Рат у Босни и Херцеговини

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Рат у Босни и Херцеговини
Део
Скупштина БиХ у пламену (лево); Ратко Младић са групом официра и војника ВРС (горе десно); норвешки припадник УН на Сарајевском аеродрому (доле десно).
Време: 1. марта, 1992 – 14. децембар 1995. Локација: Босна и Херцеговина Узрок рата: Отцепљење Босне и Херцеговине од СФРЈ Резултат: Дејтонски споразум Промене у територији:
Сукобљене стране
Република БиХ НАТО (1995)	Херцег-Босна Хрватска	Република Српска ЈНА (1992)
Заповедници
Алија Изетбеговић Сефер Халиловић Расим Делић	Фрањо Туђман Мате Бобан Дарио Кордић Миливој Петковић	Ратко Младић Радован Караџић Слободан Милошевић
Јачина
АРБИХ ~200.000 војника ~100 тенкова	ХВО ~50.000 војника ~50 тенкова ~преко 500 топова	ВРС ~50-80.000 војника ~300 тенкова ~преко 800 топова
Губици
31.270 мртвих војника 32.723 мртвих цивила	5.439 мртвих војника 1.899 мртвих цивила	20.649 мртвих војника 3.555 мртвих цивила
{{{подаци}}}

Рат у Босни и Херцеговини

– Опсада Сарајева – Сијековац – Зворник – Купрес – Добровољачка – Тузла – Фоча –Липанске Зоре – Коридор'92 – Вишеград – Врбас'92 – Кравица – Лукавац'93 – Ахмићи – Неретва 93 – Маркале 1994. – Звезда'94 – Тигар-Слобода'94 – Бреза'94 – Јесен'94 – Грмеч'94 – Штит'94 – Капија –Деблокада Сарајева– Криваја'95 – Ступчаница'95– Сребреница – Лето'95 – Олуја – Маркале 1995. – Намерна сила – Маестрал – Уна'95 – Сана – Ураган – Јужни потез

Рат у Босни и Херцеговини је прихваћен назив за војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као грађански рат у Босни и Херцеговини, одбрамбено-отаџбински рат (за Србе и Републику Српску) или агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Федерацији БиХ) те као Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Политичко стање пре почетка рата

Распад Југославије

Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, што се може окарактерисати као део општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред јачањем национализма крајем осамдесетих година 20. века.

Ситуација у СР Босни и Херцеговини

Етничка композиција становништва по општинама у СР БиХ 1991.

Етничка композиција становништва по насељеним мјестима у СР БиХ 1991.

Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за СР БиХ наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43,7%) били Муслимани, 1.364.363 (31,3%) Срби, 752.068 (17,3%) Хрвати, док су 7,7 посто чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 31 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).

На првим слободним, демократским изборима у новембру 1990. године победиле су три највеће националне странке у земљи. Парламентарна већина је састављена од посланика Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).

Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везане зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај.

Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Социјалистичке Републике БиХ изабран Муслиман, за председника Скупштине Србин, а за председника Владе Хрват. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне трке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је уствари и окончан.

Распад СФРЈ, започет проглашењем независности Републике Словеније и краткотрајним ратом против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске за стицање независности. У Хрватској су у лето 1991. године интензивирани ратни сукоби између ЈНА и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторијума на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника Европске заједнице на Брионима у јулу 1991. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију 3. октобра 1991. године, а Хрватска 8. октобра 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.

Скупштина СР БиХ је гласовима СДА и ХДЗ-а 142 (59,16%) прегласала српске представнике, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, али је и доношењем акта без постојања двотрећинске већине дошло до анулирања важећег Устава БиХ. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.

На скупштини крњег Председништва и крње Владе БиХ донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а СР БиХ који су упућени према Босанској Градишци и Босанској Костајници.

Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којима је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим дјеловањима биле независне од централне власти. Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР БиХ из Југославије и све веће међунационалне напетости уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР БиХ, са намером останка у СФРЈ. Делови владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, изнели су став да је референдум неуставан и неважећи, тако да нису подузели никакве даље мере. ХДЗ БиХ је, међутим, 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска Заједница Херцег-Босна (ХЗХБ).

Срби су 9. јануара 1992. године „аутономне области“ формално прогласили именом републиком, под називом Српска Република Босна и Херцеговина (касније преименована у Република Српска) пре него што је Скупштина СР БиХ 25. јануара 1992. донела одлуку да се распише референдум о независности СР БиХ.

