Жак Лакан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жак Лакан

Lacan2.jpg

Датум рођења: 13. април 1901.
Место рођења: Париз (Француска)
Датум смрти: 9. септембар 1981.
Место смрти: Париз (Француска)

Жак Мари Емил Лакан (фр. Jacques Marie Émile Lacan; 13. април 19019. септембар 1981) био је чувени француски психоаналитичар и психијатар који се између осталог сматрао „најконтроверзнијим психоаналитичарем после Фројда“.[1] Држећи годишње семинаре у Паризу од 1953-е до 1981-е, Лакан је утицао на многе водеће француске интелектуалце у периоду између 1960-е и 1970-е, посебно на оне повезане са постструктурализмом. Његове идеје имале су значајан утицај на критичку теорију, теорије књижевности, француску филозофију 20. века, социологију, феминистичку теорију, теорију филма и клиничку психоанализу.[2]

Биографија[уреди]

Рани живот[уреди]

Лакан је рођен у Паризу, као најстарији син од троје деце Емилије и Алфреда Лакана. Његов отац био је успешан продавац сапуна и уља. Његова мајка била је посвећени католик, а његов млађи брат отишао је у манастир 1929-е. Током раних 1920-их година, Лакан је присуствовао десно оријентисаним политичким скуповима Action Française према којима ће касније бити веома критичан, где се упознао са оснивачем Чарлсом Маурасом. До средине 1920-их, Лакан је постао незадовољан са религијом услед чега је постао атеиста. Око овог питања се посвађао са својом породицом, која је како је поменуто била побожна.[3][4][5]

Године 1920, након што је одбијен од војске јер је био премршав за војну службу, отишао је у медицинску школу и, 1926. године, специјализовао се у домену психијатрије у Сент-ана болници у Паризу. Био је посебно заинтересован за филозофију Карла Јасперса и Мартина Хајдегера и похађао је семинаре о Хегелу које је држао Александар Кожев.

1930[уреди]

У 1931-ој години Лакан је постао лиценцирани форензички психијатар. Године 1932-е додељен му је докторат за тезу O параноидној психози и њеном односу према личности. Она је имала ограничен пријем 1930-е, јер је објављена свега четири деценије касније, али је ипак успела пронаћи славу, нарочито међу надреалистичким уметницима. Године 1932-е, Лакан почиње своју тренинг анализу са Рудолфом Ловенстајном, која је ће трајати све до 1938-е.[6]

Две године касније, Лакан је изабран за члана француског психоаналитичког друштва ( Société psychanalytique de Paris). У јануару 1934-е, он је оженио Мари Луиз Блондини са којом је добио ћерку Каролин и сина по имену Тибу.

У 1936-ој години, Лакан је представио свој први аналитички извештај на конгресу Међународне психоаналитичке асоцијације у Маријенбаду на тему „Огледало“ фазе. Председник конгреса, Ернест Џонс, прекинуо је предавање пре његовог закључења, јер није био вољан да продужи Лаканово време презентације. Увређен, Лакан је напустио конгрес и отишао да присуствује Олимпијским играма у Берлину. Није преостала ниједна копија оригиналног предавања.[7]

Лакан је био активан интелектуалац из међуратног периода, повезан са Андре Бретоном, Жоржом Батајом, Салвадором Далијем, Паблом Пикасом и сл. „Лаканов интерес за надреализам претходио је његовом интересовању за психоанализу“, објашњава Дилан Еванс, спекулишући да „Лакан можда никада није напустио своје ране надреалистичке симпатије, свој неоромантични поглед на лудило као врсту 'конвулзивне лепоте', своју прославу ирационалности, и њено непријатељство према научнику који убија природу тако што је сецира.[8]

1940[уреди]

Психоаналитичко друштво Париза (Société Psychanalytique de Paris) је расформирано због окупације Француске од стране нацистичке Немачке 1940-е године. Лакан је позван да служи у француској војсци у Вал-де-Грац војној болници у Паризу, где је провео сво време трајања рата. Његово треће дете, Сибила, рођена је 1940-е.

После рата, Психоаналитичко друштво Париза поново одржава своје састанке. Лакан одлази у петонедељну студијску посету Енглеској где се састао са енглеским аналитичарима Вилфред Бионом и Џон Рикманом. Бионов аналитички рад са групама утицао је на Лакана који је касније посебно акцентовао значај група као структура унутар којих напредује теоријски рад у психоанализи. У 1949-ој, Лакан је представио нови рад о фази огледала шеснаестом конгресу ИПА у Цириху.

