Српска ћирилица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српска азбука
А
а
Б
б
В
в
Г
г
Д
д
Ђ
ђ
Е
е
Ж
ж
З
з
И
и
Ј
ј
К
к
Л
л
Љ
љ
М
м
Н
н
Њ
њ
О
о
П
п
Р
р
С
с
Т
т
Ћ
ћ
У
у
Ф
ф
Х
х
Ц
ц
Ч
ч
Џ
џ
Ш
ш

Српска ћирилица се састоји од тридесет слова. У облику у каквом се данас користи, српску ћирилицу је уобличио Вук Стефановић Караџић. Ово писмо се користи у српском језику заједно са српском латиницом. Уставом из 2006. године је прогашена за службено писмо у Србији.

Србски Буквар из 1836. (тада су у Београду и Србији били наслови: Србске новине, Србско Словенско друштво, Матица Србска, Србска краљевска академија, Србско-књажевски театар (Крагујевац), Србски Рјечник

Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: Пиши као што говориш, а читај као што је написано.

Вукова реформа[уреди]

Корице Српског рјечника из 1818.
Неке речи из Речника, 1818.

Подстакнут Копитаром и по угледу на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је написао своју граматику коју је назвао „Писменица сербскога језика” и објавио у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Вук је своју реформу ћирилице извео приликом објављивања Српског рјечника 1818. Друго, допуњено издање Српског Ријечника је објављено 1852. у Бечу (реформе су трајале деценијама, при чему сумењана граматичка и правописна правила, и било је отпора од виђених људи тог времена). Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, који су се писали иако нису имали својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова стопио са танким полугласником (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Од 1814. до 1847. године реформа Српског језика, односно Вукова „победа” није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба такав, прости језик. До Вукове победе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године је објављено више његових дела којима је „доказано” да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик, како је тврдио сам Вук. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

њима је додао једно из латиничке абецеде:

Ј ј

и пет нових:

Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ
  • а избацио је:
Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы(јери, тврдо и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица” из 1836.

Пример изгледа модерне српске ћирилице.

Забране коришћења (хронолошки)[уреди]

Многи владари су у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима. Српску ћирилицу су забрањивали Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бенјамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, као и многи други освајачи.

Аустроугарска[уреди]

Законску одредбу против ћирилице још у Аустроугарској прво је донела Марија Терезија (1740—1780). Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Марија Терезија (1740—1780) је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила православна црква и српски народ. Одмах после ње и цар Фрањо Јосип I (1848-1916) је донео сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.[1]

У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори[2] и у Србији од стране Аустроугарских власти у њиховој окупационој зони, а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске (Хрвати и Бошњаци) да предају српској деци у школама искључиво на латиници.

Хрватска (у Првом светском рату)[уреди]

Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 11.11.1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.”

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца[уреди]

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар I Карађорђевић је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић.[3]

Независна Држава Хрватска[уреди]

У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донео усташки режим у Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића. Ступила је на снагу 25. априла 1941. године (11 дана након проглашења НДХ). Штампана је за јавност у загребачким „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. и имала је само два члана:

1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.

2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama”, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.

U Zagrebu, 25. travnja 1941.

Забрана ћирилице у јавној и приватној употреби у Независној Држави Хрватској је трајала све до њене пропасти маја 1945. године.[4]

Социјалистичка Федеративна Република Југославија[уреди]

Српски и хрватски лингвисти и културни радници донели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправне”. Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу.[тражи се извор од 11. 2011.] Такође, латиница се често налазила на идеолошким паролама у СР Србији, док се ћирилица није користила у СР Хрватској.

Ћирилички домен Србије[уреди]

Званични ћирилички интернет домен Србије је .срб.[5] Регистрација је почела 27. јануара 2012.[6]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Зоран Пејашиновић, Жељко Грбић, Иван Јевђовић (2008). Годишњак 104. генерације бањалучке гимназије. 280. pp. 21-23. ISBN 978-99938-53-23-7. 

Спољашње везе[уреди]