Ивана Брлић-Мажуранић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ивана Брлић-Мажуранић

Ivana brlic mazuranic II.jpg

Информације
Датум рођења 18. април 1874.
Место рођења Огулин (Застава Аустроугарске Аустроугарска)
Датум смрти 21. новембар 1938.
Место смрти Загреб (Застава Краљевине Југославије Краљевина Југославија)
Дела
Потпис

Ивана Брлић-Мажуранић (рођ. 18. април 1874, Огулин - ум. 21. новембар 1938, Загреб) хрватска књижевница.

Биографија[уреди]

Родила се у познатој породици Мажуранића. Отац Владимир Мажуранић је био писац, адвокат и историчар. Деда јој је био хрватски бан и песник Иван Мажуранић, а баба Александра Мажуранић је била сестра Димитрија Деметра, песника, драмског писца и преводиоца. Основну школу и два разреда Дјевојачке школе завршила је у Загребу. Остало школовање завршила је приватно. Говорила је неколико језика. Своје прве радове писала је на француском.

Удала се за Ватрослава Брлића, адвоката у Славонском Броду и српског политичара (његов отац Андрија Торкват Брлић је био познати Србин католик[1][2] и сарадник Гарашанина[3]). У Славонском Броду је проживела велик део живота, који је посветила породици и књижевном раду. Родила је шесторо деце. Окружена децом, упознавала је њихову психу и њихов наивни и неискварени свет, којем је и посветила скоро цело своје књижевно дело. Уз супруга укључила се у јавни живот у кругу првака народног покрета. За свој књижевни рад два пута је од Југословенске академије знаности и уметности предложена за Нобелову награду за књижевност (1931. и 1938). Године 1937. примљена је за дописног члана Академије као њен први женски члан. Живот је завршила у депресији и извршила је самоубиство. Сахрањена је на загребачком гробљу Мирогој.

Књижевни рад[уреди]

Писала је песме, приповетке, приче, басне, бајке, романе и културноисторијске расправе. Своју књижевну надареност и уметничку зрелост најснажније је остварила у префињеном обликовању света дечје приче и бајке. Њено прво важније дело објављено 1913. Чудновате згоде шегрта Хлапића, Антон Густав Матош је прогласио „класичном књигом“. Највећи успех, међутим, постиже књигом Приче из давнине 1916, за коју је искористила ризницу словенске митологије и народног веровања. Чудесна бајковитост изражена је у тим причама топлином и напетошћу приповедања.

Писала је -како сама рече- да властитој деци „отвори врата к оном бајном, шароликом свијету бајке“. Приче се одликују непосредношћу израза. Превођена је на десетину језика од енглеског до кинеског, а названа је „хрватским Андерсеном“.

Издавачка кућа Школска књига из Загреба 1971. установила је годишњу књижевну награду „Ивана Брлић-Мажуранић“ за најбољи књижевни текст за децу и илустрацију књиге за децу објављне у години. Од 2001. награда се додељује за најбоље необјављено дело за децу хрватских аутора.

Србофил и сведок србофобије у Броду, крајем 19. и почетком 20. века[уреди]

Ивана Брлић Мажуранић је 27.јануара 1897. из (Славонског) Брода упутила писмо мајци:

Викицитати „...Синоћ је била ‘српска беседа’ и помисли: ми смо тамо били! Не само ми него велика већина ‘хрватске’ публике. Ово је од годинах нечувено, а још к тому сам узрок свему тому ја! ...Ја сам наиме унаточ приговарању привукла на нашу позорницу двие ‘српкињице’ – усљед тога дошли су сви православни на нашу забаву, а јучер смо им морали визиту вратити..”
({{{2}}})

Антисрпске демонстрације 1.,2. и 3. септембра 1902. биле су у Загребу и другим местима. О догађајима у Броду Ивана Брлић Мажуранић писала је мајци:

Викицитати „И у Броду је било лупања прозора, шприцања на табле и куће итд., а ноћас су се Стефановић, Поповић етц. осигурали полицијом и авизирали војничтво по магистрату да се спрема већа побуна. Ну ваљда није ништа било пошто сада (11 сати) још ништа чули нисмо. Ти знаш како ја иначе у 'гунгулах' уживам ну мене је јако стид што се код нас овако велике ствари догађају проти нашој, ма и врло неправичној браћи, а на толике управо безобразне увреде и повреде са стране Мађара нитко се не миче. Овдје додуше нитко недиели моје мниење, понајпаче стара Томићка не, која је биесна на Србе не знам зашто.”
({{{2}}})

Веома активне у сакупљању прилога за Црвени крст балканских држава (поводом балканских ратова) биле су добротворне задруге Српкиња које су дејствовале у готово свим већим мјестима Хрватске и Славоније. Због топлине и полета којим одише заслужује да буде поменуто писмо Иване Брлић Мажуранић, из Брода, у којем је живела, и гдје се веома ангажовала у сакупљању прилога, она је 12. новембра 1912. писала мајци:

Викицитати „...Ми смо од прекјучер овдје чудо створил за балкански црвени крст. ‘Нећу да се хвалим’, вели се у Броду, ‘али да неима мене неби ништа било’. – Овдје наиме није нитко мислио на сабирање за црвени крст – једино српско госпоинско друштво побринуло се за дозволу и јучер је био дан да почну сабирати. Сад је дакако узпламтила у мени и конкуренција, да ваљда ипак нису Срби једини Словени у Броду на Сави. И тако сам Ти ја, ој сретна мајко која ме је родила, прекјучер за један дан била два пут код котарске области, изходила дозволу за сабирање, написала молбу на владу, написала молбу на градско виеће да вотирају нешто у ту сврху, сазвала сам сједницу ‘грађанова’ – створили смо одма одбор – и већ смо одма јучер сакупили 600 кр. – Србкиње, којима сам (крај мог србофилства) најприје понудила да заједнички сабирамо – одбиле су нас, и тако је сада настала конкуренција која ће сутра свршити, јер је сутра готово сабирање. Овдје се сви јако срде на Српкиње што је мени жао – али фалинга је само са стране осталог грађанства, које није прије настојало да учини одбор. Премда сам се сад овдје у листу доста нахвалила – и то сам ипак из саме чедности тако дуго чекала и нисам хтјела да тај одбор ја сазивљем…”
({{{2}}})

[4]

Дела[уреди]

  • Ваљани и неваљани (приповетке и песме за дечаке) 1902.
  • Школа и празници (Збирка песама и приповедака) 1905.
  • Слике (песме) 1912.
  • Чудновате згоде шегрта Хлапића 1913.
  • Приче из давнине 1916.
  • Књига омладини 1924.
  • Дечја читанка о здрављу 1927.
  • Мир у души 1930.
  • Из архива обитељи Брлић у Броду на Сави (студије) 1934. I, 1935. II-III
  • Јура Далматин поткраљ Гаџерата (авантуристички роман) 1937.
  • Срце од лицитара (Приповетке и песме за младе; објављено постхумно) 1938.

Референце[уреди]

  1. ^ Vesna Radojlović, Zaveštanja predaka SRBI KATOLICI
  2. ^ Цела Славонија - Рашка Вечерње новости
  3. ^ Andrija Torkvat Brlić Andrija Torkvat Brlić
  4. ^ Крестић, Василије (2010). Историја Срба у Хрватској и Славонији : 1848-1914. Београд: Завод за уџбенике. 

Спољашње везе[уреди]