1950[уреди]

У 1951-ој години, Лакан је почео да држи приватне недељне семинаре у Паризу, током којих је позивао на, како је говорио, „повратак Фројду“, и концентрисање на језичку природу психолошке симптоматологије. Постајући јавни 1953-е године, Лаканови семинари постали су веома утицајни у париском културном животу, као и у психоаналитичкој теорији и клиничкој пракси.

У 1953-ој години, након неслагања око променљиве дужине сеансе, Лакан и многе његове колеге напустили су француско психоаналитичко друштво како би формирали нову групу, Société Française de Psychanalyse (СФП). Последица тога била је лишавање нове групе чланства у оквиру Међународног психоаналитичког удружења.

Охрабрен пријемом његове идеје о „повратаку Фројду“ и његовим извештајем Функција и поље говора и језика у психоанализи, Лакан је почео да поново чита Фројдове радове у релацији са савременом филозофијом, лингвистиком, етнологијом, биологијом, и топологијом. Од 1953-е до 1964-е у Сент-Ана болници, он је држао семинаре на којима је представљао историје случајева његових пацијената. Током овог периода написао је текстове који се налазе у збирци Écrits, која је први пут објављена 1966-е године. У раду Етика психоанализе (1959-60), Лакан дефинише етичке темеље психоанализе и предлаже „Етику за наше време“ - која ће, по речима Фројда, доказати да је једнака трагедији савременог човека и „незадовољству цивилизације." У корену етике је жеља: једино обећање психоанализе је улаз-у--Ја (непреводива игра речи на француском). „Морам доћи до места где је Ид," где анализант открива, у апсолутној разголићености, истинито порекло своје жеље. Крај психоанализе подразумева „пречишћавање жеље." Овај текст формира основе Лакановог рада у наредним годинама. Он је бранио три тврдње: да психоанализа мора имати научни статус, да су фројдовске идеје радикално промениле концепт субјекта, знања, и жеље, и да је аналитичко поље једино место из којег је могуће довести у питање недостатке науке и филозофије.[9]

1960[уреди]

Почевши од 1962. године, започела су озбиљнија преговарања како би се утврдио статус СФП-а оквиру ИПА(Међународно психоаналитчко удружење). Лаканова пракса (са контроверзним дужинама сесија) и његов критички став према психоаналитичкој ортодоксији, довели су до тога да је, у августу 1963-е, у оквиру ИПА постављањен услов да регистрација СФП-а зависи од уклањања Лакана са листе СФП аналитичара.[10] Одлуком СФП-а да изврши овај захтев у новембру 1963-е, Лакану су ефективно одузета права да спроводи аналитички тренинг и на тај начин је био ограничен у погледу формирања своје институције где би примао кандидате који су желели да наставе своје анализе са њим. Коначно, то је и учинио, 21. јуна 1964-е, створивши тим путем Фројдијанску школу у Паризу (École Freudienne de Paris-ЕФП) где је наставио рад са многим значајним представницима „треће генерације“ психоаналитичара: међу којима су били и Мод Октав Мањони , Серж Леклер ... и Жан Клаврел.[11]

Уз подршку Леви-Строса и Алтисера, Лакан је именован за доцента на École Pratique des Hautes Etudes. Своја предавања започео је са семинаром о четири основна концепта психоанализе у јануару 1964-е године на École Normale Supérieure. Године 1966-е је изашла публикација Лаканових прикупљених списа, Écrits, са индексом појмова који је саставио Жак-Алан Милер, штампана у престижној издавачкој кући Éditions du Seuil, што је учинило да Écrits доспе и до много шире публике и подигне Лаканов углед у широј јавности. Успех публикације донео је накнадно двотомно издање 1969-е године. До 1960-их, Лакан је повезан, барем у очима јавности, са крајњом левицом у Француској.[12] У мају 1968.-е, Лакан је изразио симпатије и подршку за студентске протесте. Последично његови следбеници, отворили су Одељење за психологију на Универзитету у Венсену. Међутим, Лаканови недвосмислен коментари револуционарних идеала у политици (1971), повући ће оштру линију између деловања неких од његових следбеника и његовог личног стила „побуне“.[13]

Године 1969, Лакан је преселио своје јавне семинаре на Faculté de Droit (Пантеон) где је наставио са предавањем аналитичке теорије и са психоаналитичком праксом до распада његове школе 1980-е.

