Олга Љубимова

С Википедије, слободне енциклопедије
Олга Б. Љубимова
Лични подаци
Пуно имеОлга Борисова Љубимова
Датум рођења(1980-12-31)31. децембар 1980. (43 год.)
Место рођењаМосква, Совјетски Савез СССР
ДржављанствоСовјетски Савез СССР
Религијаправославна
УниверзитетМосковски факултет за журналистику
Професијановинар
Породица
СупружникЈевгеније Баранов
ДецаНикита Баранов, Варвара Баранова
Политичка каријера
Политичка
странка		без партије
Министар културе Руске Федерације
ПредседникВладимир Путин

Олга Борисовна Љубимова (рус. О́льга Бори́совна Люби́мова, је рођена 31. децембра 1980, у Москви, СССР) — је министарка културе Руске Федерације, новинарка и позоришна критичарка. На министарску функцију је ступила 21. јануара 2020. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 31. децембра 1980. године. Завршила је московску општеобразовну школу № 1234 са вишим степеном учења енглеског језика[1]; од 5. до 7. разреда је учила на Историјско-филолошкој православној гимназији имена Преподобног Нестора Летописца [2].

Студирала је на Факултету за журналистику Московског државног универзитета, а касније је завршила и Факултет за позовиште ГИТИС и стекла звање позоришног критичара.

У периоду обучавања на факултету за журналистику, похађала је праксу на телеканалима РЕН ТВ и ТВ Центар, радиостаницама „Наш радио“ (рус. Наше радио) и „Радио Рокс“ [1].

Радила је као дописник радиостанице Европа Плус 2000. године.[1]. Од 2001. године је радила на телевизији. У почетку је била дописник програма „Ортодокс“ у продукцији Информативне агенције Руске православне цркве, који је емитован на каналу ТВЦ.

Од 2001. до 2009. године (са прекидима) радила је на „Трећем каналу“. У почетку (до 2003.) радила је као дописница програма „Утисци недеље са Гљебом Пјаних“ „Главна тема“, „Цена питања“, „Долче Вита“, „Закључци са Петром Толстојем“ [2]. Затим је била шеф-уредник програма „Регион“ (2003-2004) и „Руски поглед“ (2003-2004, 2006-2009).

Од јула 2005. до јула 2009. водила је ток-шоу „Горожанка“, програме „Москва-2009“, „Град и људи“ на телеканалу „Престоница“ (рус. „Столица“).

Од децембра 2010. до 2011. године радила је на позицији руководиоца информативно-аналитичког програма „Контекст“ на телеканалу „Култура“[3].

У периоду 2011-2012. – радила је на позицији старијег продуцента документарног биоскопа програмског одељења ООО „Телеканал ТВ-3“[4].

Паралелно је наставила да ради у Информативној агенцији Руске православне цркве, где је више пута кроз време била шеф-уредник преноса „Православни календар“ на РТР телевизији, „Руски поглед“ (заједно са „Трећим каналом“), учествовала је у писању сценарија за телеканал „Спас“ (Такође и „Татјанин дан“, „Фома“, „Семинаристи“) у организацији директних преноса богослужења из Храма Христа Спаситеља и преносе Благодатног огња из Јерусалима[2].

Учествовала је у стварању више од 80 документарних филмова, који су снимани за телеканале: „Русија-1“, „Култура“, „Први канал“. Аутор је сценарија за документарне филмове „Пут Патријарха“ (2009), „Туђа земља“ (2013), „Рат и митови“ (2014), „Никита Михалков“ (2015, коаутор сценарија) и других[5].

Објављивала је у часописима „Руски поглед“ (рус. Русский взгляд; где је била уредница одељка за културу“, „Политички журнал“ „Афиша“ (њен једини материјал био интерју са Фјодором Хитруком) у априлу 2005.[6][7], «Esquire»[1].

У новембру 2015. године била је саветница руководиоца одељења кинематографије Министарства културе Руске федерације (у одељењу за државну подршку документарних и анимираних филмова[8][9].

Од октобра 2016. до јануара 2018. године – радила је као заменик директора дирекције за друштвене и публицистичке програме на „Првом каналу“[10].

Од 17. јануара 2018. до 21. јануара 2020. – радила је као руководилац одељења за кинематографију Министарства културе Руске Федерације.[11][12].

Од 21. јануара 2020. године налази се на позицији министра културе Руске Федерације.

Породица[уреди | уреди извор]

  • Деда – Николај Михајлович Љубимов (1912-1992), совјетски преводилац, аутор мемоара.
  • Отац – Борис Николајевич Љубимов (1947- ), совјетски и руски књижевни критичар и педагог, позоришни критичар, доктор историје уметности, проглашен за заслужног радника уметност РСФРС, професор, ректор Вишег позоришног училишта „М.С.Шћепкина“, заменик уметничког руководиоца Мало позориште Русије, шеф катедре историје позоришта Русије ГИТИС[13].
  • Мајка – Марија Вадимовна Шверубович (1949-2018)[14], глумица и позоришни критичар.
  • Ујак – Алексеј Вадимович Бартошевич (1939- )[15], стручњак за Шекспирово позориште, позоришни критичар.
  • Међу прецима Олге Љубимове по очевој линији, налази се вологодски гувернер Михаил Николајевич Кормилицин (прапрадеда) и рјазански гувернер Николај Аркадијевич Болдарев (прапрапрадеда). По мајчиној линији, она је унука позоришног радника Вадима Васиљевича Шверубовича и праунука глумаца Василија Ивановича Качалова и Нине Николајевне Литовцеве.
  • Љубимова је удата за Јевгенија Александровича Баранова, новинара и коментатора „Првог канала“[16] (од 2006. године). Имају двоје деце, сина Никиту и кћерку Варвару Баранове.[5].
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Михаил Јермијевич Љубимов
 
