Рат у Босни и Херцеговини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рат у Босни и Херцеговини
Део
Скупштина Босне и Херцеговине у пламену (лево); Ратко Младић са групом официра и војника ВРС (горе десно); норвешки припадник ОУН на Сарајевском аеродрому (доле десно).
Скупштина Босне и Херцеговине у пламену (лево); Ратко Младић са групом официра и војника ВРС (горе десно); норвешки припадник ОУН на Сарајевском аеродрому (доле десно).
Време: 1. март 199214. децембар 1995.
Локација: Босна и Херцеговина
Узрок рата: Отцепљење Босне и Херцеговине од СФРЈ
Резултат: Дејтонски мировни споразум
Промене у територији:
Сукобљене стране
Босна и ХерцеговинаРепублика Босна и Херцеговина
Застава НАТО-а НАТО (1995)
Застава {{{генитив}}} Хрватска Република Херцег-Босна
Застава Хрватске Хрватска
Република СрпскаРепублика Српска
Flag of FR Yugoslavia.svg СР Југославија (1992-1994)
Flag of AP Western Bosnia (1993-1995).svgАутономна Покрајина Западна Босна (1993—1995)
Заповедници
Босна и ХерцеговинаАлија Изетбеговић
Босна и ХерцеговинаСефер Халиловић
Босна и ХерцеговинаРасим Делић
ХрватскаФрањо Туђман
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svgМате Бобан
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svgДарио Кордић
Flag of the Croatian Republic of Herzeg-Bosnia.svgМиливој Петковић
Република СрпскаРатко Младић
Република СрпскаРадован Караџић
СрбијаFlag of FR Yugoslavia.svgСлободан Милошевић
Јачина
Logo of the Army of the Republic of Bosnia and Herzegovina.svg АРБиХ
~100.000 војника
~50 тенкова
Logo of Croatian Defence Council.svg ХВО
~50.000 војника
~50 тенкова
~преко 500 топова[1]
Emblem Republika Srpska Army.svg ВРС
~50-80.000 војника
~300 тенкова
~преко 800 топова[1]
Губици
31.270 мртвих војника
32.723 мртвих цивила
5.439 мртвих војника
1.899 мртвих цивила
20.649 мртвих војника
3.555 мртвих цивила
{{{подаци}}}
Рат у Босни и Херцеговини
1992.
Сијековац - Зворник - Купрес - Купрес - Брадина - Сарајево - Добровољачка - Тузла - Приједор - Фоча - Липанске Зоре - Дервента - Коридор - Вишеград - Врбас - Горажде - Трново - Митровданска офанзива
1993.
Кравица - Лукавац - Садејство - Церска - Ахмићи - Неретва - Дрина - Муслиманско-хрватски сукоб
1994.
Маркале - Звезда - Тигар-слобода - Бреза - Јесен - Грмеч - Штит
1995.
Капија - Пламен - Деблокада Сарајева - Криваја - Ступчаница - Сребреница - Лето - Олуја - Маркале - Намерна сила - Маестрал - Мркоњић Град - Уна - Сана - Ураган - Јужни потез - Вагањ

Рат у Босни и Херцеговини је прихваћен назив за војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као грађански рат у Босни и Херцеговини, Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе и Републику Српску) или агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини) те као Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Политичко стање пре почетка рата[уреди]

Распад Југославије[уреди]

Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, што се може окарактерисати као део општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред јачањем национализма крајем осамдесетих година 20. века.

Ситуација у СР Босни и Херцеговини[уреди]

Етничка композиција становништва по општинама у СР БиХ 1991.
Етничка композиција становништва по насељеним мјестима у СР БиХ 1991.

Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за СР Босну и Херцеговину наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43,7%) били Муслимани, 1.364.363 (31,3%) Срби, 752.068 (17,3%) Хрвати, док су 7,7 % чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 31 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).