1970[уреди]

Током последње деценије свог живота, Лакан је наставио да држи своје нашироко прихваћене семинаре. Током овог периода, он је развио свој концепт мушког и женског jouissance-а и ставио јачи нагласак на концепт „Реалног“ као тачку немогуће противречности у „Симболичком поретку“. Лакан је наставио да црпи сазнања из широког спектра дисциплина, блиско сарађујући са Франсоа Ченгом на класичној кинеској књижевности[14] и на животу и раду Џејмса Џојса са Жаком Обертом.[15] Овај касни рад имао је највећи утицај на феминистичку мисао, као и на неформални покрет који је настао 1970-е или 1980-е под називом постмодернизам. У међувремену расте успех његовог дела Écrits, који је преведен (у скраћеном облику) на немачки и енглески језик. Држао је предавања 1975-е, на Јејлу, Колумбији и МИТ-у.[16]

Последње године[уреди]

Погоршање Лакановог здравља отежало му је да испуни захтеве и стандарде Семинара који су до тад трајали педесет година, па ипак његово учење настављено је и у првим годинама осамдесетих. После распадања његове школе, ЕФП, у јануару 1980-е.[17] Лакан одлази у Каракас да би основао Freudian Field Institute 12. јула.[18] Каракас је требало да буде последња Лаканова јавна адреса. Његови последњи текстови из пролећа 1981-е су кратки институционални документи који се односе на новоформирани институт у Каракасу. Лакан је умро 9. септембра 1981-е.

Главни концепти[уреди]

Лаканов „повратак Фројду“ подразумева обновљено интресовање за оригиналне текстове Фројда, и укључује радикалну критику Его психологије. Овде је покушао „да се врати појму релације према објекту. Кроз њу знамо функцију имагинарног примордијалног оквира који формира imago тела мајке.[19] Док појам транзиционог објекта који је увео Д. В. Винкот, представља кључну тачку за објашњење генезе фетишизма.[20] Ипак, Лакан је систематски испитивао оне психоаналитичке правце развоја у периоду од 1930-е до 1970-е, који су се све више и скоро искључиво усредсређивали на испитивање раних односа детета са мајком-пре-едиповска мајка.[21] Отуда Лаканово поновно читање Фројда формира основну концептуалну полазну тачку у креирању адекватне опозиционе стратегије, оваквим усмерењима.

Лакан је мислио да Фројдове идеје „говорних омашки“, шала, и тумачења снова све заједно, наглашавају агенцију језика у субјективнм конструкцијама. У In The Agency of the Letter in the Unconscious, or Reason Since Freud, он претпоставља да " је несвесно структуирано као језик." Несвесно није примитиван или архетипски део ума одвојен од свесног, језичког Ега, објашњава Лакан, већ формација сложене и софистициране структуре подједнако као и сама свест. Једна од последица несвесног структурираног попут језика јесте да се сопству негира било каква референтна тачка којој би се могло „вратити“ након трауме или кризе идентитета.

Андре Грин приговорио је да „ако сте прочитали Фројда, очигледно је да овај предлог не функционише, јер Фројд врло јасно контрастира несвесно (за које каже да се састоји само од репрезентација ствари и ничег другог) пред-свесном. Оно што се односи на језик, отуда, може припадати само пред-свесном[22] Фројд је свакако супротстављао представе речи и представе ствари...у његовој метапсихологији, несвесна представа је представа ствари по себи.[23] Гринова критика Лакана отишла је још даље са оптужбама за интелектуално непоштење- "[Он] је варао свакога ... повратак Фројду је био изговор, то само значи ићи путем Лакана."[24]

Фаза огледала[уреди]

Први званични допринос Лакана психоанализи је концепт огледало-фазе, које је описао као „форматирање функције Ја, препозанте у психоаналитичком искуству." До раних 1950-их, он је почео да посматра огледало-фазу као нешто више од тренутка у животу детета, већ као формирање дела сталне структуре субјективности. У „имагинарном поретку," властита слика трајно хвата и плени субјекат. Лакан објашњава „фаза огледала представља феномен којем сам доделио двоструку вредност На првом месту, она има историјску вредност, јер обележава одлучујућу прекретницу у менталном развоју детета. На другом месту, она симболизује суштински либидинални однос са представом тела.[25] Како је овај концепт развијан даље, акценат је прешао са његове историјске вредности на његову структуралну вредност.[26] У свом четвртом семинару, "La relation d'objet," Лакан каже да је „фаза огледала далеко од пуког феномена који се јавља у развоју детета. Она илуструје конфликтну природу двојног односа." Фаза огледала описује формирање Ега путем процеса објективизације, јер је Его резултат сукоба између нечијег доживљеног визуелног изгледа и нечијег емотивног искуства. Ова идентификација је оно што је Лакан назвао отуђењем. Са шест месеци, беба још увек нема физичку координацију. Дете је у стању да препознаје себе у огледалу пре остваривања контроле над својим телесним покретима. Дете види своју слику у целини и синтеза ове слике производи осећај који је у контрасту са недостатком координације тела, који се доживљава као фрагментирано тело. Дете доживљава овај контраст у почетку као ривалство са својом сликом, јер целовитост слике прети дететовој фрагментираности-чиме фаза огледала доводи до агресивне напетост између субјекта и слике. Да би се решио ова агресивна напетост, дете се идентификује са сликом: ова примарна идентификација формира Его.[26] Лакан схвата овај тренутак идентификације као тренутак славља, јер то доводи до имагинарног осећаја господарења, овладвања, када дете пореди своје несигурне осећаје овладавања са омнипотенцијом мајке, депресивна реакција може пратити иницијалну раздраганост.[27]

