа Радомира Томика и конзервативаца Хорхеа Алесандрија. Аљенде је добио 36 посто гласова, док је Алесандри освојио 34 посто а Томик 27 посто гласова. Упркос притиску владе САД, Конгрес Чилеа је организовао гласање између два водећа кандидата, Аљендеа и бившег председника Хорхеа Алесандрија, и у складу са традицијом изабрао Аљендеа са 153 према 35 гласова. Фреи је одбио да оформи савез са Алесандријем ради супротстављања Аљендеу, јер је сматрао да Хришћанско – демократска партија представља раднике и да не може имати заједничке ставове са десничарима.[14][15] Заједнички јавно – приватни јавни радови помогли су у смањењу незапослености.[16] Већи део банкарског сектора је национализован. Велики део индустрије бакра, угља, гвожђа, нитрата и челика је национализован или је постао зависан од државе. Индустријска производња је значајно порасла а незапосленост је пала током прве године Аљендеове администрације.[16]

Аугусто Пиноче

Аљендеов програм је укључио у побољшање интереса радника,[16][17] заменивши правосудни систем са „социјалистичком једнакошћу“,[18] национализацијом банака и приморавањем других на банкротство,[19] као и јачање „народних милиција“ познатих као MIR (шп. Movimiento de Izquierda Revolucionaria).[19] Платформа Народног јединства за национализацију рудника бакра додата је у форми амандмана у устав. У Конгресу је усвојена једногласно. Као последицу,[20] администрација Ричарда Никсона је организовала и убацила тајне агенте у Чиле да би дестабилизовала Аљендеову владу.[21] Такође Американци су финансијским притиском ограничили међународне економске кредите Чилеу.[22]Структурна привредна криза која је почела 1972. погоршана је одливом капитала, смањењем инвестицијама, и повлачењем банкарских улога као одговор на Аљендеов социјалистички програм. Производња је пала а незапосленост је порасла. Ради подстицања потрошње и прерасподеле дохотка у корист оних са мањим примањима Аљенде је применио мере замрзавања цена, повећања плата и промене пореских стопа.[23] Економски проблеми су се погоршали јавном потрошњом која је финансирана углавном штампањем новца и слабим кредитним проценама комерцијалних банака.[24] Истовремено, опзициони медији, политичари, привредници и друге организације су помогли да се подстакне политичка и привредна нестабилност, а неке од њих су потпомогнуте из САД.[22][25] Почетком 1973. инфлација је била изван контроле. Осакаћена привреда је такође погођена дугим и понекад истовременим штрајковима лекара, наставника, студената, камионџија, рудара и малих привредника. Врховни суд Чилеа је 26. маја 1973. једногласно осудио Аљендеово „ремећење законодавства државе“. Суд је подржао и оснажио Пиночеово преузимање власти, иако је то било у супротности са уставом.[19][26] Коначно Салвадор Аљенде је свргнут у војном пучу 11. септембра 1973. Након што је војска бомбардовала председничку палату, Аљенде је наводно извршио самоубиство.[27][28] Војна хунта предвођена генералом Аугустом Пиночеом преузела је власт у земљи. Прве године владавине Пиночеовог режима су биле обележене кршењем људских права. Само у октобру 1973. тзв. Караван смрти је убио најмање седамдесет двоје људи[29], док је према Ретиговом извештају у првих шест месеци убијено хиљаду а током наредних шеснаест година још око две хиљаде људи.[30] Нови устав је усвојен на контроверзном плебисциту 11. септембра 1980. а генерал Пиноче је постао председник републике са осмогодишњим мандатом. Крајем 1980-их углавном као последица привредног колапса из 1982.[31] и масовне грађанске непослушности од 1983. до 1988, влада је постепено дозволила већу слободу окупљања, говора, и удруживања.[32] Министар финансија Ернан Бучи је покренуо реформе ка тржишно оријентисаној привреди али је сиромаштво наставило да расте.[33] Чиле се окренуо ка тржишној привреди која се огледала у повећању домаћих и страних приватних инвестиција, иако индустрија бакра и друге важне гране у експлоатацији руда остале затворене за приватна улагања. На плебисциту одржаном 5. октобра 1988, генерал Пиноче није добио други осмогодишњи мандат, јер је 56 посто бирача гласало против. Чилеанци су изабрали новог председника и већину чланова оба дома Конгреса 14. децембра 1989. Хришћански демократа Патрисио Аилвин, кандидат коалиције 17 странака назване „Консетрасион“ (шп. Concertación), добио је апсолутну већину гласова (55 посто).[34] Патрисио Аилвин је владао од 1990. до 1994. током тзв. транзиционог периода. На изборима у децембру 1993, син бившег председника Едуарда Фреија, Едуардо Фреи Риуз-Тахле предводио је коалицију Консентрасион и са њом је освојио 58% гласова.[35]

21. век[уреди]

Свих пет председника Чилеа од 1990.

