Корисник:Simicm12/песак

Арчибалд Вивиан Хил
Арчибалд Вивиан Хил
Лични подаци
Датум рођења	26. септембар 1886. Бристол, Енглеска
Датум смрти	3. јун 1977. (90 година) Кембриџ, Енглеска
Држављанство	Британско
Националност	Британско
Образовање	Блунделс школа
Универзитет	Тринити колеџ
Занимање	Физиолог, биофизичар
Породица
Деца	Поли Хил, Давид Кејнес Хил, Маурис Хил, Женет Хил
Књижевни рад
Језик стварања	Енглески
Награде	Нобелова награда за физиологију медицине Чиновник Ордена Реда Британског царства Члан Краљевског друштва Орден пратилаца части Коплијева медаља Краљевског друштва

Арчибалд Вивиан Хил (енгл. Archibald Vivian Hill 26. септембар 1886 - 3. јун 1977), познат као А. В. Хил, био је британски физиолог, један од оснивача различите дисциплине биофизике и истраживања операција. Он је 1922. године добио Нобелову награду за физиологију и медицину за његово објашњење производње топлоте и механичког рада мишића.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Бристолу, школовао се у Блунделс школи (енгл. Blundell's School) и дипломирао на Тринити колеџу (Кембриџ) (енгл. Trinity College, Cambridge) као трећи преговарач у математици пре него што се окренуо физиологији. Док је још био студент на Тринити колеџу, извео је 1909. године^[1] оно што је постало познато као Лангмурова једначина.^[2] Ово је уско повезано са Михаелис-Ментенином кинетиком. У овом раду, првој Хиловој публикацији, он је извео и равнотежни облик Лангмурове једначине, као и експоненцијални приступ равнотежи. Рад, написан под надзором Џона Њупорта Ленглија (енгл. John Newport Langley), представља прекретницу у историји теорије рецептора, јер је контекст за деривацију био везивање никотина и курареа за "рецептивну супстанцу" на неуромишићном споју.

Док је био студент, уписао се за обуку официра; био је стрелац. Године 1914, по избијању Првог светског рата, Хил је постао мускетарски официр Кембриџширског пука. Британци се нису трудили да искористе знање својих научника.^[3]^[4] Крајем 1915. године, док је био кући на одсуству, замолио га је Хорас Дарвин (енгл. Horace Darwin) из Министарства за муницију да их посети на један дан како би их посаветовао како да обуче противавионске топнике. На лицу места, Хил је одмах предложио једноставну методу са два огледала за одређивање висине авиона. Пребачен на одељење муниције, схватио је да огледала могу да мере где су димне гранате пуцале и ако би ове податке уклопио са једначинама које описују лет гранате, могле би да обезбеде тачне табеле домета за противавионске топове. На крају рата мајор Хил је издао сертификате за више од сто бригада. Именован је за официра Ордена Британског царства (енгл. Officer of the Order of the British Empire (OBE)).

Физиологија мишића[уреди | уреди извор]

Хил је направио многа прецизна мерења топлоте која се ослобађа када се скелетни мишићи скупљају и опуштају. Кључни налаз је да се топлота производи током контракције, што захтева улагање хемијске енергије, али не и током релаксације, која је пасивна.^[5] Његова најранија мерења користила су опрему коју је оставио шведски физиолог Магнус Бликс (енгл. Magnus Blix), Хил је измерио пораст температуре од само 0,003 °C. Након објављивања, сазнао је да су немачки физиолози већ известили о топлоти и контракцији мишића и отишао је у Немачку да сазна више о њиховом раду. Непрестано је унапређивао свој апарат како би га учинио осетљивијим и смањио временско кашњење између топлоте коју ослобађа препарат и њеног мерења од стране његовог термоелемента.

Хил се, заједно са Херманом Хелмхолцом (енгл. Hermann Helmholtz), сматра једним од оснивача биофизике.