На првим изборима у СР Босни и Херцеговини 1990. године победиле су три највеће националне странке у земљи. Парламентарна већина је састављена од посланика Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).[2] Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везане зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај. Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран Муслиман Алија Изетбеговић, за председника Скупштине Србин Момчило Крајишник, а за председника Владе Хрват Јуре Пеливан. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне трке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је у ствари и окончан.

Распад СФРЈ, започет проглашењем независности Словеније и краткотрајним ратом против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске за стицање независности. У Хрватској су у лето 1991. године интензивирани ратни сукоби између ЈНА и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторијума на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника Европске заједнице на Брионима у јулу 1991. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију 3. октобра 1991. године, а Хрватска 8. октобра 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.

Скупштина СР Босне и Херцеговине је гласовима СДА и ХДЗ-а 142 (59,16%) прегласала српске представнике, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР Босне и Херцеговине из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, али је и доношењем акта без постојања двотрећинске већине дошло до анулирања важећег Устава СР Босне и Херцеговине. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР Босни и Херцеговини и био увод у предстојеће ратне сукобе.[тражи се извор од 01. 2014.]

На скупштини крњег Председништва и крње Владе СР Босне и Херцеговине донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а СР Босне и Херцеговине који су упућени према Босанској Градишци и Босанској Костајници.

Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којима је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим дјеловањима биле независне од централне власти. Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР Босне и Херцеговине из Југославије и све веће међунационалне напетости уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР Босне и Херцеговине, са намером останка у СФРЈ. Делови владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, изнели су став да је референдум неуставан и неважећи, тако да нису предузели никакве даље мере. ХДЗ БиХ је, међутим, 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска Република Херцег-Босна (ХРХБ).

Срби су 9. јануара 1992. године „аутономне области“ формално прогласили именом републиком, под називом Српска Република Босна и Херцеговина (касније преименована у Република Српска) пре него што је Скупштина СР Босне и Херцеговине 25. јануара 1992. донела одлуку да се распише референдум о независности СР Босне и Херцеговине.

Ток рата[уреди]

Раст напетости у СР Босни и Херцеговини довео је до масовног личног наоружавања и пораста броја инцидената. Од јесени 1991. године до почетка рата, широм СР Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената. ЈНА је довела појачање око Мостара, чему су се јавно успротивиле локалне власти. Војска је напала херцеговачко село Равно почетком октобра 1991. како би одблокирала пут ка Дубровнику.

Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у СР Босни и Херцеговини, расписан је референдум о независности СР Босне и Херцеговине, који је проведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на којем је 64-67% бирачког тела изашло на гласање, а готово 98% је гласало за независност.

Први сукоби[уреди]

Сахрана током опсаде Сарајева 1992.

Тачан датум почетка рата и прва жрва су предмет спора између Бошњака, Хрвата и Срба. На дан 1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић је пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и притом убио младожењиног оца Николу Гардовића. Догађај је познат као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији. Наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у још неким градовима (Шамац, Дервента, Оџак). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу ЈНА у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта уследили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада у већини градова у СР Босни и Херцеговини. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.

Током марта национална руководства завршавају припреме за почетак рата. Поткрај марта бележе се местимична пушкарања (23. марта у Горажду; 29. марта у Купресу, Мостару и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла 1992. проширили на целу СР Босну и Херцеговину. Сукоби у Босни и Херцеговини отпочели су нападима регуларне војска Републике Хрватске током марта 1992. године, нападима на територију Босне и Херцеговине у рејонима Босански Брод, Купрес и долини Неретве. Хрватске паравојне снаге су 23. марта напале из правца Неума артиљеријом и пјешадијом село Храсно. Шест припадника резервног састава ЈНА погинуло у нападу јединица ХОС-а на рубном подручју општине Неум. По наређењу Кризног штаба ХДЗ за Босанску Посавину 25. марта је блокиран пут између Босанске Крајине и Србије. У месташцу Сијековац код Босанског Брода су у ноћи између 26. и 27. марта Војска Републике Хрватске која је прешла реку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу је страдало укупно 46 Срба.[3] Овим масакром су започети велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини. Два батаљона 108. бригаде ЗНГ у садејству с локалним хрватско-муслиманским формацијама су 28. марта напале села између Босанског Брода и Дервенте. Јединице ХОС-а, ЗНГ-а и других формација у 06.00 часова 3. априла отпочеле напад на Купрес и његова села Доњи Малован, Благај, Занаглина, Горње Равно, Доње Равно, Буковско, Рилиће, Бегово Село. Српске паравојне снаге предвођене Арканом су 1. априла заузеле Бијељину, важан саобраћајни чвор на североистоку СР Босне и Херцеговине, и убили више цивила. Алија Изетбеговић је 4. априла прогласио општу мобилизацију.[4]

