Рат у Босни и Херцеговини
| Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
| Рат у Босни и Херцеговини | ||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део | ||||||||||||
Скупштина Босне и Херцеговине у пламену (лево); Ратко Младић са групом официра и војника ВРС (горе десно); норвешки припадник ОУН на Сарајевском аеродрому (доле десно). |
||||||||||||
|
||||||||||||
| Сукобљене стране | ||||||||||||
|
Република Босна и Херцеговина НАТО (1995) |
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска |
Република Српска Савезна Република Југославија (1992-1994) Аутономна Покрајина Западна Босна (1993-1995) |
||||||||||
| Заповедници | ||||||||||||
|
Алија Изетбеговић Сефер Халиловић Расим Делић |
Фрањо Туђман Мате Бобан Дарио Кордић Миливој Петковић |
Ратко Младић Радован Караџић Слободан Милошевић |
||||||||||
| Јачина | ||||||||||||
~200.000 војника ~100 тенкова |
~50.000 војника ~50 тенкова ~преко 500 топова[1] |
~50-80.000 војника ~300 тенкова ~преко 800 топова[1] |
||||||||||
| Губици | ||||||||||||
| 31.270 мртвих војника 32.723 мртвих цивила |
5.439 мртвих војника 1.899 мртвих цивила |
20.649 мртвих војника 3.555 мртвих цивила |
||||||||||
| {{{подаци}}} | ||||||||||||
| Рат у Босни и Херцеговини |
|---|
| 1992. Сијековац - Зворник - Купрес - Сарајевo - Добровољачка - Тузла - Приједор - Фоча - Липанске Зоре - Коридор - Вишеград - Врбас - Митровданска офанзива 1993. Кравица - Лукавац - Садејство - Церска - Ахмићи - Неретва - Дрина - Муслиманско-хрватски сукоб 1994. Маркале - Звезда - Тигар-Слобода - Бреза - Јесен - Грмеч - Штит 1995. Капија - Пламен - Деблокада Сарајева - Криваја - Ступчаница - Сребреница - Лето - Олуја - Маркале - Намерна сила - Маестрал - Мркоњић Град - Уна - Сана - Ураган - Јужни потез - Вагањ |
Рат у Босни и Херцеговини је прихваћен назив за војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као грађански рат у Босни и Херцеговини, одбрамбено-отаџбински рат (за Србе и Републику Српску) или агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини) те као Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).
Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.
Садржај |
Политичко стање пре почетка рата [уреди]
Распад Југославије [уреди]
Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, што се може окарактерисати као део општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред јачањем национализма крајем осамдесетих година 20. века.
Ситуација у СР Босни и Херцеговини [уреди]
Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за СР Босну и Херцеговину наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43,7%) били Муслимани, 1.364.363 (31,3%) Срби, 752.068 (17,3%) Хрвати, док су 7,7 посто чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 31 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).
На првим изборима у СР Босни и Херцеговини 1990. године победиле су три највеће националне странке у земљи. Парламентарна већина је састављена од посланика Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).
Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везане зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај.
Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран Муслиман, за председника Скупштине Србин, а за председника Владе Хрват. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне трке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је у ствари и окончан.
Распад СФРЈ, започет проглашењем независности Словеније и краткотрајним ратом против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске за стицање независности. У Хрватској су у лето 1991. године интензивирани ратни сукоби између ЈНА и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторијума на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника Европске заједнице на Брионима у јулу 1991. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију 3. октобра 1991. године, а Хрватска 8. октобра 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.
Скупштина СР Босне и Херцеговине је гласовима СДА и ХДЗ-а 142 (59,16%) прегласала српске представнике, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР Босне и Херцеговине из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, али је и доношењем акта без постојања двотрећинске већине дошло до анулирања важећег Устава СР Босне и Херцеговине. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР Босни и Херцеговини и био увод у предстојеће ратне сукобе.[2]
На скупштини крњег Председништва и крње Владе СР Босне и Херцеговине донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а СР Босне и Херцеговине који су упућени према Босанској Градишци и Босанској Костајници.
Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којима је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим дјеловањима биле независне од централне власти. Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР Босне и Херцеговине из Југославије и све веће међунационалне напетости уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР Босне и Херцеговине, са намером останка у СФРЈ. Делови владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, изнели су став да је референдум неуставан и неважећи, тако да нису подузели никакве даље мере. ХДЗ БиХ је, међутим, 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска Република Херцег-Босна (ХРХБ).
Срби су 9. јануара 1992. године „аутономне области“ формално прогласили именом републиком, под називом Српска Република Босна и Херцеговина (касније преименована у Република Српска) пре него што је Скупштина СР Босне и Херцеговине 25. јануара 1992. донела одлуку да се распише референдум о независности СР Босне и Херцеговине.
Почеци рата [уреди]
Раст напетости у СР Босни и Херцеговини довео је до масовног личног наоружавања и пораста броја инцидената.
Од јесени 1991. године до почетка рата, широм СР Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената.
Референдум 1992 [уреди]
Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у СР Босни и Херцеговини, расписан је референдум о независности СР Босне и Херцеговине, који је проведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на којем је 64-67% бирачког тела изашло на гласање, а готово 98% је гласало за независност.
Први сукоби [уреди]
Сукоби у Босни и Херцеговини отпочели су нападима регуларне војска Републике Хрватске током марта 1992. године, нападима на територију Босне и Херцеговине у рејонима Босански Брод, Купрес и долини Неретве.[3]
На дан 26. марта 1992. се десио масакр у Сијековцу. На дан 1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић је пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и притом убио младожењиног оца Николу Гардовића. Догађај је познат као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији. Као одговор на ово убиство,[тражи се извор од 08. 2011.] наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у још неким градовима (Шамац, Дервента, Оџак). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу ЈНА у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта уследили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада у већини градова у СР Босни и Херцеговини. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.
У месташцу Сијековац код Босанског Брода су у ноћи између 26. и 27. марта Војска Републике Хрватске која је прешла реку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу је страдало укупно 46 Срба.[4] Овим масакром су започети велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини. Српске паравојне снаге предвођене Арканом су 1. априла заузеле Бијељину, важан саобраћајни чвор на североистоку СР Босне и Херцеговине, и убили више цивила.
Антиратни протести [уреди]
| За више информација погледајте чланак Антиратни протести у Сарајеву 1992. |
Као одговор на избијање отворених сукоба, грађани Сарајева су 5. априла организовали велике антиратне протесте, супроставивши се национализму. До сличних протеста је дошло и у Мостару и другим градовима СР Босне и Херцеговине.[5] У Сарајеву су протестанти ушли у зграду парламента, а када су кренули према седишту Српске демократске странке у хотелу Холидеј Ин.
Ток рата [уреди]
Током марта национална руководства завршавају припреме за почетак рата. Поткрај марта бележе се местимична пушкарања (23. марта у Горажду; 29. марта у Купресу, Мостару и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла 1992. проширили на целу СР Босну и Херцеговину.
1992. [уреди]
| За више информација видети Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији, Опсада Сарајева, Злочин у Купресу 1992, Напад на колону ЈНА у Сарајеву и Напад на колону ЈНА у Тузли |
- 1. марта - У Сарајеву је испред Старе православне цркве у поподневним часовима у свадбеној поворци убијен стари сват Никола Гардовић, а рањен свештеник Раденко Мировић чиме су у граду отпочели немири.
- 23. марта - Хрватске паравојне снаге напале из правца Неума артиљеријом и пјешадијом село Храсно. Шест припадника резервног састава ЈНА погинуло у нападу јединица ХОС-а на рубном подручју општине Неум.
- 25. марта - По наређењу Кризног штаба ХДЗ за Босанску Посавину блокиран пут између Босанске Крајине и Србије.
- 26. марта - Војска Републике Хрватске и припадници хрватско-муслиманске паравојске су починили масакр у селу Сијековцу код Босанског Брода.