Фреија Руиза – Тахлеа је 2000. наследио социјалиста Рикардо Лагос, који је победио у другом кругу Хоакинa Лавина кандидата десничарске Алијансе за Чиле[36] Јануара 2006. Чилеанци су први пут изабрали жену за председника. То је била Мичел Бачелет Херија, из Социјалистичке партије. Она је поразила Себастијана Пињеру из странке Народне обнове, продуживши владавину коалиције Консетрасион за још четири године.[37][38] У јануару 2010. Чилеанци су изабрали Себастијана Пињеру, првог десничарског председника после 20 година. Он је поразио бившег председника Едварда Фреија Руиза – Тахлеа, кандидата коалиције Консетрасион. Дана 27. фебруара 2010. Чиле је потресао земљотрес јачине 8,8 степени Меркалијеве скале, један од најснажнијих икада забележених на свету. Погинуло је око 500 људи а хиљаде грађевина је оштећено.[39] Процене о штети износе од 15 до 30 милијарди долара, што представља од између десет и петнаест процената бруто друштвеног производа Чилеа.

Административна подела[уреди]

Редни број Назив региона Шпански назив Главни град
XV Застава региона Арика и Паринакота Арика и Паринакота Región de Arica y Parinacota Арика
I Застава региона Тарапака Тарапака Región de Tarapacá Икике
II Застава региона Антофагаста Антофагаста Región de Antofagasta Антофагаста
III Застава региона Атакама Атакама Región de Atacama Копијапо
IV Застава региона Кокимбо Кокимбо Región de Coquimbo Серена
V Застава региона Валпараисо Валпараисо Región de Valparaíso Валпараисо
VI Застава региона О'Хигинс Регион Ослободиоца Генерала Бернарда О'Хигинса Región del Libertador General Bernardo O'Higgins Ранкагва
VII Застава региона Мауле Мауле Región del Maule Талка
VIII Застава региона Биобио Биобио Región del Biobío Консепсион
IX Застава региона Арауканија Арауканија Región de la Araucanía Темуко
XIV Застава региона региона Лос Риос Лос Риос Región de Los Ríos Валдивија
X Застава региона Лос Лагос Лос Лагос Región de Los Lagos Пуерто Монт
XI Застава региона Ајсен Ајсен Генерала Карлоса Ибањеза дел Кампа Región Aisén del General Carlos Ibáñez del Campo Коиаике
XII Застава региона Магелан и чилеански Антарктик Регион Магелан и чилеански Антарктик Región de Magallanes y de la Antártica Chilena Пунта Аренас
РМ Застава региона Сантијаго Метрополитана Сантијаго Метрополитана Región Metropolitana de Santiago Сантијаго де Чиле

Демографија[уреди]

Чилеанац Поло тим

Чиле је мешавина различитих етничких група, претежно потомака европских досељеника[40][41][42][43] који чине око 52,7% и 90% популације.[44][45] Таласи досељеника из европских земаља стигли су у Чиле крајем 19. века и почетком 20. века: Немци, Французи, Британци, Ирци, Пољаци, Италијански, Шпанци, Руси, Хрвати, Срби и други, као и мањи број досељеника са Блиског Истока.

Хрватска заједница у Чилеу броји око 380.000 хиљада људи[46][47] (око 2,4% становништва) и нарочито је бројна на северу, у Антофагасти, у подручју око главног града Сантијага, те на југу земље (Огњена земља, Порвенир, Пунта Аренас). Највише је исељеника са Брача који су у Чиле дошли због златне грознице крајем 19. века.

Изворно индијанско становништво чини око 3,2% укупног становништва.

Религија[уреди]

Међу религијама превладава католичанство, које држава подупире иако није службена религија. Осим католика, постоји и већи број припадника јеврејске религије и протестаната.

Католика је 70%, протестаната 15,1%.[48]

Привреда[уреди]

Санхетн, финансијско средиште Сантијага де Чилеа.

