Култура Лунгшан

С Википедије, слободне енциклопедије
Троножни суд, црна грнчарија културе Лунгшан

Култура Лунгшан (трад. кинески: 龍山文化; упрошћ. кинески: 龙山文化; пинјин: Lóngshān wénhuà) је познонеолитска култура са простора Централне висоравни у северној Кини из периода од 3000. до 1900. године п. н. е. На северу се простирала до полуострва Лијаотунг у јужној Манџурији, а на југу од Чекјанга, а средишња област био је Шантунг.[1] Позната је и као култура црне грнчарије.[2] Ова култура је добила име по оближњем граду Лунгшан („планина змајева“) у провинцији Шантунг, а прва археолошка истраживања обавњена су 1928. године у налазишту Ченгцеја (城子崖遗址; Chéngzǐyá yízhǐ).

Рани период културе Лунгшан (3000. – 2600. године п. н. е.)[уреди | уреди извор]

Географски положај културе Лунгшан

Археолошким ископавањима 50-их година 20. века у провинцији Хенан идентификован је Мијаодигоу II (庙底沟二期), прелазна фаза између култура Јангшао и Лунгшан (3000. – 2600. године п. н. е.). Налазишта ове фазе налазе се у централном и западном Хенану. Оруђе и грнчарија ове културе показује побoљшања у поређењу са оним из културе Јангшао. Религиозна уверења показивала су се у обредним цевима и дисковима од жада.[3]

Позни период културе Лунгшан (2600. – 2000. године п. н. е.)[уреди | уреди извор]

Позни период културе Лунгшан подразумева шантуншки Лунгшан, али и културе:

Лунгшанске културе позног периода
  • Вангван III (王湾; Wángwān) у западном Хенану
  • Хоуганг II (后冈; Hòugāng) у северном Хенану и јужном Хебеју
  • Таоси (陶寺; Táosì) у басену реке Ген (汾河) у јужном Шансију
  • Санлиђијао II (三里桥; Sānlǐqiáo) са обе стране Жуте реке у западном Хенану
  • Кесингчуанг II (客省莊; Kèshěngzhuāng) у долини реке Веи у јужном Шенсију

Шантуншки Лунгшан[уреди | уреди извор]

Центар Шантунга представља планински предео са планином Таи (泰山) и другим врховима од преко 1000 m надморске висине. Лунгшанске насеобине су пронађене у равницама око њих. Неке од њих су: Ченгцеја (城子崖; Chéngziyá), Тингкунг (丁公; Dīnggōng) и Бијенсијенванг (边线王; Biānxiànwáng), од којих је највећа Ченгцеја. У Тингкунгу је пронаћен комад грнчарије на ком је исписано 11 симбола. Постоје и докази о производњи ферментисаних пића, као и префињених предмета од жада и метала.

На овом подручју, разлике између богатих и сиромашних су биле слабије изражене, и чини се да је насиље било ређе у поређењу са другим лунгшанским културама.

Вангван III[уреди | уреди извор]

Вангван III варијанта културе Лунгшан налази се у западном и централном делу провинције Хенан. Број налазишта у овом пределу три пута је већи у односу на онај из периода Јангшао. У налазишту Вангченг-ганг (王城岗; Wángchénggǎng) постоје докази о металургији, мада онa вероватно потичe из каснијих периода. Ова култура је највероватније директно повезана са културом Ерлитоу (二里头文化; Èrlǐtóu Wénhuà), једном од првих култура бронзаног доба.

Хоуганг II[уреди | уреди извор]

Хоуганг II варијанта културе Лунгшан налазила се у северном Хенану и јужном Хубеју. Насеобине ове регије су тесно распоређене поред токова река ове области на удаљеностима од маље од 1 км. Неке од њих су биле ограђене зидинама, као Хоуганг и Менгчуанг. Ова варијанта је позната по првом бунару у области Жуте реке, а метод који су изумели наставиле су да користе и ране културе бронзаног доба.

Таоси[уреди | уреди извор]

Насеобина Таоси у северном Шансију била је највећа од лунгшанских насеобина обухватајући област од 300 хектара земље. Њихови загробни предмети указују на сложеност друштва. У позном Таоси периоду, земљане зидине су порушене и јављају се докази о насиљу и сукобима.

Санлиђијао II[уреди | уреди извор]

Насеобине ове варијанте културе Лунгшан налазе се са обе стране Жуте реке у западном Хенану, северозападном Шансију и источном Шенсију. Постоји приближно сто насеља која припадају овој подврсти, а највеће налазиште је Сијаоћијаокоу (小交口; Xiǎojiāokǒu), удаљњно 10 км од града Санменсја, које је заузимало област од 240 хектара. Места за становање Санлиђијаоа II обухватају и надземне и полупоземне врсте кућа. Запажене су сличности између грнчарије ове и варијанте Кесингчуанг II.

Кесингчуанг II[уреди | уреди извор]

Насеобине Кесингчуанга биле су разбацане по обали реке Веи у северном Шенсију. Највећа од њих заузима област од 60 хектара. У овој области је примећенадепопулација.