Лакан назива спекуларну слику „ортопедском," јер то води дете ка антиципацији превазилажења свог „специфичног прераног рођења. „Визија тела као интегрисане целине у противставу са дететовим стварним искуством моторне неспособности и доживљаја тела као фрагментираног, изазива кретање од „инсуфицијенције ка ишчекивању-антиципирању."[28] Другим речима, слика у огледалу иницира и онда потпомаже, попут штака, процес формирања интегрисаног осећаја сопства. У фази огледала „неспоразум“ (méconnaissance) представља Его (moi). Ја постаје отуђено од себе кроз увођење имагинарне димензије субјекта. Фаза огледала такође има значајну симболичку димензију, због присуства лика, фигуре одраслог који носи бебу. Пошто дете преузима рефлектовану слику као властиту, оно потом окреће главу ка одраслој особи, која представља велико Друго, призивајући одраслог да ратификује ову слику.[29]

Друго/друго[уреди]

Док Фројд користи термин „друго“, позивајући се на der Andere (друго лице) и das Andere (другост), под утицајем Александра Кожева, Лаканова употреба термина ближа је Хегеловој. Лакан је често користио алгебарску симболику за своје концепте:. Велико „Друго“ је одређено са „А“ (за француски аутре), а мало друго је одредио са „а“ (француски аутре).[30] Он тврди да је свесно препознавање ове разлике фундаментално за аналитичку праксу: аналитичар мора бити свестан разлика између А и а, како би могао да се замисли на месту Другог, а не другог.[31]

То објашњава Дилан Еванс:

  1. „Мало друго је друго које није у ствари друго, већ је одраз и пројекција Ега. То је дупликат, слика у огледалу. Мало друго је стога потпуно уписано у имагинарном поретку.
  2. Велико Друго означава радикалну другост, која превазилази илузорну другост имагинарног поретка, јер не може бити асимиловно кроз идентификацију. Лакан изједначава ову радикалну другост са језиком и законом, а самим тим велико Друго је уписано у симболички поредак. Заиста, велико Друго је симболично утолико што је партикуларно за сваки предмет. Друго је, дакле, истовремено и други предмет, у свом радикалној другости и јединствености, а такође и симболички поредак који посредује у вези са тим другим субјектом.[32]

"Друго се пре свега мора узети у обзир као локус," пише Лакан, „локус у коме је конституисан говор“.[30] Можемо говорити о Другом, као о предмет у секундарном смислу тек онда када субјект заузима ову позицију и тиме отелотворује Друго за другог субјекта.[33]

Тврдећи да говор не потиче ни из Ега нити из субјекта већ из Другог, Лакан наглашава да се говор и језик налазе ван свесне контроле субјекта. Они долазе из другог места, изван свести-"несвесно је отуда дискурс Другог“.[34] Када конципира Друго као место, Лакан се ослања на Фројдов појам психичког локалитета у којем је несвесно описано као „друга сцена“.

"Мајка је та која прва заузима положај великог Другог за дете," Дилан Еванс објашњава, „она је та која прима дететове примитивне крике и ретроактивно их санкционише формирајући притом посебне поруке“. Кастрациони комплекс формира се онда када дете открива да ово Друго није комплетно јер постоји "Недостатак (manque)" у Другом. То значи да увек постоји недостајући означитељ из скупа означтеља конституисаног од стране Другог. Лакан илуструје ову непотпуно Друго графички повлачећи линију кроз симбол А; ". Отуда, друго име за непотпуно, кастрирано Друго је „забрањно Друго“.[35]

Феминистички мислиоци су и користили и критиковали Лаканове концепте кастрације и Фалуса. Неке феминисткиње тврде да Лаканова фалоцентрича анализа пружа користан увид у разумевање родних предрасуда и наметнутих улога, док остали феминистички критичари, нарочито Лиз Иригарај, оптужују Лакана за одржавање сексистичких традиција у психоанализи.[36] За Иригараја, Фалус не дефинише једну осу рода својоим присуством / одсуством, уместо тога, род има две позитивне осе.[37] Друге феминисткиње, попут Џудит Батлер, Авитал Ронел, Џејн Галоп, тумачили су Лаканов рад као прозор ка новим могућностима у домену феминистичке теорије.[38][39]

Три поретка[уреди]

Имагинарни[уреди]

Имагинарни поредак је поље слика, маште, и преваре. Главне илузије овог поретка су синтеза, аутономија, дуалност, и сличност. Лакан сматра да однос који се створио у фази огледала између Ега и рефлектоване слике значи да су Его и Имагинарни поредак места радикалног отуђења: " Отуђење је конститутиван део имагинарног поретка“.[40] Овај однос је такође нарцисоидан.