Чиле је једна од најстабилнијих и најпросперитетнијих држава у Јужној Америци.[1] Водећа је латиноамеричка земља по индексу хуманог развоја, конкурентности, дохотку по становнику, глобализацији, економским слободама и малој стопи корупције. Међутим, у Чилеу су присутне велике несразмере у расподели дохотка, изражене Џини индексом. Године 2006. Чиле је постао земља са највећим номиналним дохотком по становнику у Латинској Америци,[49] а маја 2010. Чиле прва јужноамеричка земља чланица ОЕЦД-а. Чиле је почетком 1990-их, током владавине Патрисио Аилвина, имао узорну привреду у погледу економских реформи. Просечан раст БДП-а између 1991. и 1997. је био осам посто, али је 1998. преполовљен услед рестриктивне монетарне политике (спровођене ради спречавања буџетског дефицита) и мањих прихода од извоза, првенствено у Азију погођену финансијском кризом. Привредна је остала трома све до 2003, када је почела да даје јасне знаке опоравка остварујући стопу раста БДП-а од четири посто.[50] Привреда Чилеа је 2004. годину завршила са растом БДП-а од шест посто, док је у 2005. раст био 5,7 процената да би 2006. пао за четири процента. Наредне године БДП је порастао за пет посто.[10] Незапосленост је током 1990-их била око седам посто, да би од почетка економске кризе 1999. била између осам и десет посто. Године 2006. пала је на 7,8 посто и наставила је свој пад па је 2007. била 6,8 процената.[51] Плате су расле брже него инфлација што је била последица раста продуктивности и пораста животног стандарда. Према владиним истраживањима проценат Чилеанаца чији је доходак по домаћинству испод линије сиромаштва је смањен са 45,1 посто 1987. на 11,5 посто 2009.[52][53] Међутим, критичари сматрају да су ови износи знатно већи од онога што власт приказује. Према њиховим тврдњама стопа сиромаштва је 2007. била 29 посто.[54]) Према подацима из новембра 2012 око 11,1 милион људи или 64 посто становништва је примало социјалну помоћ,[55] преко „Социјалне заштитне карте“, којом су обухваћени људи који живе у сиромаштву или су близу уласка у сиромаштво.[56]

Економска политика[уреди]

Чилеански (плаво) и просечни БДП по становнику у Латинској Америци (1950–2007).

Захваљујући стабилној економској политици од 1980-их, Чиле је имао континуиран привредни раст који је допринео преполовљавању стопе сиромаштва.[10] Војна хунта је током своје владавине од 1973. до 1990. продала велики број предузећа у државном власништву а демократске владе су након 1990. наставиле приватизацију, али споријим темпом. Држава нема већу улогу у привреди изузев њеног регулисања. Она управља највећим светским произвођачем бакра „Коделком“, и са неколико јавних предузећа, међу којима је и једна банка. Чиле има потписане споразуме о слободној трговини са великим бројем земаља, међу којима су Сједињене Америчке Државе.[57] Централна банка Чилеа, као независна институција, тежи ка одржавању стопе инфлације између два и четири посто, у 2012. години инфлација је била 2,8 посто.[58] Апресијација чилеанског песа према америчком долару је помогла да се, последњих година, обори инфлација. Већина плата и кредита је „везана“ за амерички долар па је на тај начин смањена могућност појаве веће стопе инфлације.[10] У 2006. Чиле је инвестирао 0,6 посто БДП-а у истраживање и развој. Од тог износа две трећине је уложила држава. Поред економске и политичке стабилности влада Чилеа промовише Чиле као „инвестициону платформу“ за мултинационалне корпорације које намеравају да послују у региону. Страни инвеститори су изједначени са домаћим, регистрација је једноставна и белодана а страним инвеститорима је омогућено несметано располагање профитом и капиталом.[10] Влада Чилеа је оформила Савет за иновације и конкурентност, чији је задатак да препозна нове гране привреде ради њихове промоције.[10] Чиле је једна од земаља у Латинској Америци са најбољим кредитним рејтингом. Према агенцији Стандард енд пур кредитни рејтинг Чилеа је А+.[59] Влада Чилеа је обавезна по закону да оствари буџетски суфицит од најмање једног процента БДП-а. У 2006. буџетски суфицит је износио 11,3 милијарде долара, што је готово осам процената БДП-а. Влада Чилеа наставља да отплаћује спољни дуг земље а он је на крају 2012. износио је 10,2 посто.[60]

Спољна трговина[уреди]

Чиле производи више од једне трећине бакра у свету.

