Неомаварска архитектура у Босни и Херцеговини

С Википедије, слободне енциклопедије
Вијећница, коју су у неомаварском стилу саградили Карел Паржик, Александар Витек и Чирил Ивековић (1891–1896)

Године 1878. Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину и за 40 година имала огроман утицај на будуће урбанистичко планирање и архитектуру. Стилски, Босна је требала бити асимилована у европски архитектонски мејнстрим, уз очување изгледа оријенталистичког стила.

Суочена са вишеетничком структуром становништва у Босни и Херцеговини, власт је схватила да је потребно имати политички слух при избору једног од историјских стилова. За градњу на подручјима где је преовладавало бошњачко становништво, архитекте су користиле неомаварски стил. Циљ је био да се промовише босански национални идентитет уз избегавање његове повезаности са Османским царством или растућим пансловенским покретом кроз стварање „исламске архитектуре европске фантазије“.[1]

Овај стил је вукао инспирацију из маварске и мудехарску архитектуре Шпаније, као и мамелучку архитектуру Египта и Сирије. Пример стила је Мостарска гимназија. Ово је укључивало примену орнаментика и других „маварских“ елемената дизајна, од којих ниједна није имала много везе са претходним архитектонским правцем аутохтоне босанске архитектуре. Као реакција, архитекте под утицајем сецесије касније су развиле босански стил у архитектури.

Главне зграде[уреди | уреди извор]

  • Вијећница је најпознатији пример архитектонског језика маурског препорода који користи украсе и шиљате лукове, а истовремено интегрише друге формалне елементе у дизајн. Године 1891. У периоду Југославије ова зграда је функционисала као Национална и универзитетска библиотека Босне и Херцеговине. У рату у БиХ 1990-их зграда је уништена, а реконструкција је завршена 2014. године уз помоћ средстава иностраних донатора.
  • Ашкенашка синагога у Сарајеву
  • Шеријатска школа (Факултет за исламске науке у Сарајеву)
  • Мостарска гимназија; национални споменик културе[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Joseph, Suad; Najmabadi, Afsaneh (2003). Encyclopedia of Women & Islamic Cultures: Economics, education, mobility, and space. Brill Publishers. ISBN 9004128204. 
  2. ^ New Europe College Regional Program Yearbook. New Europe College. 2005.