У четири основна концепта психоанализе, Лакан тврди да Симболички поредак структуира визуелно поље Имагинарног поретка, што значи да он подразумева језичку димензију. Ако је означитељ темељ Симболичког портека, означено и значење су део имагинарног поретка. Језик има Симболичке и Имагинарне конотације-у свом Имагинарном аспекту, језику је „језички зид“ која обрће и искривљује дискурс Другог. С друге стране, Имагинарно је укорењено у односима субјекта са сопственом сликом тела. У делу Fetishism: the Symbolic, the Imaginary and the Real, Лакан тврди да се на сексуалном плану имагинарно појављује као сексуални дисплеј.

У мери у којој је идентификација са аналитичарем циљ анализе, Лакан је оптужио велике психоаналитичке школе за свођење праксе психоанализе до реда Имагинарног [41] Уместо тога, Лакан предлаже коришћење Симболичког за ослобађање од онемогућавајућих фиксација Имагинарног -аналитичар претвара слике у речи. „Употреба Симболичког," тврдио је он, „је једини начин да аналитичку процес пређе раван идентификације." [42]

Симболички поредак[уреди]

У свом Семинару, "La relation d'objet“. Лакан је тврдио да су појмови „закона“ и „структура“ незамисливи без језика-чиме је Симболичко језичка димензија. Овај поредак није еквивалент језику, пошто језик подразумева Имагинарно и Реално подједнако. Димензија одговарајућа језику у Симболичном јесте означитељ-то јест, димензија у којој елементи немају позитивно постојање, већ се оно конституише на бази њихових међусобних разлика. Симболичко је такође поље радикалне Другости-то јест, друго. Несвесно је дискурс ове Другости. То је област Закона који регулише жељу у оквиру Едипалног комплекса. Симболичко је усто и домен културе насупрот Имагинарном поретку природе. Подједнко важни елементи у Симболичком, јесу концепти смрти и недостатка (manque) који учествују у стварању принципа задовољства, регулатора удаљености од Ствари ("das Ding an sich") и нагона смрти који иде „изван принципа задовољства путем понављања“. „Нагон смрти је само маска Симболичког поретка "[43]

Радећи на нивоу симболичког поретка, аналитичар је у стању да произведе промене у субјективној позицији анализанта. Ове промене ће произвести имагинарне ефекте јер је Имагинарно организовано и структуирано од стране Симболичког.

Поредак реалног[уреди]

Лаканов концепт реалног датира 1936-е и његове докторске тезе о психози. То је термин који је био популаран у то време, нарочито са Емилом Мејерсоном, који се према истом односио као „онтолошки апсолутном, истинским бићем по себи“. [44] Лакан се вратио на тему Реалног 1953-е године и наставио је да га развија све до своје смрти. Реално, за Лакана, није синоним за реалност. Не само што је супротно Имагинарном, Реално је такође спољашње у односу на Симболично. За разлику од Симболичког, које се конституише у смислу супротности (тј. присуство/одсуство), „не постоји одсуство у сфери Реалног." Док Симболичка опозиција „присуство/одсуство“ подразумева могућност да нешто можда недостајеу Симболичком, „Реално је увек на свом месту." [42] Ако је Симболичко скуп диференцираних елемената (означитеља), Реално је неиздиференцирано-те не носи у себи никакву пукотину. Симболичко уводи „рез у реално“ у процесу означивања: „То је свет речи који ствара свет ствари-ствари првобитно конфузних. [45] Реално је оно што је изван језика и што се опире апсолутној симболизацији. У оквиру једног од својих семинара Лакан дефинише Реално ка „немогуће“ јер га је немогуће замислити, немогуће га је интегрисати у Симболичко, и немогуће постићи. То је тај отпор симболизацији који Реалном даје трауматичан квалитет. Коначно, Реално је предмет анксиозности, јер му недостаје адекватно и могуће посредовање и „суштински је објекат који више ноије објекат, нешто са чиме суочене све речи и све категорије заказују, предмет анксиозности par excellence. "[46]

Жеља[уреди]