Формирање кинеске културе био је изузетно сложен процес, јер је свако регионално друштво давало свој допринос и своје карактеристике. Њихово спајање било је пресудно и тиме је одређен правац Централне висоравни ка оснивању цивилизације и постављен темељ предстојећег династичког периода Кине, који се задржао у династијама Сија, Шанг и Џоу.[4]

Агрикултура и исхрана[уреди | уреди извор]

Током периода Лунгшан људи су, као и у претходној култури Јангшао, наставили да се баве ловом, риболовом и сточарством (узгајали су свињу, пса, овце, говече). Најважнија житарица било је просо, али пронађени су и трагови пиринча и пшенице. Чини се да је повољна клима времена културе Јангшао људима омогућила разноврсну исхрану, што је довело до значајног раста популације. Међутим, истраживања Одсека за антропологију Универзитета у Мисурију указује на разлике између култура Јангшао и Лунгшан. Током периода Јангшао случајеви малнутриције и анемије били су ретки. Ипак, при крају овог периода јављају се знаци погоршања здравља — честе су болести зуба проузроковане променом начина исхране.

Затим, у неравноправном друштву културе Лунгшан недостатак хране је оставио последице на непривилиговане у виду болести зуба, као и озбиљних коштаних болести. Слабо здравље је наставило да прати народ све до периода владавине династије Џоу (周朝; Zhōu cháo).

Једно од достигнућа ове културе била је и производња свиле.[5] Кинеска традиција серикултуре (свиларства) почиње још у неолиту. Кина је имала монопол на производњу свиле све до 16. века када су свилене бубе прокријумчарене на Запад.

Грнчарија[уреди | уреди извор]

Култура Лунгшан је позната по изузетно префињеној црној грнчарији. Грнчарија коју су производили имала је сјајну површину и углавном није била исцртана, спољни украси су били сведени на хоризонталне дебеле и танке линије, или удубљења и испупчења.[6]

Откриће ове грнчарије 1930. године помогло је археолозима да културу Лунгшан разликују од културе Јангшао која је имала обојену грнчарију. Ипак, није сва грнчарија из овог периода црне боје, постоје и примери сиве и беле боје. Најфинији примерци су црни као угаљ, а неки подсећају на атинску црну грнчарију из 5. и 4. века старе ере. Грнчарија је рађена на точку, печена је на високим температурама и крајње је префињена тако да су неки од пронађених предмета танки свега неколико милиметара, што сведочи о умећу људи који су их правили.

Чињеница да је већина црне грнчарије пронађена у гробним местима људи који су се налазили на вишим позицијама лунгшанског друштва указује да је она била резервисана за елиту и обредно-ритуалне радње, а не за свакодневну употребу. Сматра се да је лунгшанска грнчарија била узор за прављење грнчарије династије Шанг.

Ритуали[уреди | уреди извор]

Прорицање у виду остеомантије и скапуломантије, које ће достићи врхунац за време династије Шанг (商朝; Shāng cháo), већ је практиковано у оквиру ове културе. У Шенсију и јужном Хенану пронађени су остаци костију говечета, свиња, оваца и јелена који су спаљивани у пророчанским обредима. Из каснијег периода културе Лунгшан појављују се и докази о људској жртви.

Пронађено је и пар кованца са утиснутим знацима, али још не постоје трагови писма. Први бронзани предмети се појављују на самом крају културе Лунгшан. У Таосију су пронађена бакарна звона, за која се претпоставља да су била намењена за церемонијалну музику.

Соларна опсерваторија[уреди | уреди извор]

Налазиште Таоси (陶寺; Táosì) се истиче по својој соларној опсерваторији, конструисаној средином 3. миленијума п. н. е. и најстаријој у источној Азији. Откривена у истраживањима од 2003. до 2004. године[7], опсерваторија се састоји од три кружне платформе наслагане једна на другу. Експерименти указју да је ова опсерваторија коришћена током летње дугодневнице и зимске краткодневнице и вероватно су је користили за прављење прецизног соларног и лунарног календара. Оваква врста евиденције наговештава и присуство првобитног писма.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вилетс, Вилијам (1974). Уметност Кине: од грнчарије до архитектуре. Београд: Народна књига. стр. 39. ISBN 978-7119019925. 
  2. ^ Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006). China: A New History. Harvard University Press. стр. 32. ISBN 978-0674018280. 
  3. ^ Јуен, Сингпеи; Јен, Венминг (2017). Историја кинеске цивилизације. Том 1, Од најранијих времена до 221. године пре н.е. Београд: Албатрос Плус. стр. 144. ISBN 978-86-6081-250-8. 
  4. ^ Јуен, Сингпеи (2017). Историја кинеске цивилизације. Том 1, Од најранијих времена до 221. године пре н.е. Београд: Албатрос плус. стр. 145. ISBN 978-86-6081-250-8. 
  5. ^ Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006). China: A New History. Harvard University Press. стр. 33. ISBN 978-0674018280. 
  6. ^ Вилетс, Вилијам (1974). Уметност Кине: од грнчарије до архитектуре. Београд: Народна књига. стр. 40. ISBN 978-7119019925. 
  7. ^ He, Nu; Wu, Jiabi (28. 04. 2005). „Astronomical date of the ＂observatory＂ at Taosi site”. Chinese Archaeology. Приступљено 17. 11. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Вилетс, Вилијам, Уметност Кине: од грнчарије до архитектуре, Народна књига, Београд, 1974
  • Јуен, Сингпеи, Историја кинеске цивилизације. Том 1, Од најранијих времена до 221. године пре н.е., Албатрос плус, Београд, 2017
  • Fairbank, John King, China: A New History, Harvard University Press, 2006

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Култура Лунгшан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Култура_Лунгшан&oldid=26910984”