Почеци рата

Раст напетости у Социјалистичкој Републици БиХ довео је до масовног личног наоружавања и пораста броја инцидената.

Од јесени 1991. године до почетка рата, широм СР Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената.

Референдум 1992

Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у СР БиХ, расписан је референдум о независности СР БиХ, који је проведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на којем је 64-67% бирачког тела изашло на гласање, а готово 98% је гласало за независност.

Први сукоби

Сукоби у БиХ отпочели су нападима регуларне војска Републике Хрватске током марта 1992. године, нападима на територију БиХ у рејонима Босански Брод, Купрес и долини Неретве.

На дан 26. марта 1992. се десио масакр у Сијековцу. На дан 1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић је пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и при том убио младожењиног оца Николу Гардовића. Догађај је познат као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији. Као одговор на ово убиство, наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у још неким градовима (Шамац, Дервента, Оџак). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу ЈНА у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта уследили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада у већини градова у СР Босни и Херцеговини. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.

У месташцу Сијековац код Босанског Брода су у ноћи између 26. и 27. марта Војска Републике Хрватске која је прешла реку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу је страдало укупно 46 Срба. Овим масакром су започети велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини. Српске паравојне снаге предвођене Арканом су 1. априла заузеле Бијељину, важан саобраћајни чвор на североистоку СР Босне и Херцеговине, и убили више цивила.

Антиратни протести

За више информација погледајте чланак Антиратни протести у Сарајеву 1992.

Као одговор на избијање отворених сукоба, грађани Сарајева су 5. априла организовали велике антиратне протесте, супроставивши се национализму. До сличних протеста је дошло и у Мостару и другим градовима СР Босне и Херцеговине. У Сарајеву су протестанти ушли у зграду парламента, а када су кренули према седишту Српске демократске странке у хотелу Холидеј Ин неколико стотина метара даље, на њих је пуцао припадник Зелених беретки Јука Празина из правца хотела (постоји видео запис који је објављен, гдје Јука Празина пуца по демонстратима и при том убио шесторо људи). Видео материјал се налази у кинематографији "СРНА-ФЕСТА", Бања Лука, Република Српска.

Ток рата

Током марта национална руководства завршавају припреме за почетак рата. Поткрај марта бележе се местимична пушкарања (23. марта у Горажду; 29. марта у Купресу, Мостару и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла 1992. проширили на целу СР БиХ.

1992.

За више информација видети Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији, Опсада Сарајева, Напад на колону ЈНА у Сарајеву и Напад на колону ЈНА у Тузли