 
 
 
 
 
 
Михаил Михајлович Љубимов
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ана Јаковљевна Троицка
 
 
 
 
 
 
 
Николај Михајлович Љубимов
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Михаил Николајевич Кормилицин
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Михајловна Кормилицина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Александра Николајевна Болдарева
 
 
 
 
 
 
 
Борис Николајевич Љубимов
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Исак Маркович Кесељ
 
 
 
 
 
 
 
Роман Исакович Кесељ
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Хенријета Романовна Кесељ
 
 
 
 
 
 
 
Маргарита Романовна Кесељ
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Олга Борисова Љубимова
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Иоан Васиљевич Шверубович
 
 
 
 
 
 
 
Василиј Иванович Качалов
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Мелитина Матвејевна Воржековска
 
 
 
 
 
 
 
Вадим Васиљевич Шверубович
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Нина Николајевна Литовцева
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Надежда Фјодоровна Рудакова
 
 
 
 
 
 
 
Марија Вадимовна Шверубович
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Владимир Дмитраш
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Владимировна Дмитраш
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 


Филмографија[уреди | уреди извор]

Аутор сценарија:

  • „Пут патријарха“ («Путь Патриарха», 2009)
  • „Велики Васкрс“ («Великая Пасха», 2011)
  • „Столипин. Пуцањ у Русију ХХ век («Столыпин. Выстрел в Россию. XX век», 2012)
  • „Изборск. Путовање кроз време“ («Изборск. Путешествие во времени», 2012)
  • „Туђа земља“ («Чужая земля», 2013)
  • „ Анђели са мора“ («Ангелы с моря», 2013)[17]
  • „Своја земља“ «Своя земля», 2014)[18]
  • „Преподобни Сергије Радоњешки“ («Преподобный Сергий Радонежский», 2014)
  • „Рат и митови“ («Война и мифы», 2014)
  • „Застава. Симбол наследности“ («Флаг. Символ преемственности», 2014)[19]
  • „Никита Михалков“ (рус. «Никита Михалков», 2015) – коаутор.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „3 канал - Телеведущие и журналисты”. Архивирано из оригинала 2008-02-22. г. Приступљено 2020-01-21. 
  2. ^ а б в „Ольга Любимова: Жизнь и смерть православного ТВ”. www.pravmir.ru. Приступљено 2020-01-21. 
  3. ^ „Премьера. "Контекст"”. Культура (телеканал). 2010-12-19. Архивирано из оригинала 10. 04. 2020. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  4. ^ „Любимова Ольга Борисовна”. Министерство культуры РФ. 2020-01-22. Архивирано из оригинала 06. 02. 2020. г. Приступљено 2020-01-22. 
  5. ^ а б „Биография нового министра культуры Ольги Любимовой”. ТАСС. Приступљено 2020-01-21. 
  6. ^ „Ответы. Федор Хитрук, режиссер”. Афиша (журнал). 2005-04-11. 
  7. ^ „Хитрук! Спасибо, что живой”. Православный мир. 2012-12-05. 
  8. ^ „Ольга Любимова назначена и. о. руководителя департамента кинематографии Минкультуры”. ТАСС. Приступљено 2020-01-21. 
  9. ^ „Предъявите ваши документы. Все сложно: итоги круглого стола о господдержке неигровых картин в 2014 году”. Независимая газета. 2015-11-25. 
  10. ^ „В рамках 39-го ММКФ пройдёт IX питчинг дебютантов”. Мир фестивалей. 2017-06-07. 
  11. ^ Назначен новый руководитель департамента кинематографии Минкульта // Профисинема
  12. ^ „«Нам нужно либо денег, либо славы — а лучше и того и другого» Интервью Ольги Любимовой из Минкульта”. МЕДУЗА. meduza.io. Приступљено 2020-01-21. 
  13. ^ Департамент кино Минкультуры возглавила автор православных фильмов // РБК
  14. ^ Актриса «Современника» Мария Шверубович умерла на 69-м году жизни
  15. ^ „«Ни хрена не культурный человек» из «великой семьи». Кто такая министр культуры Ольга Любимова”. www.znak.com. Архивирано из оригинала 29. 02. 2020. г. Приступљено 2020-01-27. 
  16. ^ Человек Михалкова из театральной династии
  17. ^ „Ангелы с моря”. Россия-1. Архивирано из оригинала 25. 02. 2020. г. Приступљено 10. 01. 2021. 
  18. ^ „В Бурятию приехала съемочная группа Никиты Михалкова”. Информ Полис. 
  19. ^ „Д/ф «Флаг. Символ преемственности»”. История.РФ. Архивирано из оригинала 19. 09. 2020. г. Приступљено 10. 01. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олга_Љубимова&oldid=26959487”