- 28. марта - Два батаљона 108. бригаде ЗНГ у садејству с локалним хрватско-муслиманским формацијама напале села између Босанског Брода и Дервенте.
- 3. април - Јединице ХОС-а, ЗНГ-а и других формација у 06.00 часова отпочеле напад на Купрес и његова села Доњи Малован, Благај, Занаглина, Горње Равно, Доње Равно, Буковско, Рилиће, Бегово Село.
- 4. април - Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију и отпочео рат против Срба.[6]
- 6. април - Европска заједница признала СР Босне и Херцеговине за независну државу на основу извештаја Бадинтерове комисије о референдуму у Босни и Херцеговини, 29. фебруара 1992. године, на коме Срби нису ни учествовали.[6] Срби започињу опсаду Сарајева.[тражи се извор од 08. 2011.]
- 7. април - Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је рано ујутро у Сарајеву у хотелу Холидеј Ин независност Српске Републике Босне и Херцеговине, која „може ступати у заједнице са другим субјективитетима у Југославији“. Према саопштењу са потписом Момчила Крајишника, Скупштина је обавјештена да су др Биљана Плавшић и проф. др Никола Кољевић дали оставке на положај чланова Предсједништва Босне и Херцеговине, у коме послије тога остају само три муслиманска и два хрватска представника.
- 8. април - Сви министри српске националности напустили су Владу СР БиХ. 90% милиционера српске националности напустило је МУП СР Боне и Херцеговине и прешло српском МУП-у, изјавио је министар за унутрашње послове Српске Републике Босне и Херцеговине Мићо Станишић. Крње Предсједништво СР Босне и Херцеговине у Сарајеву, које је прузело ингеренције Скупштине, прогласило је стање непосредне ратне опасности као и измјену назива Социјалистичка Република Босна и Херцеговина у Република Босна и Херцеговина те укинуло Републички штаб Територијалне одбране и образовало Штаб Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине на челу са командантом пуковником Хасаном Ефендићем. У Грудама основано Хрватско вијеће обране (ХВО) као „једини институционални облик обране“ Хрвата у Босни и Херцеговини.
- 9. април - Српске снаге заузимају Зворник.
- 16. април - Јединице Ужичког корпуса ЈНА су око 13.00 часова ушле у Вишеград и преузеле контролу над цијелим градом.
- 17. април - Кризни штаб СДС преузео је контролу над Фочом.
- 2. мај - Нападнути војни објекти у Сарајеву - Дом ЈНА, Касарна Маршал Тито, Команда 2. Војне области и Војна болница. На Скендерији масакрирана колона војних санитетских возила. Почело гранатирање Сарајева (уништена главна пошта, зграда Председништва Босне и Херцеговине). Срби на аеродрому хапсе председника Републике Босне и Херцеговине, Алију Изетбеговића, који се враћао из Лисабона и одводе га у штаб ЈНА у Лукавици.[7]
- 3. мај - Приликом размене Изетбеговића за јединице ЈНА из центра Сарајева, у Добровољачкој улици дошло до пресретања колоне од стране муслиманских јединица и том приликом је погинуо 42, рањен 71 и заробљено 215 припадника ЈНА. Изетбеговић ослобођен. Српске снаге заузеле Дервенту. Предсједништво Југославије донијело је одлуку о убрзаном повлачењу из Босне и Херцеговине свих грађана Савезне Републике Југославије који се налазе на служби у ЈНА у тој Републици.
- 15. мај - Муслиманске снаге извршиле напад на колону ЈНА у Тузли током које је убијено 50 а рањено 44 војника.
- 20. мај - Повучен и последњи војник ЈНА из Босне и Херцеговине.
- 22. мај - У чланство ОУН примљене су Република Босна и Херцеговина, Хрватска и Словенија. Јаке борбе између хрватских и муслиманских снага вођене су у Травнику, Витезу и другим мјестима у долини Лашве, отпочиње напад на Приједор.
