Наусикаја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Наусикаја
Фредерик Лајтон, 1878.

Наусикаја, (грч. Ναυσικάα) (лат. Nausicaa) је била кћерка краља Феачана Алкиноја, и краљице Арете.

Митологија[уреди]

Наусикаја и Одисеј
Кристоф Амбергер, 1619.
Наусикаја и њене дружбенице
Џон Флаксман

Хомер у својој „Одисеји“ опева неисказану и неизражену љубав Неусикаје и Одисеја, јер Наусикаја, својим дружбеницама говори да би она волела мужа као што је Одисеј.

Алкиној, отац Неускајин, је рекао Одисеју да би допустио да он ожени његову кћерку, али до тога ипак није дошло, мада је Одисеј за Наусикају рекао да својим ликом подсећа на богињу Артемиду.

Према Аристотелу, Наусикаја се венчала са Телемахом, Одисејевим сином, и отишла са њим на Итаку, где је наставила да живи миран и спокојан живот, као и у својој домовини Феачани. На Итаци, Наусикаја је родила сина Птолипорта.

О Наусикаји[уреди]

Узвишену, божанствену лепоту краљевске кћерке и њену једноставност - пере веш и игра се лоптом.[1] - увидео је Гете, и она је била главна јунакиња његове недовршене драме Наусикаја из 1787. Исто то је приметио и Хајнрих Шлиман који је за њу рекао:

  • Неусикаја је онај лик из „Одисеје“ који ме је одувек највише привлачио и за кога сам имао дивљење.

Софокле је написао, а и сам глумио главну улогу у сатирској игри Наусикаја, коју је написао у младости, а истоимене драме написали су и Еубол и Пакувије.

Сусрет Наусикаје и Одисеја је тема и две вазне из друге половине 5. века пре нове ере. једна вазна се налазе у бостонском музеју лепих уметности, а друга у минхенском Антикварију.

Постоје и многобројне слике на којојима је осликан сусрет Наусикаје и Одисеја. Међу најпознатијим су свакако слика П. Ластмана из 1619, која се налази у минхенској Пинакотеци, као слика С. Росе из средине 17. века и слика В. Серова из 1910. године које се чувају у петровградском Ермитражу.

Референце[уреди]

  1. ^ Pomeroy, Sarah B. (1990). Жене у хеленистичком добу: Од Александре до Клеопатре. Detroit: Wayne State University Press. стр. 61 страна. ISBN 978-0-8143-2230-7. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]