Српска ћирилица
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Слова ћириличке азбуке | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| А а |
Б б |
В в |
Г г |
Д д |
Ђ ђ |
Е е |
Ж ж |
З з |
И и |
|
| Ј ј |
К к |
Л л |
Љ љ |
М м |
Н н |
Њ њ |
О о |
П п |
Р р |
|
| С с |
Т т |
Ћ ћ |
У у |
Ф ф |
Х х |
Ц ц |
Ч ч |
Џ џ |
Ш ш |
|
Српска ћирилица се састоји од тридесет слова. У облику у каквом се данас користи, српску ћирилицу је уобличио Вук Стефановић Караџић. Ово писмо се користи у српском језику заједно са српском латиницом.
Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: Пиши као што говориш, а читај као што је написано.
Садржај |
[уреди] Вукова реформа
Вук је своју реформу ћирилице извео приликом објављивања Српски рјечникСрпског рјечника 1818. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласником (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.
Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 23 слова:
| А а | Б б | В в | Г г | Д д | Е е | Ж ж | З з |
| И и | К к | Л л | М м | Н н | О о | П п | Р р |
| С с | Т т | У у | Ф ф | Х х | Ц ц | Ш ш |
њима је додао једно из латиничне абецеде:
| Ј ј |
и неколико нових:
| Љ љ | Њ њ | Ћ ћ | Ђ ђ | Џ џ |
а избацио је:
| Ѥ ѥ (је) | Ѣ, ѣ (јат) | І ї (и) | Ы ы(јери, тврдо и) | Ѵ ѵ (и) | Ѹ ѹ (у) | Ѡ ѡ (о) | Ѧ ѧ (ен) | Я я (ја) | |
| Ю ю (ју) | Ѿ ѿ (от) | Ѭ ѭ (јус) | Ѳ ѳ (т) | Ѕ ѕ (дз) | Щ щ (шч) | Ѯ ѯ (кс) | Ѱ ѱ (пс) | Ъ ъ (тврди полугласник) | Ь ь(меки полугласник) |
У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836.
[уреди] Забране коришћења (хронолошки)
 |
Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне.
|
Многи владари су у различитом епохама покушавали забранити употребу ћирилице Србима. Српску ћирилицу су забрањивали Марија Терезија, Фрањо Јосип I, Бењамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић и Адолф Хитлер.
[уреди] Аустро-Угарска
Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донела Марија Терезија. Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе се одлучно супротставила православна црква и српски народ. Одмах после ње и цар Фрањо Јосип I је донео сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.[1]
У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији од стране Аустро-Угарских власти у њиховој окупационој зони, а у школе су довођени учитељи из Аустро-Угарске (Хрвата и Бошњака) да предају српској деци у школама искључиво на латиници.
Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 11.11.1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао:
„Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада!“
[уреди] Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС)
У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар I Карађорђевић је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић.
[уреди] Независна Држава Хрватска
У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донео усташки режим у Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића. Ступила је на снагу 25. априла 1941. године (11 дана након проглашења НДХ). Штампана је за јавност у загребачким „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. Тај закон je имао само два члана:
1. На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се упораба ћирилице.
2. Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у „Народним новинама”, а проведење повјерава се министарству унутарњих послова.
У Загребу, 25. травња 1941.
Након тога је уследила забрана ћирилице у јавној и приватној употреби у Независној Држави Хрватској (НДХ), која је трајала све до њене пропасти маја 1945. године.[2]
[уреди] Равноправност писама (СФРЈ)
Српски и хрватски лингвисти и културни радници донели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправне“. Наравно, та формулација у српскохрватском, односно хрватскосрпском језику није била спорна, али се, касније, показала спорном за Србе. Захваљујући највише политикантима и недовољно пажљивим лингвистима, Срби су почели наопако да „читају“ ту „равноправност“, па су све више истицали да су „писма алтернативна“. То значи да су једино српски лингвисти „прочитали“ да Срби једини могу писати којим хоће писмом. [3]
[уреди] Референце
- Зоран Пејашиновић, Жељко Грбић, Иван Јевђовић (2008). "Годишњак 104. генерације бањалучке гимназије" 280: 21–23. ISBN 978-99938-53-23-7