- 25. мај - Здружене муслиманско-хрватске снаге, њих 3.000 нападају српско село Брадина у општини Коњиц, и том приликом убијају 38 Срба, и силују 5 Српкиња, а у наредних 2 дана још 20 Срба је убијено, а 200 Срба je одведено у логоре: Челебићи и Мусала.
- 27. мај - Експлозија у сарајевској улици Васе Мискина, погинуло 17 особа. Муслимани оптужили Србе да су одговорни за експлозију.
- 4. јун - Муслиманске јединице напале колону возила ВРС у Жепачкој клисури.[8]
- 29. јун - После жестоких притисака међународне заједнице, Срби напустили сарајевски аеродром и препустили га ОУН у сврху достављања хуманитарне помоћи становништву које се налазило под опсадом.
- 14. август - Око 21 час долазе 3 наоружана униформисанa лица по др Милутина Најдановића, сарајевског лекара и професора на Медицинском Факултету у Сарајеву, одводе га на саслушање, а потом до стадиона "Кошево" где је убијен са више хитаца из ватреног оружја.
- 26. август - У Лондону одржана прва међународна конференција посвећена заустављању рата у Босни и Херцеговини.
- 18. децембар - Дејвид Овен, као изасланик ОУН за заустављање босанског рата, стигао у Сарајево.
1993. [уреди]
| За више информација видети Масакр у Кравици, Бошњачко-хрватски сукоб и Венс-Овенов план |
- 7. јануар - Муслиманске јединице извршиле над српским становништвом масакр у Кравици
- 16. јануар - Муслиманске јединице извршиле масакр над српским становништвом у селу Скелани
- 11. март - Командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, генерал Морилон, стигао у Сребреницу која се налазила под опсадом српских снага
- 18. април - Савет безбедности УН прогласио Сребреницу заштићеном зоном
- 2. мај - председник Републике Српске, Радован Караџић, потписао у Атини предлог Венс-Овеновог плана за заустављање рата у Босни и Херцеговини. Ратификација плана препуштена Скупштини РС
- 5. мај - Скупштина Републике Српске, на заседању на Јахорини, одбила предлог Венс-Овеновог плана.
- 16. јун - У Женеви представљен нови мировни план, познатији под називом Овен-Столтенбергов план. Српска и хрватска страна прихватиле предложене мапе.
- 24. август - Хрвати у Босни и Херцеговини прогласили своја подручја Републиком Херцег-Босна.
- 21. септембар - Муслиманска страна одбацила предложени Овен-Столтенбергов план
1994. [уреди]
| За више информација погледајте чланак Масакр на Маркалама |
- 5. фебруар - Експлозија на сарајевској пијаци Маркале-68 особа погинуло, рањено око 200. Срби оптужени да су одговорни за експлозију.
- 18. март - Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић потписали споразум о формирању муслиманско-хрватске федерације у Босни и Херцеговини.
- 10. април - Војска Републике Српске је започела офанзиву на Горажде, највећу муслиманску енклаву која је бројала око 60.000 људи
- 25. април - Сједињене Америчке Државе, Немачка, Француска, Уједињено Краљевство и Русија формирале Контакт-групу
- 18. јул - Муслимани и Хрвати прихватили предложени план Контакт-групе, по којем је Босна и Херцеговина издељена на муслиманско-хрватску федерациу са 51% и Републику Српску са 49% територије.
- 4. август - После неколико одбијања Републике Српске да прихвате план Контакт-групе, власти Савезне Републике Југославије прекинуле све односе са Републиком Српском и затвориле границу на Дрини.
1995. [уреди]
| За више информација видети Масакр у Сребреници, Масакр на Капији, Масакр на Маркалама и НАТО бомбардовање Републике Српске |
- 11. јул - Војска Републике Српске заузима[тражи се извор од 08. 2011.] Сребреницу, једну од најважнијих муслиманских енклава.
- 16. јул - Хашки трибунал подигао оптужницу против Радована Караџића и команданта Војске Републике Српске, Ратка Младића, због опсаде и гранатирања Сарајева.
