Реинкарнација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Реинкарнација у хинду уметности.

Реинкарнација или препорађање (лат. re-incarnatio - поновно утеловљење) је веровање о поновном враћање душе у земаљско тело.

Према овом учењу, човек се након смрти поново рађа, односно његов дух се преноси у неко ново биће или особу. Тако долази до континуираног живота, односно до бесмртности душе.[1] У варијантама овог учења, душа после смрти проводи неко време на оном свету, пре но што опет сиђе на Земљу да се сједини с једним новим људским бићем.

Схватање о животу као цикличном процесу, тј. проласку душе кроз различита тела, изводи се код многих древних народа на основу појава рађања и смрти, и преношења породичних особина код деце. Појам веома сличан реинкарнацији је и метемпсихоза, с једином разликом што се ту душа може уселити и у различите животиње и биљке.

У сеобу душа веровали су нпр. Питагора, Емпедокле и Платон, а такође сачињава битан елемент хиндуизма, будизма и неких других религија.[2]

Реинкарнација у хиндуизму[уреди]

Учење о реинкарнацији се јавило у Индији око 800. године п. н. е.[3] Оно је блиско повезано са концептом карме, да последице добрих или лоших дела човека стижу и у следећем животу.

Препорађање у будизму[уреди]

Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Буда је усвојио идеју препорађања из старије индијске религије. Будизам се суочио са тешкоћом приликом помирења веровања у препорађање са доктрином анатте (непостојања сопства).[4] Међутим, у будизму нема селидбе душа из једног живота у други. Када човек умире, његово тело, основа његове психе, распада се, и тако психички живот се завршава. Нема никакве душе која би се могла пресељавати. Након смрти продужује да постоји само кармичка енергија његових дела, па једино заиста бесмртно у човеку јесу његова дела. Стога је могућа вера у препорађање и без вере у вечни идентитет сопства или индивидуалност душе.

Идеја препорађања се путем будизма раширила по великом делу Азије. Када је будизам доспео у Кину, Кореју и Јапан, доктрине о карми и препорађању, и схватање да заслужни поступци могу да буду посвећени помоћи душама из нижих исходишта препорађања како би напредовале до бољих исходишта, наишле су на широк пријем.

Све док је душа спутана кармичким процесом и није у потпуности ослобођена од мржње, похлепе и незнања, нужно мора да подлегне поновном рођењу. У будизму су се развиле различите модификације схватања препорађања, али је суштинска идеја остала иста. Точак препорађања (самсара) представља шест видова постојања: богове, полубогове (асуре), људска бића, животиње, гладне духове и демоне. Душе изузетно честитих људи поново се рађају као богови; они који су живели добрим животом враћају се на земљу као мушкарци или жене, а неки се због својих грехова поново рађају као животиње, гладни духови или становници пакла.[4]

Сва осећајна бића се сматрају окованим за Точак препорађања све док не постигну ослобађање од кармичког процеса уласком у нирвану.[4]

Метемпсихоза у грчкој филозофији[уреди]

Индијско учење о реинкарнацији је нашло присталице и код других народа, а нарочито код старих Грка. Метемпсихоза је израз грчког порекла са значењем „преношења душе“ (психе) из једног тела у друго. За разлику од реинкарнације, у метемпсихози се душа може уселити и у различите животиње и биљке, а не само у људско тело. Учење о сеоби душа су заступали многи антички филозофи, између осталих Питагора, Емпедокле, Платон и орфичари. Емпедокле сматра да реинкарнација обухвата и богове, који су пали за своје грехе на земљу и осуђени на кружна преоваплоћења. Он у стиху описује своја претходна постојања:

„Сад сам и ја такав бегунац од богова, који је заблудео,
Ја сам пак некада био младић, и девојка и птица, и жбун,
и нема риба која у води обитава."

Схватање слично сеоби душа су имали и грчки песник Пиндар, као и трагичари Есхил и Софокле. По њима, сила једном учињеног греха, продужава поново да живи у судбама потомака и кажњава се у њима све новим злочинима и несрећама.[5]

Вера у пресељење душа није била прихваћена од каснијих философа. Већ је за Аристотела била недопустива идеја о пресељењу душе пошто свако тело има своју сопствену душу, свој „облик“ ("форму"). Неколико векова касније, ово учење је заступљено код чувеног неоплатоничара Плотина.

Референце[уреди]

  1. ^ Иван Видановић, Речник социјалног рада
  2. ^ Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. ^ Види Śvetāśvatara Upanishad 5.11 and Kauśītāki Upanishad 1.2.
  4. ^ а б в Reinkarnacija, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  5. ^ Артемије Радосављевић, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта, Приступљено 24. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]