Ток рата у Босни и Херцеговини

Предложена подела Босне и Херцеговине по Кутиљеровом мировном плану

• 1. марта - У Сарајеву је испред Старе православне цркве у поподневним часовима у свадбеној поворци убијен стари сват Никола Гардовић, а рањен свештеник Раденко Мировић чиме су у граду отпочели немири.
• 23. марта - Хрватске паравојне снаге напале из правца Неума артиљеријом и пјешадијом село Храсно. Шест припадника резервног састава ЈНА погинуло у нападу јединица ХОС-а на рубном подручју општине Неум.
• 25. марта - По наређењу Кризног штаба ХДЗ за Босанску Посавину блокиран пут између Босанске Крајине и Србије.
• 26. марта - Војска Републике Хрватске и припадници хрватско-муслиманске паравојске су починили масакр у селу Сијековцу код Босанског Брода.
• 28. марта - Два батаљона 108. бригаде ЗНГ у садејству с локалним хрватско-муслиманским формацијама напале села између Босанског Брода и Дервенте.
• 3. април - Јединице ХОС-а, ЗНГ-а и других формација у 6.00 часова отпочеле напад на села Доњи Малован, Благај, Занаглина, Равно, Буковско, Рибиће, Бегово село у општини Купрес као и на само мјесто Купрес.
• 4. април - Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију и отпочео рат против Срба.
• 6. април - Европска заједница признала СР БиХ за независну државу на основу извештаја Бадинтерове комисије о референдуму у БиХ, 29. фебруара 1992. године, на коме Срби нису ни учествовали. Срби започињу опсаду Сарајева.
• 7. април - Скупштина српског народа у БиХ прогласила је рано ујутро у Бањој Луци независност Српске Републике БиХ, која "може ступати у заједнице са другим субјективитетима у Југославији". Према саопштењу са потписом Момчила Крајишника, Скупштина је обавјештена да су др Биљана Плавшић и проф. др Никола Кољевић дали оставке на положај чланова Предсједништва БиХ, у коме послије тога остају само три муслиманска и два хрватска представника.
• 8. април - Сви министри српске националности напустили су Владу СР БиХ. 90% милиционера српске националности напустило је МУП СР БиХ и прешло српском МУП-у, изјавио је министар за унутрашње послове Српске Републике БиХ Мићо Станишић. Крње Предсједништво СР БиХ у Сарајеву, које је прузело ингеренције Скупштине, прогласило је стање непосредне ратне опасности као и измјену назива СР БиХ у Република БиХ те укинуло Републички штаб ТО и образовало Штаб ТО РБиХ на челу са командантом пуковником Хасаном Ефендићем. У Грудама основано Хрватско вијеће обране (ХВО) као "једини институционални облик обране" Хрвата у БиХ.
• 9. април - Српске снаге заузимају Зворник.
• 16. април - Јединице Ужичког корпуса ЈНА су око 13.00 часова ушле у Вишеград и преузеле контролу над цијелим градом.
• 17. април - Кризни штаб СДС преузео је контролу над Фочом.
• 2. мај - Нападнути војни објекти у Сарајеву - Дом ЈНА, Касарна Маршал Тито, Команда 2. Војне области и Војна болница. На Скендерији масакрирана колона војних санитетских возила. Почело гранатирање Сарајева (уништена главна пошта, зграда Председништва БиХ). Срби на аеродрому хапсе председника Републике БиХ, Алију Изетбеговића, који се враћао из Лисабона и одводе га у штаб ЈНА у Лукавици.
• 3. мај - Приликом размене Изетбеговића за јединице ЈНА из центра Сарајева, у Добровољачкој улици дошло до пресретања колоне од стране муслиманских јединица и том приликом је погинуо 42, рањен 71 и заробљено 215 припадника ЈНА. Изетбеговић ослобођен. Српске снаге заузеле Дервенту. Предсједништво Југославије донијело је одлуку о убрзаном повлачењу из БиХ свих грађана СРЈ који се налазе на служби у ЈНА у тој Републици.
• 15. мај - Муслиманске снаге извршиле напад на колону ЈНА у Тузли током које је убијено 50 а рањено 44 војника.
• 20. мај - Повучен и последњи војник ЈНА из БиХ.
• 22. мај - У чланство УН примљене су Република БиХ, Хрватска и Словенија. Јаке борбе између хрватских и муслиманских снага вођене су у Травнику, Витезу и другим мјестима у долини Лашве.
• 27. мај - Експлозија у сарајевској улици Васе Мискина, погинуло 17 особа. Муслимани оптужили Србе да су одговорни за експлозију.
• 4. јун - Муслиманске јединице напале колону возила ВРС у Жепачкој клисури.
• 29. јун - После жестоких притисака међународне заједнице, Срби напустили сарајевски аеродром и препустили га УН у сврху достављања хуманитарне помоћи становништву које се налазило под опсадом.
• 26. август - У Лондону одржана прва међународна конференција посвећена заустављању рата у Босни и Херцеговини.
• 18. децембар - Лорд Овен, као изасланик УН за заустављање босанског рата, стигао у Сарајево.

1993.

За више информација видети Масакр у Кравици, Бошњачко-хрватски сукоб и Венс-Овенов план

Предложена подела Босне и Херцеговине по Венс-Овеновом мировном плану

Предложена подела Босне и Херцеговине по Овен-Столтенберговом мировном плану

• 7. јануар - Муслиманске јединице извршиле над српским становништвом масакр у Кравици
• 16. јануар - Муслиманске јединице извршиле масакр над српским становништвом у селу Скелани
• 11. март - Командант УНПРОФОР-а у БиХ, генерал Морилон, стигао у Сребреницу која се налазила под опсадом српских снага
• 18. април - Савет безбедности УН прогласио Сребреницу заштићеном зоном
• 2. мај - председник Републике Српске, Радован Караџић, потписао у Атини предлог Венс-Овеновог плана за заустављање рата у БиХ. Ратификација плана препуштена Скупштини РС
• 5. мај - Скупштина Републике Српске, на заседању на Јахорини, одбила предлог Венс-Овеновог плана.
• 16. јун - У Женеви представљен нови мировни план, познатији под називом Овен-Столтенбергов план. Српска и хрватска страна прихватиле предложене мапе.
• 24. август - Хрвати у БиХ прогласили своја подручја Републиком Херцег-Босна.
• 21. септембар - Муслиманска страна одбацила предложени Овен-Столтенбергов план

1994.