Хил се на кратко вратио на Кембриџ 1919. пре него што је преузео катедру физиологије на Викторијином универзитету у Манчестеру (енгл. Victoria University of Manchester) 1920. године, а наследио је Вилијама Стирлинга (енгл. William Stirling). Користећи себе као пример — трчао је сваког јутра од 7:15 до 10:30 — показао је да се трчање ослања на залихе енергије које се накнадно попуњавају повећаном потрошњом кисеоника. Паралелно са радом немца Ота Фрица Мајерхофа (енгл. Otto Fritz Meyerhof), Хил је разјаснио процесе у којима се механички рад производи у мишићима. Њих двоје су 1922. године добили Нобелову награду за физиологију и медицину за овај рад.^[6] Хил је увео концепте максималног уноса кисеоника и залихе кисеоника 1922. године.^[7]^[8]

Кооперативност везивања протеина и кинетике ензима[уреди | уреди извор]

Иако је Хилов рад у физиологији мишића вероватно најважнији, и свакако заслужан за његову Нобелову награду, он је такође веома познат у биохемији по Хиловој једначини, коју је користио да квантификује везивање кисеоника за хемоглобин, написану овде као кинетичка једначина, јер се углавном за то користи:^[9]^[10]

$\upsilon =\lor {a^{h} \over (K_{0},5^{h}+a^{h})}$

Овде $\upsilon$ је брзина реакције при концентрацији, а супстрата, V је стопа засићења, K_0,5 је вредност а која даје $\upsilon$ =0,5V, а експонент х је параметар који изражава степен одласка од Михаелис-Ментенине кинетике: позитивна кооперативност за h>1, нема кооперативности за h=1, и негативна кооперативност за h<1.^[11] Имајте на уму да нема импликације да је h цео број, а у већини експерименталних случајева, осим тривијалног случаја h=1, није. Иако многи аутори користе h или n_H, а не h, ови симболи су обмањујући ако имплицирају да показују број места везивања на протеину. Сам Хил је избегавао свако такво тумачење.

Једначина се може преуредити на следећи начин:

$ln[\upsilon /(V-\upsilon )]=hlna-hlnK_{0},5$

Ово показује да када се Хилова једначина тачно поштује (што обично није тако), дијаграм ln[ $\upsilon$ / (V - $\upsilon$ )] даје праву линију нагиба h.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Године 1913. оженио се Маргарет Невил Кејнс (енгл. Margaret Neville Keynes)(1885-1974), ћерком економисте Џона Невила Кејнса (енгл. John Neville Keynes) и сестром економисте Џона Мејнарда Кејнза (енгл. John Maynard Keynes) и хирурга Џефрија Кејнса (енгл. Geoffrey Keynes). Имали су два сина и две ћерке:

Поли Хил (енгл. Polly Hill) (1914–2005), економиста, удата за К.А.Ц. Хумпхреис (енгл. K.A.C. Humphreys), регистрар Западноафричког испитног већа.
Дејвид Кејнс Хил (енгл. David Keynes Hill) (1915–2002), физиолог, ожењен Стелом Мери Хамфри (енгл. Stella Mary Humphrey)
Морис Хил (енгл. Maurice Hill) (1919–1966), океанограф, оженио се Филипом Пас (енгл. Philippa Pass)
Џенет Хил (енгл. Janet Hill) (1918–2000), дечији психијатар, удала се за имунолога Џона Херберта Хамфрија (енгл. John H. Humphrey)

Hаграде[уреди | уреди извор]

Чиновник Ордена Британског царства (енгл. the Order of the British Empire) (1918)
Члан Краљевског друштва (енгл. the Royal Society) (1918)
Нобелова награда за физиологију и медицину (1922)
Године 1926. позван је да одржи Божићно предавање Краљевске институције (енгл. the Royal Institution Christmas Lecture) о нервима и мишићима: како се осећамо и крећемо.
Орден пратилаца части (енгл. Companion of Honour) (1946)
Коплијева медаља (енгл. Copley Medal) Краљевског друштва (1948)
Председник Британског удружења (1952)

Плава плоча[уреди | уреди извор]

Дана 9. септембра 2015. године, Плава плоча енглеског наслеђа постављена је у Хиловом бившем дому, 16 Бишопсвуд Роуд, Хајгејт (енгл. 16 Bishopswood Road, Highgate) где је живео од 1923. до 1967. године. Од тада је кућа била подељена на станове и власништво школе Хајгејт (енгл. Highgate School), где је Хил био гувернер од 1929. до 1960. Сада је продата, преуређена и преименована у Хурстбоурне (енгл. Hurstbourne). У Хилово време, према речима његовог унука Николаса Хамфрија (енгл. Nicholas Humphrey), редовни гости у кући били су 18 прогнаних нобеловаца, његов зет, економиста Џон Мејнард Кејнс (енгл. John Maynard Keynes), и пријатељи Стивен Хокинг (енгл. Stephen Hawking) и Сигмунд Фројд (енгл. Sigmund Freud). Разговори после вечере у салону неизбежно би укључивали дебате о науци или политици. „Сваке недеље морали бисмо да идемо на чајанку у дединој кући. Он би за нас смислио неке сјајне игре, попут тркања жаба у башти или гледања кроз сочиво (рашчлањеног) овчијег ока. „. Господин Ралф Кон ФРС (енгл. Ralph Kohn FRS), који је предложио Плаву плочу, рекао је: „Добитник Нобелове награде А. В. Хил је у великој мери допринео нашем разумевању физиологије мишића. Његов рад је резултирао широком применом у спортској медицини. А. В. Хил је одиграо кључну улогу у помагању и спасавању многих избеглица да наставе свој рад у овој земљи“.[22][23][24]

