Ј (ћириличко) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 10. мај 2024. у 00:54

Ћириличко слово Ј


Слова словенских језика
А	А́	А̀	А̄	Б	В	Г
Ґ	Ѓ	Д	Ђ	Е	Ѐ	Е́
Е̄	Ё	Є	Ж	З	З́
Ѕ	И	Ѝ	И́	І	Ї
Й	Ј	К	Ќ	Л	Љ
М	Н	Њ	О	О́	О̀
Ō	П	Р	С	С́	Т
Ћ	У	Ў	Ф	Х	Ц
Ч	Џ	Ш	Щ	Ъ	Ы
Ь	Э	Ю	Я
Слова несловенских језика
Ӑ	Ӓ	Ә	Ӛ	Ӕ	Ғ	Ҕ
Ӻ	Ӷ	Г̧	Г̑	Ԁ	Ԃ
Ꚉ	Ԭ	Ԫ	Ꚁ	Ӗ	Ӂ
Җ	Ӝ	Ԅ	Ӟ	Ҙ	З̌
З̱	З̣	Ԑ	Ӡ	З́	Ԇ
Ꚅ	Ӣ	Ҋ	Ӥ	Қ	Ӄ
Ҡ	Ҟ	Ҝ	Ԟ	Ԛ	Ӆ
Ԓ	Ԡ	Ԉ	Ԕ	Ӎ	Ӊ
Ң	Ӈ	Ԩ	Ҥ	Ԣ	Ԋ
Ӧ	О̃	Ө	Ӫ	Ҩ	Ԥ
Ҧ	Ҏ	Р̌	Ԗ	Ҫ	Ԍ
Ҭ	Ꚑ	Ԏ	Ӯ	Ӱ	Ӳ
Ү	Ү́	Ұ	Х̑	Ҳ	Ӽ
Ӿ	Һ	Ꙡ	Ҵ	Ҷ	Ӵ
Ӌ	Ҹ	Ꚇ	Ꚓ	Ҽ	Ҿ
Ы̄	Ӹ	Ы̆	Ҍ	Ӭ	Э̆
Э̄	Э̇	Ю̆	Ю̈	Ю̄	Є̈
Я̆	Я̄	Я̆	Я̈	Ԙ	Ԝ
Ӏ
Историјска слова
Ꙉ	Ѻ	Ѹ	Ꙋ	Ѡ	Ѽ	Ѿ	Ҁ
Ѣ	Ꙓ	Ꙗ	Ѥ	Ѧ	Ѫ	Ѩ
Ѭ	Ѯ	Ѱ	Ѳ	ֹѴ	Ѷ
Ꙟ	Ꚏ	Ꚗ	Ꙥ	Ꙧ	Ꙣ
Ꙑ	Ꙭ	Ꙩ	ꙮ
Диграфи ћирилице
Сва слова ћирилице

Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице, које је увео Вук Караџић када је писао „Српски рјечник“. Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Хаџић, тадашњи велики књижевник. Поред слова Ј, у Првом српском рјечнику први пут су се појавила и слова љ, њ, ђ, ћ, џ.

Ниједна друга промена азбуке није била више нападана од стране Вукових противника. Средином 19. века, код његове куће у Будиму, Јована Берића је питао шта ће учинити Вуку због његове ј, на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”. ^[1]

Слово Ј је, према фонетици:

консонант (сугласник) - један од 25
сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)

Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:

Ђ - настаје од Д+Ј
Ћ - настаје од Т+Ј
Љ - настаје од Л+Ј
Њ - настаје од Н+Ј

Види још

J (слово латинице)

Референце

^ Јовановић, М. Jезик и друштвена историја. Београд, 2002, с. 24.

Овај чланак везан за језик је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

[1] Јовановић, М. Jезик и друштвена историја. Београд, 2002, с. 24.