За више информација погледајте чланак Масакр на Маркалама

• 5. фебруар - Експлозија на сарајевској пијаци Маркале-68 особа погинуло, рањено око 200. Срби оптужени да су одговорни за експлозију.
• 18. март - Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић потписали споразум о формирању муслиманско-хрватске федерације у БиХ.
• 10. април - Војска Републике Српске је започела офанзиву на Горажде, највећу муслиманску енклаву која је бројала око 60.000 људи
• 25. април - САД, Немачка, Француска, Енглеска и Русија формирале Контакт-групу
• 18. јул - Муслимани и Хрвати прихватили предложени план Контакт-групе, по којем је БиХ издељена на муслиманско-хрватску федерациу са 51% и Републику Српску са 49% територије.
• 4. август - После неколико одбијања Републике Српске да прихвате план Контакт-групе, власти СРЈ и Србије прекинуле све односе са Републиком Српском и затвориле границу на Дрини.

1995.

За више информација видети Масакр у Сребреници, Масакр на Капији, Масакр на Маркалама и НАТО бомбардовање Републике Српске

Меморијално гробље у Поточарима

• 11. јул - Војска Републике Српске заузима Сребреницу, једну од најважнијих муслиманских енклава.
• 16. јул - Хашки трибунал подигао оптужницу против Радована Караџића и команданта Војске Републике Српске, Ратка Младића, због опсаде и гранатирања Сарајева.
• 28. август - Још једна стравична експлозија на пијацу Маркале у Сарајеву. Биланс - 37 особа погинуло. Срби и по трећи пут оптужени.
• 29. август - Највише руководство Републике Српске овластило председника Србије, Слободана Милошевића, да заступа РС на мировним преговорима.
• 30. август - Авијација НАТО пакта отпочела жестоке ваздушне ударе по Републици Српској, уништавајући најважније војне и комуникацијске објекте.
• 8. септембар - РС службено призната као један од два ентитета у Босни и Херцеговини.
• 14. септембар - После двонедељних ваздушних удара НАТО авијације, Срби су повукли тешко наоружање око Сарајева чиме је била окончана троипогодишња опсада овог града.
• 5. октобар - Један од кључних преговарача у остваривању мировног споразума, Ричард Холбрук (дипломата из САД), прогласио двомесечно примирје у БиХ. До тог дана, офанзива удружених бошњачко-хрватских снага свела територију Срба на мање од 50% територије БиХ.
• 16. новембар - Хашки трибунал допунио оптужницу против Караџића и Младића, стављајући им на терет одговорност за масакр у Сребреници.
• 21. новембар - После тронедељних преговора, у америчкој војној бази Дејтон потписан мировни споразум који је окончао рат у Босни и Херцеговини. Споразум потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.
• 14. децембар - У Паризу свечано ратификован Дејтонски споразум.

Дејтонски мировни споразум

За више информација погледајте чланак Дејтонски мировни споразум

Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992-1995).

Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра.

Улога међународне заједнице

Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају УНПРОФОР, НАТО, Европска унија, УН и САД као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини. Међународне снаге ангажоване на територији Босне и Херцеговине су претрпјеле значајне губитке (320 погинулих војника УНПРОФОР-а и бројни рањени).

Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука Немачке о признању Хрватске независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију. Улогу у ширењу тенденциозних информација и дезинформација о рату у западним медијима, којима је сукоб приказан као борба Муслимана и Хрвата против "злих" Срба, имале су и агенције за односе са јавношћу, попут Рудер Фина.

Припадници УНПРОФОР-а у Сарајеву 1993.

Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату УН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при УН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против Југославије. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.

Види још

• Опсада Сарајева
• Масакр у Сребреници
• Тужба БиХ против СРЈ за геноцид

Спољашње везе

• Смрт Југославије - текст
• Институт за извештавање о рату и миру - Дневник Трибунала - Chris Stephen, Подела БиХ
• Опис Хрватско-босанског сукоба
• Фото документација рата у средњој Босни, James Mason
• Транскрипт емисије Рат који се могао избећи
• Списак несталих током рата
• Извештај УН о затвореничким логорима током рата
• Сведочења генерала Кукањца - Борба, 1993 Хелсиншки одбор за људска права у Србији
• Бројке јаче од митова
• Људски губици '91-'95 -Истраживачко документациони центар Сарајево
• Босански атлас ратних злочина