Као одговор на избијање отворених сукоба, грађани Сарајева су 5. априла организовали велике антиратне протесте, супроставивши се национализму. До сличних протеста је дошло и у Мостару и другим градовима СР Босне и Херцеговине.[5] У Сарајеву су протестанти ушли у зграду парламента, а када су кренули према седишту Српске демократске странке у оближњем хотелу Холидеј Ин, на њих је отворена ватра и том приликом су убијене две особе, Суада Дилберовић и Олга Сучић, које Бошњаци и Хрвати сматрају првив жртвама рата. Одговор ЈНА на ове догађаје у Сарајеву је био почетак опсаде Сарајева.

Европска заједница је 6. априла признала СР Босну и Херцеговину за независну државу на основу извештаја Бадинтерове комисије о референдуму у Босни и Херцеговини, 29. фебруара 1992. године.[6] Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је рано ујутро 7. априла у Сарајеву у хотелу Холидеј Ин независност Републике Српске Босне и Херцеговине, која „може ступати у заједнице са другим субјективитетима у Југославији“. Према саопштењу са потписом Момчила Крајишника, Скупштина је обавјештена да су др Биљана Плавшић и проф. др Никола Кољевић дали оставке на положај чланова Предсједништва Босне и Херцеговине, у коме послије тога остају само три муслиманска и два хрватска представника. Сви министри српске националности су 8. априла напустили Владу СР БиХ. 90% милиционера српске националности напустило је МУП СР Боне и Херцеговине и прешло српском МУП-у, изјавио је министар за унутрашње послове Српске Републике Босне и Херцеговине Мићо Станишић.[тражи се извор од 09. 2013.] Крње Предсједништво СР Босне и Херцеговине у Сарајеву, које је прузело ингеренције Скупштине, прогласило је стање непосредне ратне опасности као и измјену назива Социјалистичка Република Босна и Херцеговина у Република Босна и Херцеговина те укинуло Републички штаб Територијалне одбране и образовало Штаб Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине на челу са командантом пуковником Хасаном Ефендићем. У Грудама основано Хрватско вијеће одбране (ХВО) као „једини институционални облик одбране“ Хрвата у Босни и Херцеговини.

Српске снаге су заузеле Зворник 9. априла. Јединице Ужичког корпуса ЈНА су 16. април око 13.00 часова ушле у Вишеград и преузеле контролу над цијелим градом. Кризни штаб СДС преузео 17. април је контролу над Фочом. Дана 2. маја нападнути војни објекти у Сарајеву - Дом ЈНА, Касарна Маршал Тито, Команда 2. Војне области и Војна болница. На Скендерији масакрирана колона војних санитетских возила. Почело гранатирање Сарајева (уништена главна пошта, зграда Председништва Босне и Херцеговине). Срби на аеродрому хапсе председника Републике Босне и Херцеговине, Алију Изетбеговића, који се враћао из Лисабона и одводе га у штаб ЈНА у Лукавици. Сутрадан је приликом размене Изетбеговића за јединице ЈНА из центра Сарајева, у Добровољачкој улици дошло до пресретања колоне од стране муслиманских јединица и том приликом је погинуо 42, рањен 71 и заробљено 215 припадника ЈНА. Изетбеговић ослобођен. Српске снаге заузеле Дервенту. Предсједништво Југославије донијело је одлуку о убрзаном повлачењу из Босне и Херцеговине свих грађана Савезне Републике Југославије који се налазе на служби у ЈНА у тој Републици.