Лаканова концепција жеље је централна у његовим теоријама и прати Фројдов концепт Wunsch. Циљ психоанализе јесте да води анализанта ка томе да открије истину о пореклу своје жеље, али то је могуће само ако је то жеља артикулисана. [47] Лакан је написао да ако је „само једном формулисана, именована у присуству Другог, развија се жеља у пуном смислу те речи. "[48] Ово именовање жеља“ није питање признавања нечега што је дато, већ се кроз просцес именовања ствара, рађа, ново присуство у свету. "[49] Психоанализа учи пацијента да пренесе“ жељу у постојање. " Истина о жељи је некако увек присутна у дискурсу, мада дискурс никада није у стању да артикулише целу истину о жељи-кад год дискурс покушава да артикулише жељу, увек постоји остатак или вишак [47].

У „Значења фалуса," Лакан разликује жељу из потребе и захтева. Потреба је биолошки инстинкт који је артикулисан у захтеву, а ипак захтев има двоструку функцију: с једне стране, он артикулише потребу, а са друге, делује као захтев за љубављу. Чак и након што је потреба артикулисана у захетву задовољена, захтев за љубављу остаје незадовољен. Овај остатак је жеља. [50] За Лакана, „жеља није ни апетит за задовољство, нити захтев љубави, већ разлика која произилази из одузимања првог од другог." Лакан додаје да је „жеља почиње да се обликује на маргини у којој захтев постаје одвојен од потребе." Отуда жеља никада не може бити задовољена, или како Славој Жижек каже, "raison d etre жељe није да оствари свој циљ, да пронађе пуну сатисфакцију, већ да се репродукује као жеља." [51] Такође је важно да се направи разлика између жеље и нагона. Нагони су парцијалне манифестације јединствене силе зване жеља [52] Лаканов концепт "objet petit a" је објекат жеље, иако овај објекат није оно према чему жеља тежи, већ узрок жеље. Жеља није однос према објекту, већ однос према недостатку (manque).

Нагони[уреди]

Лакан задржава Фројдову дистинкцију између нагона и инстинкта. Нагони се разликују од биолошких потреба, јер они никада не могу бити задовољени и не циљају на објекат већ круже стално око њега. Прави извор jouissance је понављање покрета овог затвореног круга. Лакан поставља нагоне истовремено и као јединице културне и симболичке конструкције - отуда „нагон није нешто дато, нешто архаично, исконски." Он садржи четири елемента нагона дефинисаних од стране Фројда (притисак, крај, предмет и извор) у својој теорији: Нагон потиче из ерогене зоне, кружи око објекта, и враћа се у Ерогену зону. три граматичка гласа структуирају ово коло:

  1. активни глас (видети)
  2. рефлексиван глас (видети себе)
  3. пасив (бити виђен)

Активни и рефлексивни гласови су аутоеротски – недостаје им тема. Само када нагон заврши свој пун круг са пасивним гласом појављује се нови предмет. Упркос томе што је“ пасиван " глас , нагон је у суштини активан : " да се успостави виђеност " , а не само“ да се буде виђен. " Коло погона је једини начин за појединца да трансгресира принцип задовољства.

Лакан идентификује четири делимичне нагона:

  1. орални магон ( ерогене зоне су усне, делимични објекат дојке ),
  2. анални нагон (ануса и фекалије)
  3. Скопски нагон (очи и поглед)
  4. Призивајући нагон (уши и глас)

Прва два се односе на захтев а последње две на жељу. Ако су нагони уско повезани са жељом, они су парцијални аспекти у којима се реализују жеља - жеља је једна и неподељена, док су нагони њене парцијалне манифестације.

Критика[уреди]

Алан Сокал и Жан Брикмонт су критиковали употребу термина из математичких области, као што су топологија, ( иако без уласка у расправу око чисто психоаналитичког дела његовог рада ), оптужујући га за " површну ерудицију " и злоупотребљавања научних концепата које не разуме. [53]

Други критичари одбацили су Лаканов рад генерално. Франсоа Рустанг назвао га је „неповезаним системом псеудо-научних лупетања“, и цитирао је мишљење лингвисте Чомског који сматра да је Лакан „забаван и савршено самосвесан шарлатан“. [54]Бивши лакановски аналитичар , Дилан Еванс , на крају је одбацио Лаканизам као теорију и праксу сматрајући да јој недостаје чврста научна основа и да наноси више штете него што помаже пацијентима. Критиковао је и Лаканове следбенике за третирање његових текстова као " Светог писма ". [55]

Његова врста харизматичног ауторитета повезивана је са многим сукобима, како међу његовим следбеницима, тако и у оквирима аналитичких школа којима је присутвовао. [56] Његов интелектуални стил је такође би предмет многих критика. Еклектичан у погледу коришћења извора, [57] Лакан је оптужен за прикривање своје мисли иза очигледних објашњења преузетих од других [58] Тако је његов ' Повратак на Фројда " истовремено био усмерен и протв Фројда.

