Корисник:А.Динчић/Средњовековни историчари

Под средњевековним историчарима се подразумевају лица која су дала допринос у писању историјских збивања од пада Западног Римског Царства па до појаве Хуманизма и Ренесансе у Италији у 15. веку.

На почетку средњовековног писања, преовладавају претежно текстови које пишу духовна лица из религиозних побуда и који су на неки начин везани за цркву. Велики број средњевековних историчара јесу били црквени отаци: Свети Јероним, Павле Орозије, Блажени Август, Беда Венерабилис и други. Друга категорија која је писала у корист пристрасности цркве јесу били црквени свештеници, и истовремено историчари: Павле Ђакон, Гргур Турски, Касиодор, Ајнхард, Отон Фрaјзиншки, Козма Прашки и други.

На двору Карла Великог је постојала чак и "Дворска академија", поред које је једно одељење било намењено за писање историје.

Што се тиче словенског процвата, делатност Ћирила и Методија у IX веку је имала пресудан значај. Ретко се у зачетку средњовековног писања може срести нецрквени историчар. Владари су обилато потпомагали новцем и привилегијама црквене писце, а ови су их за узврат величали. То је била пристрасна средњевековна историографска школа. Највише је било таквих историчара у Светом Римском Царству, Француској, Енглеској и Шпанији. У средњовековном писању, историчари почињу да примењују нове категорије: биографије, хагиографије (житије светаца), псалтире, хронике, типографије и дела црквених отаца.

После 1200.године ствари се битно мењају. Ово је време хроничара красташких ратова, од којих су неки били и сами учесници догађаја: Жофроа де Вилардуен, Роберт де Клари, Жан де Жоенвил и други.

У средњовековној Европи велику цену почињу да добијају списи западних ритера о њиховим пустоловинама по Светој Земљи.

Такође, ово је период и процвата Српске средњевековне државе, па и зачетка српских историчара: Растко Немањић (Свети Сава), Стефан Првовенчанин, Епископ Данило, Стефан Лазаревић, Књегиња Милица и други.

Период почетка превласти Арапске и Турске империје, обележен је великим процватом исламских историчара: Ал Табарија, Рашида ал-Дина и Ибн ал-Атира Занимљиво да се у средњем веку појављују и дела историчара који се не представљају, али чији су списи пронађени: Анонимни Гал и Теофанов настављач.

За време поцепаности Европе у време Стогодишњег рата, долази до стриктне поделе писаца историјских погледа ка енглеској и француској пристрасности: Ригорд, Тома Базен, Гијом ле Бретон, Филип Комин, Пјер Дибо, Кристина Пизанска и други.

Највећи допринос процавти историографије на Балканском простору су дали византиски историчари: Ана Комнина, Нићифор Григора, Михаило Псел, Јован Зонара, Јован Кинам, Георгије Франсец и други. Два Византијска цара су се такође показала као изврсни писци: Константин VII Порфирогенит и Јован VI Кантакузин]. Велика премоћ историчара западне провинијенције је била и условљена благонаклоношћу Свете Столице. Са штампањем првих књига, почиње нови поглед на свет и одбацивање "црне епохе", где је владала Црква. У Мајнцу 1440. се отвара прва штампарија и почињу да се умножавају књиге Блаженог јеронима, Светог Августина, Касиодора, Јорданеса, Квинтилија и Цицерона. Хуманист Алдо Мануције оснива 1490. своју типографију и почиње прераду дела античких писаца.

Процват Европе за време Хуманизма и Ренесансе је такође период када се знатно минимизира улога цркве, и почиње да се развија књижевна реч.

Хуманисти попут: Франческа Петрарке, Ђованија Бокача, Данте Алигијерија, Леонарда Сколе, Флавија Бионде, Томаза Парентучелија, Енеје Силвија Пиколоминија и других почињиу да се баве како књижевношћу, тако и историјом. Фиренца постаје средиште хуманистичке школе. Занимљиво је и дело Томе Аквинског "Суштина теологије", нека врста пресека између филозофије и историје.

Са почетком Немачког сељачког рата у 16. веку, реформацијом и појавом Мартина Лутера, Улриха Цвинглија, Жана Калвина, Вилијема Шекспира, Жака Раблеа и других позносредњовековних писаца почињу нови погледи на свет.

Главна историјска школа се сада скупља око Боландиста.

Списак Средњевековних историчара[уреди | уреди извор]