Милан Степановић Матроз
| милан степановић матроз | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 1922. | |||||
| Место рођења | Огар, код Пећинаца, Краљевина СХС | |||||
| Датум смрти | 7. јануар 1962. (39/40 год.) | |||||
| Место смрти | Сремска Митровица, НР Србија, ФНР Југославија | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | 1941. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Одликовања |
| |||||
Милан Степановић — Матроз (Огар, код Пећинаца, 1922 — Сремска Митровица, 7. јануар 1962) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено политички радник Народне Републике Србије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1922. у селу Огар, код Пећинаца. Потицао је из земљорадничке породице.
Школовао се у Земуну, где је похађао Поморско-ваздукопловну школу. Још као ученик укључио се у револуционарни омладински покрет и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Године 1941. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]
Након окупације Југославије, 1941. активно је учествовао у организовању Народноослободилачког покрета у Земуну. Потом је отишао у партизане, где је био командант Посавског партизанског одреда, а потом заменик команданта Трећег посавског батаљона, који се најпре налазио у саставу Трећег сремског одреда, а потом Шесте источнобосанске бригаде. Средином 1943. повучен је на политички рад.[1]
Био је најпре члан Окружног комитета КПЈ за источни Срем, члан и секретар Среског комитета СКОЈ за Земун, од краја 1943. до јуна 1944, а потом секретар Среског комитета КПЈ за Земун, од јуна 1944. до краја рата.[1]
После ослобођења вршио је разне друштвено-политичке дужности. Радио је најпре у Покрајинском комитету КП Србије за Војводину, а потом у Обласном комитету КПС за Зајечар. Био је најпре потпредседник, а од 1955. председник Среског Народног одбора Сремске Митровице. Извесно време налазио се на дужности директора предузећа „Магнохром” у Краљеву. Биран је за народног посланика Већа произвођача Савезне народне скупштине.[2]
Преминуо је 7. јануара 1962. у сремскомитровачкој болиници од последице саобраћајне незгоде,[3] која се догодила 4. јануара у близини Пећинаца. Приликом одласка у Београд, услед магле и клизавог коловоза, током обилажења аутобуса, директно су ударили у камион, који се кретао у смеру ка Загребу. Заједно са њим, у аутомобилу су били Ђорђе Радосављевић, Гордана Жакула и возач, који су задобили лакше повреде.[4] Сахрањен је на гробљу у Сремској Митовици.[5]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден за храброст и Орден партизанске звезде трећег реда.[2]
Његово име носила је фабрика хартије „Матроз” у Сремској Митровици, а данас његово име носе улице у Земуну,[6] Батајници[7] и Путинцима.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Ko je ko 1957, стр. 665.
- ^ а б Ko je ko 1957, стр. 666.
- ^ „Милан Степановић Матроз”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 8. 1. 1962. стр. 1.
- ^ „Судар аутомобила и камиона код Сремске Митровице”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 5. 1. 1962. стр. 4.
- ^ „Уз највеће почасти сахрањени посмртни остаци Милана Степановића Матроза”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 10. 1. 1962. стр. 1.
- ^ „Pretraga ulica — Milana Stepanović Matroza”. planplus.rs. n.d.
- ^ „Pretraga ulica — Matrozova”. planplus.rs. n.d.
- ^ „Pretraga ulica — Milana Matroza”. planplus.rs. n.d.
Литература[уреди | уреди извор]
- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Лабовић, Ђурица (1982). Земун на обалама Дунава и Саве. Београд: Књижевне новине. COBISS.SR 34845959
- Павловић, Душан (1998). Знамените личности на улицама Београда. Београд: Народна књига—Алфа. COBISS.SR 69696524
