Корисник:Cvejic287/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Vandalski jezik[уреди | уреди извор]

Vandalski je bio germanski jezik koji su govorili vandali u periodu od 3. do 6. veka. Verovatno je bio blisko povezan sa gotikom, i kao takav tradicionalno je klasifikovan kao istočnonemački jezik. Njegova potvrda je veoma fragmentarna, uglavnom zbog stalnih migracija Vandala i kasnog usvajanja pisanja. Svi moderni izvori iz vremena kada se govorio Vandalski su protoistorijski. Vandali, Hasdingi i Silingi uspostavilisu se u Gallaecii (severni Portugal i Galicija) i u južnoj Španiji, sledeći druge germanske i ne-germanske narode (Vizigote, Alane i Suebe), 410. godine pre nego što su se preselili u Severnu Afriku u 430. godini. Njihovo kraljevstvo je procvetalo početkom 6. veka, ali su nakon njihovog poraza 536. godine stavljeni pod vizantijsku upravu, a njihov jezik je verovatno nestao pre kraja veka.

Potvrda[уреди | уреди извор]

Vrlo malo se zna o vandalskom jeziku, osim raznih fraza i malog broja ličnih imena vandalskog porekla, uglavnom poznatih iz dokumenata i ličnih imena na španskom. Veruje se da je regionalni naziv Andaluzija izveden iz Vandala, prema tradicionalnom gledištu. Kada su Mauri napali i okupirali Španiju od 8. veka do kraja 15., region se zvao "Al-Andalus". U jednom natpisu iz Vandalskog kraljevstva, hrišćanska čarolija Kirie eleison je data u Vandalskoj kao "Froia arme" ("Gospodine, imaj milosti!")[1]. Isti izraz se pojavljuje u Collatio Beati Augustini cum Pascentio ariano 15. od strane Pseudo-Augustina: "Froja armes"[2]. Epigram De conviviis barbaris u latinskoj antologiji, severnoafričkog porekla i spornog datuma, sadrži fragment na germanskom jeziku za koji neki autori veruju da je vandalski,[3] iako se sam fragment odnosi na jezik kao "gotski" ". To može biti zato što su oba jezika bila istočnonemačka i blisko povezana; U ovom kontekstu naučnici su istakli da se Prokopijum odnosi na Gote, Vandale, Vizigote i Gepide kao na "gotske narode" i smatra da su "svi oni Arijevske vere i da imaju jedan jezik koji se zove Gothic".[4] Fragment glasi: Inter "eils" Goticum "scapia matzia ia drincan!" non audet kuiskuam dignos educere versus. Calliope madido trepidat se iungere Baccho. ne pedibus non stet ebria Musa suis.[5] Usred gotike "Zdravo! Hajde da jedemo i pijemo" niko se ne usuđuje da iznese pristojne stihove. Calliope žuri da napusti mokri Bacchus. Opijena muza možda ne stoji na nogama. Druge preživele reči Vandali su Baudus, "majstor" i Vandalirice, "kralj vandala".

Gramatika[уреди | уреди извор]

Vrlo malo se zna o vandalskoj gramatici, ali neke stvari se mogu izdvojiti iz vandalskih imena. Fonologija i promena zvuka Fonološke osobine vandala su slične onima u gotici. Proto-germanski dugi vokal * e često se čuva u vandalskim imenima (Gunthimer, Geilimer), ali može postati i kada je bez stresa: Geilamir, Vitarit. Proto-germanski kratki vokal * e se pretvorio u i u vandalski kada nije prethodio * / r, h ili v /, Sigisteun sadrži -i zato što g prethodi samoglasniku, ali Beremut zadržava * e zato što r prethodi samoglasniku. Proto-germansko * z je takođe sačuvano u jeziku, ali je napisano kao s u latinskim imenima (Gaisericus). Proto-germanski * into se pretvara u / u / u vandalski: Blumarit (proto-germanski: * blomo), Vilimut, dok se zadržava kao o u gotici (bloma). Proto-germanski diftong * eu ima tendenciju da ostane isti u Vandalskoj Theudo- (ljudi), dok se on menja u / iu / u gotskom (udaiuda). Originalni difhtong * ai je sačuvan kao / ai /, ali ima tendenciju da postane / ei / kasnije (Gaisericus se u kasnijim dokumentima menja u Geiseric). Prvobitni h- je takođe izgubljen rano u vandalu kada je upoređen sa proto-germanskim (Arifridos, Guntari, proto-germanski: * harja- 'armi'). Kada se kraljevska imena pišu na vandalske kovanice, koristi se konzervativni i zvanični pravopis, a h- nikada nije izostavljen. Proto-germanski klaster * -vv- može se ojačati kao -g-. Proto-germanski * -tj- može postati [tsj] (matzia <* matjana). Deklinacija i formiranje reči Originalni proto-germanski * -z završetak nominativnog muškog jednina koji je izgubljen u zapadno-germanskim jezicima rano sačuvan je u vandalskom jeziku, ali je arhaična osobina jer se * -z gubi u većini reči i u šestom veku Ostrogotska imena su potpuno izgubljena. * -Z je prikazan i kao -s i -k u vandalskom. Neka od vandalskih imena imaju romanizovani kraj sa -us. Vandalski takođe nije imao Umlaut, koji se može videti u imenima koja sadrže reč * ari (Ariarit, Arifridos, Guntari, Raginari, proto-germanski: * harjaz 'armi'), u poređenju sa starim engleskim oblikom, koji pokazuje umlaut. Epitet Vandalske bi mogao značiti da je postojao genitivni množinski završetak -e (Gothic -e). Ako je ovo tačno, -e se ovde piše kao i. Neistočne germanske jezike kao što je staroengleski i staro nordski imali su genitivni krajnji broj. Neka imena se pojavljuju iu drugim deklinacijama. Genitiv * rith je ridos.

  1. ^ Berndt, Guido M. (2016-04-15). Arianism: Roman Heresy and Barbarian Creed (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781317178651. 
  2. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2012-03-17. Приступљено 2019-05-08. 
  3. ^ „Indogermanistik Wien: Quellentexte”. web.archive.org. 2010-10-17. Приступљено 2019-05-08. 
  4. ^ Procopius (2005-09-27). History of the Wars, Books III and IV The Vandalic War. Превод: Dewing, H. B. (Henry Bronson).  line feed character у |title= на позицији 38 (помоћ)
  5. ^ Snædal, Magnús. „The ‘Vandal’ Epigram.”. Filologia Germanica – Germanic Philology Vol. 1, 181–215. (на језику: енглески). 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Cvejic287/песак&oldid=21866085”