Портал:Немачка/Изабрани јун
Парсифал (нем. Parsifal) је опера немачког композитора Рихарда Вагнера. Вагнер ју је дефинисао као „Bühnenweihfestspiel“ - представу за освећење позорнице. Првобитно је била намењена за ивођења искључиво у његовој оперској кући у Бајројту крај Минхена. Била је то његова последња опера, премијерно изведена 26. јула 1882. Дириговао је Херман Леви, Вагнеров пријатељ јеврејског порекла.
„Парсифал“ је заснован на средњовековној легенди о витезу округлог стола Парсифалу. О њему су писали велики средњовековни песници Кретјен де Троа и Волфрам фон Ешенбах (Вагнер је као извор користио Ешенбахово дело, које је прочитао још 1845). Парсифал је био отац још једног легендарног витеза, Лоенгрина, кога је Вагнер изабрао за протагонисту своје раније опере.
Опера је написана под изузетним утицајем филозофа Артура Шопенхауера и, кроз њега, будизма. На тај начин се у „Парсифалу“ јављају мотиви самоодрицања, саосећања и реинкарнације. Вагнер је доста раније написао скицу опере „Победници“ (нем. Die Sieger), која је за тему требало да има живот Буде. Опстала је и скица опере са сличном тематиком, „Исус Назарећанин“ (нем. Jesus von Nazareth). „Парсифал“ је такође Вагнерова најкотроверзнија опера, јер су неки аутори (после Другог светског рата) сугерисали да она садржи скривене поруке расизма и антисемитизма.
Вагнерова је жеља била да се „Парсифал“ не изводи ван Бајројта, али пар деценија након његове смрти од срчаног удара у Венецији, 13. фебруара 1883. извођења дела престала су да буду искључиво везана за Бајројт. Такође, Вагнер је од публике тражио да не тапше на крају првог чина из поштовања према Светом гралу, што је у раним извођењима доводило до комичних ситуација, када збуњена публика није била сигурна ни да ли сме на крају опере да тапше, или је чак ућуткивала Вагнера који је покушавао да јој сопственим „Браво!“ да знак за аплауз.
Напослетку, „Парсифал“, као Вагнерово последње дело, уједно је и његов како музички, тако и филозофски тестамент и завештање.