Дела[уреди | уреди извор]

Од Хила:

The Ethical Dilemma of Science and Other Writings 1960.
Trails and Trials in Physiology: A Bibliography, 1909–1964.
Textbook of Anti-Aircraft Gunnery

Спољашње теме[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Hill, A. V. (1909). „The Journal of Physiology”.
^ Langmuir, Irving (1917-11-30). „The Adsorption of Gases on Plane Surfaces of Glass, Mica and Pt”. doi:10.1021/ja02242a004.
^ Van der Kloot, William (2011-12-20). „Mirrors and smoke: A. V. Hill, his Brigands, and the science of anti-aircraft gunnery in World War I”. Notes and Records of the Royal Society. 65 (4): 393—410. doi:10.1098/rsnr.2010.0090.
^ Van der Kloot, William (2014). Great Scientists wage the Great War. стр. 191—214.
^ Katz, Bernard (1978). „Archibald Vivian Hill"”. Bio. Mem. Fel. Roy. Soc. 24: 71—149.
^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1922”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-15.
^ Hale, Tudor (15. 2. 2008). „History of developments in sport and exercise physiology: A. V. Hill, maximal oxygen uptake, and oxygen debt”. Journal of Sports Sciences. 26 (4): 365—400.
^ Bassett, D. R.; Howley, E. T. (1997). „Maximal oxygen uptake: "classical" versus "contemporary" viewpoints”. Medicine and Science in Sports and Exercise. 29 (5): 591—603.
^ Srinivasan, Bharath (2021-07-31). „A guide to the Michaelis–Menten equation: steady state and beyond”. The FEBS Journal (на језику: енглески): febs.16124. ISSN 1742-464X. doi:10.1111/febs.16124.
^ Cornish-Bowden A (2012). Fundamentals of Enzyme Kinetics (4th edn.). Weinheim, Germany: Wiley-Blackwell. стр. 286—288.
^ Srinivasan, Bharath (2020-10-08). „Explicit Treatment of Non Michaelis-Menten and Atypical Kinetics in Early Drug Discovery” (на језику: енглески). doi:10.20944/preprints202010.0179.v1.

[1] Hill, A. V. (1909). „The Journal of Physiology”.

[2] Langmuir, Irving (1917-11-30). „The Adsorption of Gases on Plane Surfaces of Glass, Mica and Pt”. doi:10.1021/ja02242a004.

[3] Van der Kloot, William (2011-12-20). „Mirrors and smoke: A. V. Hill, his Brigands, and the science of anti-aircraft gunnery in World War I”. Notes and Records of the Royal Society. 65 (4): 393—410. doi:10.1098/rsnr.2010.0090.

[4] Van der Kloot, William (2014). Great Scientists wage the Great War. стр. 191—214.

[5] Katz, Bernard (1978). „Archibald Vivian Hill"”. Bio. Mem. Fel. Roy. Soc. 24: 71—149.

[6] „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1922”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-15.

[7] Hale, Tudor (15. 2. 2008). „History of developments in sport and exercise physiology: A. V. Hill, maximal oxygen uptake, and oxygen debt”. Journal of Sports Sciences. 26 (4): 365—400.

[8] Bassett, D. R.; Howley, E. T. (1997). „Maximal oxygen uptake: "classical" versus "contemporary" viewpoints”. Medicine and Science in Sports and Exercise. 29 (5): 591—603.

[9] Srinivasan, Bharath (2021-07-31). „A guide to the Michaelis–Menten equation: steady state and beyond”. The FEBS Journal (на језику: енглески): febs.16124. ISSN 1742-464X. doi:10.1111/febs.16124.

[10] Cornish-Bowden A (2012). Fundamentals of Enzyme Kinetics (4th edn.). Weinheim, Germany: Wiley-Blackwell. стр. 286—288.

[11] Srinivasan, Bharath (2020-10-08). „Explicit Treatment of Non Michaelis-Menten and Atypical Kinetics in Early Drug Discovery” (на језику: енглески). doi:10.20944/preprints202010.0179.v1.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]