Најзначајнији извозни производ Чилеа је бакар и он чини око половине извоза, поред тога Чиле извози дрво и производе од дрвета, свеже воће, морску рибу и вино. У 2011. Чиле је извезао добрâ и услуге у вредности од 81,71 милијарди долара а увоз је био 70,92 милијарде долара, тако је остварен трговински суфицит од 10,79 милијарди долара. Најважнији спољнотрговински партнери Чилеа су Кина где је 2011. пласирано 22,8 посто укупног извоза, затим САД и Јапан где је пласирано по 11,1 посто извоза, па Бразил и Јужна Кореја са по 5,5 посто и Холандија са 4,7 посто извоза.[61] Чиле је 2011. највише увезао из САД 20,1 посто укупног увоза, Кине 16,9 посто, Бразила 8,3 посто, Аргентине 6,3 посто и Немачке 4,2 посто.[62]

Познати Чилеанци[уреди]

Уметници:

Национални хероји:

Политичари:

Спортисти:

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Chile country profile“. BBC. 14. 8. 2012. Приступљено 16. 5. 2013.. 
  2. ^ „Chile.com.La Incógnita Sobre el Origen de la Palabra Chile“. Chile.com. 15. 6. 2000. Приступљено 17. 12. 2009. 
  3. ^ Encyclopædia Britannica. „Picunche (people) – Britannica Online Encyclopedia“. Britannica.com Приступљено 17. 12. 2009. 
  4. ^ а б Encina, Francisco A., and Leopoldo Castedo (1961). Resumen de la Historia de Chile. 4th ed. Santiago. I. Zig-Zag. стр. 44. 
  5. ^ „Chile“. Encyclopedia Americana. Grolier Online. 2005 Приступљено 2. 3. 2005.. „The name Chile is of Native American origin, meaning possibly "ends of the earth" or simply "sea gulls."“ 
  6. ^ а б в Hudson, Rex A., ed. (1995). „Chile: A Country Study“. GPO for the Library of Congress Приступљено 27. 2. 2005. 
  7. ^ а б "CHILE." Encyclopædia Britannica. 11th ed. 1911. ("derived, it is said, from the Quichua chiri, cold, or tchili, snow")
  8. ^ Pearson, Neale J. (2004). „Chile“. Grolier Multimedia Encyclopedia. Scholastic Library Publishing Приступљено 2. 3. 2005.. „Chile's name comes from an Indian word, Tchili, meaning "the deepest point of the Earth."“ 
  9. ^ Bengoa, Jose (2000) (на Spanish). Historia del pueblo mapuche: (siglo XIX y XX). ISBN 978-956-282-232-9. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и „Development and Breakdown of Democracy, 1830–1973“. Country Studies. Library of Congress. 31. 3. 1994. 
  11. ^ „Bárbaros, page 66. David J. Weber“. Archive.org Приступљено 16. 5. 2010. 
  12. ^ Fowler, Will (1996). Authoritarianism in Latin America since independence. University of Virginia: Geenwood Press. стр. 30–96. ISBN 0313298432. 
  13. ^ Frazier, Lessie Jo (2007). Salt in the sand. Duke University: Duke University Press. стр. 163–184. ISBN 0822340038. 
  14. ^ Mares, David; Francisco Rojas Aravena (2001). The United States and Chile: coming in from the cold. Routledge. стр. 145. ISBN 9780415931250. 
  15. ^ Trento, Joseph (2005). The Secret history of the CIA. Carroll & Graf Publishers. стр. 560. ISBN 9780786715008. 
  16. ^ а б в De Vylder, Stefan. Allende’s Chile: The political economy of the rise and fall of the Unidad Popular. Cambridge University Press. ISBN 0521210461. 
  17. ^ „Allende wins the elections: first coup attempt“. Grace.evergreen.edu. Archived from the original on 7. 1. 2008. Приступљено 17. 12. 2009. 
  18. ^ Norman Friedman. The Fifty-year War. стр. 367. ISBN 1591142873. 
  19. ^ а б в Norman Friedman. The Fifty-year War. стр. 368. ISBN 1591142873. 
  20. ^ Qureshi, Lubna (2008). Nixon, Kissinger, and Allende. Rowman & Littlefield. стр. 86–97. ISBN 0739126555. 
  21. ^ „Report on CIA Chilean Task Force activities“. Chile and the United States: Declassified Documents relating to the Military Coup, 1970–1976. The National Security Archive: Electronic Briefing Books (George Washington University) Приступљено 11 March 2010 
  22. ^ а б „COVERT ACTION IN CHILE 1963–1973 STAFF REPORT OF THE SELECT COMMITTEE TO STUDY GOVERNMENTAL OPERATIONS WITH RESPECT TO INTELLIGENCE ACTIVITIES“. Fas.org Приступљено 17. 12. 2009. 