- 7. август - Авион хрватског РВ и ПВО убија на Петровачкој цести 9 цивила који беже из Крајине, а рањава 50.
- 28. август - Још једна стравична експлозија на пијацу Маркале у Сарајеву. Биланс - 37 особа погинуло. Срби и по трећи пут оптужени.
- 29. август - Највише руководство Републике Српске овластило председника Србије, Слободана Милошевића, да заступа РС на мировним преговорима.
- 30. август - Авијација НАТО пакта отпочела жестоке ваздушне ударе по Републици Српској, уништавајући најважније војне и комуникацијске објекте.
- 8. септембар - РС службено призната као један од два ентитета у Босни и Херцеговини.
- 14. септембар - После двонедељних ваздушних удара НАТО авијације, Срби су повукли тешко наоружање око Сарајева чиме је била окончана троипогодишња опсада овог града.
- 5. октобар - Један од кључних преговарача у остваривању мировног споразума, Ричард Холбрук (дипломата из САД), прогласио двомесечно примирје у Босни и Херцеговини. До тог дана, офанзива удружених бошњачко-хрватских снага свела територију Срба на мање од 50% територије Босне и Херцеговине.
- 16. новембар - Хашки трибунал допунио оптужницу против Караџића и Младића, стављајући им на терет одговорност за масакр у Сребреници.
- 21. новембар - После тронедељних преговора, у америчкој војној бази Дејтон потписан мировни споразум који је окончао рат у Босни и Херцеговини. Споразум потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.
- 14. децембар - У Паризу свечано ратификован Дејтонски споразум.
Дејтонски мировни споразум [уреди]
| За више информација погледајте чланак Дејтонски мировни споразум |
Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992-1995).
Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић, предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра.
Улога међународне заједнице [уреди]
Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају Унпрофор, НАТО, Европска унија, Организација уједињених нација и Сједињене Америчке Државе као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини. Међународне снаге ангажоване на територији Босне и Херцеговине су претрпјеле значајне губитке (320 погинулих војника Унпрофор-а и бројни рањени).
Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука Немачке о признању Хрватске независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију. Улогу у ширењу тенденциозних информација и дезинформација о рату у западним медијима, којима је сукоб приказан као борба Муслимана и Хрвата против Срба, имале су и агенције за односе са јавношћу, попут Рудер Фина.[9]
Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату ОУН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при ОУН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против Југославије. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.
Референце [уреди]
- ^ а б Osprey essential history: The colaps of Yugoslavia 1991-99, 2004, ISBN 1-84176-805-7, strana 21
- ^ Република Српска: Исламска декларација Алије Изетбеговића - Антисрпска идеологија мржње и рата, страна 61[мртва веза]
- ^ Република Српска: Исламска декларација Алије Изетбеговића - Антисрпска идеологија мржње и рата, страна 62[мртва веза], Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ „Годишњица страдања Срба у Сијековцу“. РТРС. 26. 3. 2009..
- ^ Chronologický přehled událostí v Bosně a Hercegovině v letech 1992-1995, Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ а б Република Српска: Исламска декларација Алије Изетбеговића - Антисрпска идеологија мржње и рата, страна 68[мртва веза], Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ Република Српска: Исламска декларација Алије Изетбеговића - Антисрпска идеологија мржње и рата, стране 63 и 64[мртва веза], Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ страна 73[мртва веза], Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ Media deception and the Yugoslav civil war, Приступљено 1. 4. 2013.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
- Смрт Југославије - текст
- Институт за извештавање о рату и миру - Дневник Трибунала - Chris Stephen, Подела БиХ
- Опис Хрватско-босанског сукоба
- Фото документација рата у средњој Босни, James Mason
- Транскрипт емисије Рат који се могао избећи
- Списак несталих током рата[мртва веза]
- Извештај УН о затвореничким логорима током рата
- Сведочења генерала Кукањца - Борба, 1993 Хелсиншки одбор за људска права у Србији
- Бројке јаче од митова
- Људски губици '91-'95 -Истраживачко документациони центар Сарајево
- Босански атлас ратних злочина