1993.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Масакр у Кравици, Бошњачко-хрватски сукоб и Венс-Овенов план

1994.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Масакр на Маркалама

1995.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Масакр у Сребреници, Масакр на Капији, Масакр на Маркалама и НАТО бомбардовање Републике Српске
Меморијално гробље у Поточарима
  • 11. јул - Војска Републике Српске заузима[тражи се извор од 08. 2011.] Сребреницу, једну од најважнијих муслиманских енклава.
  • 16. јул - Хашки трибунал подигао оптужницу против Радована Караџића и команданта Војске Републике Српске, Ратка Младића, због опсаде и гранатирања Сарајева.
  • 7. август - Авион хрватског РВ и ПВО убија на Петровачкој цести 9 цивила који беже из Крајине, а рањава 50.
  • 28. август - Још једна стравична експлозија на пијацу Маркале у Сарајеву. Биланс - 37 особа погинуло. Срби и по трећи пут оптужени.
  • 29. август - Највише руководство Републике Српске овластило председника Србије, Слободана Милошевића, да заступа РС на мировним преговорима.
  • 30. август - Авијација НАТО пакта отпочела жестоке ваздушне ударе по Републици Српској, уништавајући најважније војне и комуникацијске објекте.
  • 8. септембар - РС службено призната као један од два ентитета у Босни и Херцеговини.
  • 14. септембар - После двонедељних ваздушних удара НАТО авијације, Срби су повукли тешко наоружање око Сарајева чиме је била окончана троипогодишња опсада овог града.
  • 5. октобар - Један од кључних преговарача у остваривању мировног споразума, Ричард Холбрук (дипломата из САД), прогласио двомесечно примирје у Босни и Херцеговини. До тог дана, офанзива удружених бошњачко-хрватских снага свела територију Срба на мање од 50% територије Босне и Херцеговине.
  • 16. новембар - Хашки трибунал допунио оптужницу против Караџића и Младића, стављајући им на терет одговорност за масакр у Сребреници.
  • 21. новембар - После тронедељних преговора, у америчкој војној бази Дејтон потписан мировни споразум који је окончао рат у Босни и Херцеговини. Споразум потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.
  • 14. децембар - У Паризу свечано ратификован Дејтонски споразум.

Дејтонски мировни споразум[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дејтонски мировни споразум
Српса породица се сели из мјеста код Модриче које је припало Федерацији БиХ после Дејтонског споразума

Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992—1995).

Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић, предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра.

Улога међународне заједнице[уреди]

Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају Унпрофор, НАТО, Европска унија, Организација уједињених нација и Сједињене Америчке Државе као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини. Међународне снаге ангажоване на територији Босне и Херцеговине су претрпјеле значајне губитке (320 погинулих војника Унпрофор-а и бројни рањени).

Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука Немачке о признању Хрватске независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију. Улогу у ширењу тенденциозних информација и дезинформација о рату у западним медијима, којима је сукоб приказан као борба Муслимана и Хрвата против Срба, имале су и агенције за односе са јавношћу, попут Рудер Фина.[7]

Припадници Унпрофор-а у Сарајеву 1993.

Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату ОУН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при ОУН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против Југославије. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Finlan 2004, стране 21
  2. ^ Bethlehem (1997), стр. 24.
  3. ^ „Годишњица страдања Срба у Сијековцу“. РТРС. 26. 3. 2009.. 
  4. ^ Burg & Shoup (1999), стр. 129.
  5. ^ Chronologický přehled událostí v Bosně a Hercegovině v letech 1992-1995, Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ Friedman (2013), стр. 42–43.
  7. ^ Media deception and the Yugoslav civil war, Приступљено 1. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :