Павле Ђакон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Ђакон на средњовековној минијатури.

Павле Ђакон (720.-13. април 800) је био бенедиктински свештеник и лангобардски историчар. Познат је још као и Варнефер и Сасиненсије. Ова имена су му највероватније наметнули свештеници док је био ђакон у Монте Касину.

Биографија[уреди]

Родио се у Фурландији (данашња Италија). Отац Павла Ђакона је био високи чиновник на двору лангобардског краља Рахиса, а мајка Теоделинда богата племкиња. Захваљујући помоћи краља Рахиса, Павле Ђакон је стекао високо образовање на двору у Павији. Подучавао га је тада чувени грчки учитељ Флавијан Граматичар.

После школовања, служио је као писар на двору краља Дезидерија у Беневенту. Ту је упознао његову ћерку, војвоткињу Аделпергу, па јој је био и учитељ. Када се Аделперга удала за војводу Беневента Архиса, Павле Ђакон је на њен захтев написао своје прво дело: "Historia Romana libri VI" (Римска истпорија у 6 књига). То је био наставак историје Еутропија, Јеронима, Јорданеса и Павла Оросија.

Састоји се из шест дела и допире до смрти цара Јустинијана .

Након освајања престонице Лангобардске краљевине Павије од стране Карла Великог, Павле Ђакон бежи у бенедектински манастир Монте Касино који је основао пустињак Свети Бенедикт из Нурсије у 5. веку. Ту се и замонашио 776. године и постао ђакон. Као ђакон манастира Монте Касино, Павле Ђакон је написао и „Закон Светог Бенедикта“, као правило понашања за све свештенике. Након пар година, одлази из Монте Касина у један запуштени манастир на језеру Комо, да би се 782. године поново вратио у Монте Касино.

Када је у италијанској провинцији Фурландији избио револт против Франака, као један од организатора побуне ухваћен је и заточен његов брат Арихис. Након доласка Карла Великог у Рим, Павле Ђакон му се из манастира обраћа писмом у којем га моли да му пусти брата. Карло Велики позива Павла да дође на његов двор, а затим га поставља као предавача на Дворској академији. Овде је почео да се бави писањем историје, као и хомилијама и стиховима које је по поновном одласку у Монте Касино предао франачким манастирима на чување. Већина њих је објављена у едицији "Monumenta Germaniae Historica (MGH) ". 784. године је написао своје друго капитално дело "Gesta episcoporum Mettsium" (Историја бискупа Меца). У делу је представио листу бискупа које је он познавао, као и разговоре с њим. Дело му је као и хомилије и стихови објављено у едицији MGH (1880.)

Павле Ђакон се 787. враћа у самостан Монте Касино и ту остаје све до своје смрти. У самостану је написао своје најбоље дело "Histroria Gentis Langobardorum libri VI" (Историја Лангобарда у 6. књига). Дело је највероватније писао после 787. Почиње своју причу доласком краља Албоина у Италију и формирањем Лангобардског краљевства, а завршава смрћу краља Лиутпранда 747. У делу се налази доста података о Византији, Франачкој држави, Италији, као и о другим народима: Свевима, Квадима, Вандалима, Визиготима, Аварима и другим

С правом се може рећи да је болестан, на сам крај свога живота завршавао своје дело, јер последње главе његове књиге су писане доста неразумно и има много грешака, а недостају и догађаји везани за последња два лангобардска краља.

Први пут је Историја Лангобарда штампана у Паризу 1514., да би касније са латинског била преведена на немачки, енглески, италијански и француски језик.

Спољашње везе[уреди]