[1]

@@ Ред 3: / Ред 3: @@
 | слика= Cyrillic letter Je - uppercase and lowercase.svg
 }}
+Слово '''Ј''' је једанаесто [[слово]] [[српска ћирилица|српске ћирилице]], које је увео [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] када је писао ''„[[Српски рјечник]]“''. Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза [[Милош Обреновић|Милоша]]. Најоштрији противник је био [[Јован Хаџић]], тадашњи велики књижевник. Поред слова Ј, у ''Првом српском рјечнику'' први пут су се појавила и слова ''[[Љ (ћириличко)|љ]]'', ''[[Њ (ћириличко)|њ]]'', ''[[Ђ (ћириличко)|ђ]]'', ''[[Ћ (ћириличко)|ћ]]'', ''[[Џ (ћириличко)|џ]]''.
-Слово '''Ј''' је једанаесто [[слово]] [[српска ћирилица|српске ћирилице]].
+Ниједна друга промена азбуке није била више нападана од стране Вукових противника. Средином 19. века, код његове куће у [[Будим]]у, [[Јован Берић|Јована Берића]] је питао шта ће учинити Вуку због његове ''ј'', на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”. <ref>Јовановић, М. Jезик и друштвена историја. Београд, 2002, с. 24.</ref>
-== Историја ==
-Увео га је [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] када је писао ''„[[Српски рјечник]]“''. Ниједна друга промена азбуке није била нападанија од стране Вукових противника.
+Слово Ј је, према фонетици:
-Вук је у Предговору ''Српског рјечника'' (1818) преузимање у нову азбуку слова „ј“ из [[Латиница|латинице]] правдао већ постојећом сличношћу латиничних и ћириличних слова, и тиме што су латинична слова грчког порекла као и словенска. Но, Вукови аргументи нису били довољни, већ се на Вука гледало попреко као на оружје у рукама католичко-језуитске пропаганде. У многе српске куће дуго није смела да уђе књига с „јотом“. О томе говоре и неколике анегдоте. Француски дипломата Боа ле Конт пише како су му 1834. године српске старешине говориле: „Српски би се народ цео дао набити на колац, пре него што би пристао да пише латиницом“. На другом месту се вели како је Вук био једном у посети Јовану Берићу у [[Будим|Будиму]]. Утом Берића посети и стари Лазаревић, бивши [[Пешта|пештански]] трговац, који није Вука лично познавао. Берић је био врло шаљив, а знао је како „православни“ Лазаревић мисли о Вуковој азбуци. У један мах, Берић запита старца: ''А што бисте ви урадили Вуку за његово „ј“?'' Лазаревић није дуго премишљао, него знајући да Вук има само једну ногу, одговори одлучно: ''Ја бих му и ону другу ногу пребио''. Берић удари у смех, а Вук повиче у шали: ''Та немојте забога, онда нећу моћи ходати''. Сад Лазаревић погледа Вука поближе, те видећи код њега дрвену ногу, поцрвени, па онда промумла: ''Е, шта ћу вам ја, немојте нам у цркву дирати''.<ref>https://snc.rs/wp-content/uploads/2020/05/Vukova-reforma-u-anegdotama-B.-Zlatkovic.doc.pdf</ref>
+* консонант (сугласник) - један од 25
+* сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
-== Особине ==
+* предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
-Према фонетици, слово Ј је:
-* консонант (сугласник) – један од 25
+* меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)
-* сонант (врло звучан сугласник) – један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
-* предњонепчани сугласник – један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
-* меки предњонепчани сугласник – један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)
 Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:
-* Ђ – настаје од Д+Ј
+* Ђ - настаје од Д+Ј
-* Ћ – настаје од Т+Ј
+* Ћ - настаје од Т+Ј
-* Љ – настаје од Л+Ј
+* Љ - настаје од Л+Ј
-* Њ – настаје од Н+Ј
+* Њ - настаје од Н+Ј
 == Види још ==
 * [[J (слово латинице)]]
-== Извори ==
+== Референце ==
+{{референце}}
-{{извори}}
+{{подножје|Лингвистика}}
 {{клица-језик}}
-{{нормативна контрола}}
 [[Категорија:Вукова реформа (1814—1868)]]