Боуви је такође предложио да Лакан пати истовремено од љубави према системима и дубоко укорењеног противљења свим облицима система;[59]

Њихове тешкоће је само појачало оно што је Дидијер Анзију описао као неку врсту мамца за задиркивање у Лакановом дискурсу — " фундаменталне истине ће бити откривене...али увек у неком другом тренутку[60] - аспект који можда потиче од садистичког нарцизма који су феминисткиње посебно добро детектовале у његовој природи.[61]

Али, ако је за многе био нарцисоидан, препуштао се омнипотентним фантазијама путем својих система мишљења, он сигурно остаје пример онога што Мајкл Макоби назива“ продуктивна нарцисоидност " - један од оних који је кроз своје моћи да увуче друге у своје визије коначно променио саме параметре нашег културног света.[62]

Види још[уреди]

Литература и референце[уреди]

  1. ^ David Macey, "Introduction", Jacques Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psycho-Analysis (London 1994) p. xiv
  2. ^ refer to "The American Journal of Psychoanalysis", Volume 47, Issue 1, Spring 1987, ISSN: 0002-9548 "Lacan and post-Structuralism", P51-P57, by Jan Marta
  3. ^ Roudinesco, Elisabeth, Jacques Lacan & Co.: a history of psychoanalysis in France, 1925–1985, 1990, Chicago University Press
  4. ^ Perry Meisel (13. 4. 1997.). „The Unanalyzable“. New York Times. 
  5. ^ Michael Martin (2007). The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge University Press. стр. 310. ISBN 9780521842709. „Among celebrity atheists with much biographical data, we find leading psychologists and psychoanalysts. We could provide a long list, including...Jacques Lacan...“ 
  6. ^ Laurent, É., "Lacan, Analysand" in Hurly-Burly, Issue 3.
  7. ^ Roudinesco, Elisabeth. "The mirror stage: an obliterated archive" The Cambridge Companion to Lacan. Ed. Jean-Michel Rabaté. Cambridge: CUP, 2003
  8. ^ David Macey, "Introduction", Jacques Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psycho-Analysis (London 1994) p. xv-xvi
  9. ^ Le séminaire, Livre VIII: Le transfert, Paris: Seuil, 1991.
  10. ^ "Minutes of the IPA: The SFP Study Group" in Television/A Challenge to the Psychoanalytic Establishment, pp. 79-80.
  11. ^ Elisabeth Roudinesco, Jacques Lacan (Cambridge 1997), pp. 293
  12. ^ French Communist Party "official philosopher" Louis Althusser did much to advance this association in the 1960s. Zoltán Tar and Judith Marcus in Frankfurt school of sociology. ISBN 0-87855-963-9 (p. 276) write "Althusser's call to Marxists that the Lacanian enterprise might [...] help further revolutionary ends, endorsed Lacan's work even further." Elizabeth A. Grosz writes in her Jacques Lacan: A Feminist Introduction that: "Shortly after the tumultuous events of May 1968, Lacan was accused by the authorities of being a subversive, and directly influencing the events that transpired."
  13. ^ Regnault, F., "I Was Struck by What You Said..." Hurly-Burly, 6, 23-28.
  14. ^ Price, A., "Lacan's Remarks on Chinese Poetry". Hurly-Burly 2 (2009)
  15. ^ Lacan, J., Le séminaire, livre XXIII, Le sinthome
  16. ^ Lacan, J., "Conférences et entretiens dans les universités nord-américans". Scilicet, 6/7 (1976)
  17. ^ Lacan, J., "Letter of Dissolution". Television/ A Challenge to the Psychoanalytic Establishment, 129-131.
  18. ^ Lacan, J., "Overture to the 1st International Encounter of the Freudian Field" Hurly-Burly 6 17-20.
  19. ^ Lacan, Ecrits, pp. 197 and, pp. 20
  20. ^ Lacan, Ecrits, pp. 250
  21. ^ Lisa Appignanesi/John Forrester, Freud's Women (London 2005), pp. 462
  22. ^ Mary Jacobus, The Poetics of Psychoanalysis: In the Wake of Klein (Oxford 2005), pp. 5n
  23. ^ Sigmund Freud, On Metapsychology (Penguin 1984), pp. 207
  24. ^ "The Dead Mother: The Work of André Green (Book Review)"
  25. ^ Lacan, J., "Some Reflections on the Ego" in Écrits