  23. ^ Politics in Chile: socialism ... – Google Books. Books.google.com. 2007. ISBN 9780813342276 Приступљено 17. 12. 2009.. 
  24. ^ „Tightening the Belt“. Time Magazine. 7. 8. 1972.. 
  25. ^ „Equipo Nizkor – CIA Activities in Chile – September 18, 2000“. Derechos.org Приступљено 17. 12. 2009. 
  26. ^ „Transition to Democracy in Latin America: The Role of the judiciary“. Yale University 
  27. ^ Soto, Óscar. El Último dia de Salvador Allende. 
  28. ^ Ahumada, Eugeno. Chile: La memoria prohibida. 
  29. ^ „Flashback: Caravan of Death“. BBC. 25. 7. 2000. Приступљено 2. 5. 2008.. 
  30. ^ Ministerio del Interior (3. 8. 1999.). „Ministerio del Interior, Programa de Derechos Humanos – ddhh_rettig“. Ddhh.gov.cl Приступљено 17. 12. 2009. 
  31. ^ Naomi Klein (2007). The Shock Doctrine, P. 85
  32. ^ Carlos Huneeus, ‘Political Mass Mobilization against Authoritarian Rule: Pinochet’s Chile, 1983–88’, in Adam Roberts and Timothy Garton Ash (eds.), Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present. Oxford & New York: Oxford University Press, 2009, pp. 197–212. ISBN 978-0-19-955201-6.
  33. ^ „History of poverty in Chile“ 
  34. ^ Christian, Shirley (16. 12. 1989.). „Man in the News: Patricio Aylwin; A Moderate Leads Chile“. The New York Times Приступљено 2. 5. 2008.. 
  35. ^ http://www.encyclopedia.con/doc/1P2-8257609.html
  36. ^ „Moderate socialist Lagos wins Chilean presidential election“. CNN. 16. 1. 2000.. Archived from the original on 6. 5. 2008. Приступљено 2. 5. 2008.. 
  37. ^ „Chile elects first woman president“. MSNBC Приступљено 2. 5. 2008. 
  38. ^ Reel, Monte (12. 3. 2006.). „Bachelet Sworn In As Chile's President“. The Washington Post Приступљено 2. 5. 2008.. 
  39. ^ „US ready to help Chile: Obama“. The Australia Times Приступљено 3. 3. 2010. 
  40. ^ SOCIAL IDENTITY Marta Fierro Social Psychologist, Приступљено 17. 4. 2013.
  41. ^ Massive immigration of European: Argentina, Uruguay, Chile, Brazil, Приступљено 17. 4. 2013.
  42. ^ Latinoamerica, Приступљено 17. 4. 2013.
  43. ^ Атлас нација ISBN 86-7712-046-7
  44. ^ „Composición Étnica de las Tres Áreas Culturales del Continente Americano al Comienzo del Siglo XXI“ (PDF) 
  45. ^ „Argentina, como Chile y Uruguay, su población está formada casi exclusivamente por una población blanca e blanca mestiza procedente del sur de Europa, más del 90% E. García Zarza, 1992, 19.“ 
  46. ^ Los croatas en Chile, Приступљено 17. 4. 2013.
  47. ^ Splitski osnovnoškolci rođeni u Čileu., Приступљено 17. 4. 2013.
  48. ^ Central Intelligence Agency - The World Factbook: Chile, Приступљено 17. 4. 2013.
  49. ^ http://www.weforum.org/pdf/GCR09/GCR20092010fullrankings.pdf
  50. ^ [1] Chile GDP – real growth rate
  51. ^ „Tasas de desocupación, nacional y por región – Base de Datos Estadísticos“. Si2.bcentral.cl Приступљено 1. 8. 2011. 
  52. ^ „Casen 2006 en profundidad“. Libertad y Desarrollo. 22. 6. 2007.. Archived from the original on 25. 10. 2007. Приступљено 22. 10. 2007. 
  53. ^ Panorama social de América Latina, ECLAC, 2010.
  54. ^ „Una muy necesaria corrección: Hay cuatro millones de pobres en Chile“. El Mercurio. 14. 10. 2007. Приступљено 22. 10. 2007. 
  55. ^ „Ficha de Protección Social - Ministerio de Desarrollo Social“. Fichaproteccionsocial.gob.cl. 20 November 2012 Приступљено 12. 3. 2013. 
  56. ^ „Ficha de Protección Social - Ministerio de Desarrollo Social“. Fichaproteccionsocial.gob.cl Приступљено 9 November 2012 
  57. ^ [2] Споразум о слободној трговини између САД и Чилеа
  58. ^ Стопа инфлације у Чилеу
  59. ^ [3] Chile: Overview of economy
  60. ^ Стопа јавног дуга Чилеа
  61. ^ Најзначајнији спољнотрговински партнери Чилеа - извоз
  62. ^ Најзначајнији спољнотрговински партнери Чилеа - увоз

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чиле&oldid=7270348“