  26. ^ а б Dylan Evans, An Introductory Dictionary of Lacanian Psychoanalysis
  27. ^ Lacan, J., "La relation d'objet" in Écrits.
  28. ^ Lacan, J., "The Mirror Stage as Formative of the Function of the I", in Écrits: a selection, London, Routledge Classics, 2001;, pp. 5
  29. ^ Lacan, Tenth Seminar, "L'angoisse," 1962–1963
  30. ^ а б Lacan, Seminar III: The Psychoses.
  31. ^ Lacan, J., "The Freudian Thing" and "Psychoanalysis and its Teaching" in Écrits.
  32. ^ Dylan Evans, An Introductory Dictionary of Lacanian Psychoanalysis (London: Routledge, 1996), pp. 133.
  33. ^ Lacan, Seminar VIII: Le transfert.
  34. ^ Lacan, J., "Seminar on 'The Purloined Letter'" in Écrits.
  35. ^ Lacan, J., "The Agency of the Letter in the Unconscious" in Écrits and Seminar V: Les formations de l'inconscient
  36. ^ Irigary, Luce, This Sex Which Is Not One 1977, (Eng. trans. 1985)
  37. ^ Derrida, Jacques, Dissemination (1983).
  38. ^ Butler, Judith. Bodies That Matter: On the Discursive Limits of "Sex“ (1993); Gallop, Jane, Reading Lacan. Ithaca: Cornell University Press, 1985;
  39. ^ Elizabeth A. Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction
  40. ^ Lacan, Seminar III: The Psychoses.
  41. ^ [43]Écrits, "The Directions of the Treatment."
  42. ^ а б [44]Lacan, J. Seminar XI: The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis.
  43. ^ [33]Lacan, J., The Seminar of Jacques Lacan: Book II: The Ego in Freud's Theory and in the Technique of Psychoanalysis 1954–1955 (W. W. Norton & Company, 1991). ISBN 978-0-393-30709-2.
  44. ^ [45]Evans, Dylan – An Encyclopedia of Lacanian Psychoanalysis, pp. 162.
  45. ^ [46]Lacan, J., "The Function and Field of Speech and Language in Psychoanalysis" in Écrits.
  46. ^ [32] Lacan, J., The Seminar of Jacques Lacan: Book II: The Ego in Freud's Theory and in the Technique of Psychoanalysis 1954–1955 (W. W. Norton & Company, 1991). ISBN 978-0-393-30709-2.
  47. ^ а б [47]Fink, Bruce, The Lacanian Subject: Between Language and Jouissance (Princeton University Press, 1996). ISBN 978-0-691-01589-7.
  48. ^ [48]Lacan, J., The Seminar of Jacques Lacan: Book I: Freud's Papers on Technique 1953–1954 "...what is important is to teach the subject to name, to articulate, to bring desire into existence" (W. W. Norton & Company, 1991). ISBN 978-0-393-30697-2.
  49. ^ [32]Lacan, J., The Seminar of Jacques Lacan: Book II: The Ego in Freud's Theory and in the Technique of Psychoanalysis 1954–1955 (W. W. Norton & Company, 1991). ISBN 978-0-393-30709-2.
  50. ^ [49] Lacan, J., "The Signification of the Phallus" in Écrits
  51. ^ [50]Žižek, Slavoj, The Plague of Fantasies (London: Verso 1997), pp. 39.
  52. ^ [51]The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis.
  53. ^ [52] Sokal, Alan D. and Jean Bricmont. 199. Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals' Abuse of Science. Macmillan, pp. 19, 24
  54. ^ [53]Roustang, François, The Lacanian Delusion
  55. ^ [8]Evans, Dylan, ""From Lacan to Darwin"", in The Literary Animal; Evolution and the Nature of Narrative, eds. Jonathan Gottschall and David Sloan Wilson, Evanston: Northwestern University Press, 2005
  56. ^ [54]Jacqueline Rose, On Not Being Able To Sleep: Psychoanalysis and the Modern World (London 2003), pp. 176
  57. ^ [55] Philip Hill, Lacan for Beginners (London 1997), pp. 8
  58. ^ [56]Elisabeth Roudinesco, Jacques Lacan (Cambridge 1997), pp. 46
  59. ^ Adam Phillips, On Flirtation (London 19940, pp. 161-2)
  60. ^ Didier Anzieu, in Sherry Tuckle, Psychoanalytic Politics: Freud's French Revolution (London 1978), pp. 131
  61. ^ Jane Gallup, Feminism and Psychoanalysis: The Daughter's Seduction (London 1982), pp. 120 and, pp. 37
  62. ^ Simon Crompton, All about Me: Loving a Narcissist (London 1997), pp. 157