Српска ћирилица
| Слова ћириличке азбуке | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| А а |
Б б |
В в |
Г г |
Д д |
Ђ ђ |
Е е |
Ж ж |
З з |
И и |
|
| Ј ј |
К к |
Л л |
Љ љ |
М м |
Н н |
Њ њ |
О о |
П п |
Р р |
|
| С с |
Т т |
Ћ ћ |
У у |
Ф ф |
Х х |
Ц ц |
Ч ч |
Џ џ |
Ш ш |
|
Српска ћирилица се састоји од тридесет слова. У облику у каквом се данас користи, српску ћирилицу је уобличио Вук Стефановић Караџић. Ово писмо се користи у српском језику заједно са српском латиницом. Уставом из 2006. године је прогашена за службено писмо у Србији.
Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: Пиши као што говориш, а читај као што је написано.
Садржај |
[уреди] Вукова реформа
Подстакнут г.Копитаром и по угледу на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је написао своју граматику коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.
- Вук је своју реформу ћирилице извео приликом објављивања Српског рјечника 1818.Друго , допуњено издање Српског Ријечника је објављено 1852. у Бечу( реформе су трајале деценијама, при чему сумењана граматичка и правописна правила, и било је отпора од виђених људи тог времена). Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласником (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.
Од 1814. до 1847. године реформа Српског језика, односно Вукова "победа" није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лигнвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противике, који су му приговарали да њима не треба такав ,прости језик.До Вукове победе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена више његових дела којима је "доказано" да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик, како је тврдио сам Вук. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис.
Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:
| А а | Б б | В в | Г г | Д д | Е е | Ж ж | З з |
| И и | К к | Л л | М м | Н н | О о | П п | Р р |
| С с | Т т | У у | Ф ф | Х х | Ц ц | Ч ч | Ш ш |
њима је додао једно из латиничне абецеде:
| Ј ј |
и пет нових:
| Љ љ | Њ њ | Ћ ћ | Ђ ђ | Џ џ |
- а избацио је:
| Ѥ ѥ (је) | Ѣ, ѣ (јат) | І ї (и) | Ы ы(јери, тврдо и) | Ѵ ѵ (и) | Ѹ ѹ (у) | Ѡ ѡ (о) | Ѧ ѧ (ен) | Я я (ја) | |
| Ю ю (ју) | Ѿ ѿ (от) | Ѭ ѭ (јус) | Ѳ ѳ (т) | Ѕ ѕ (дз) | Щ щ (шч) | Ѯ ѯ (кс) | Ѱ ѱ (пс) | Ъ ъ (тврди полуглас) | Ь ь(меки полуглас) |
У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица” из 1836.
[уреди] Забране коришћења (хронолошки)
Многи владари су у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима. Српску ћирилицу су забрањивали Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бењамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, као и многи други освајачи.
[уреди] Аустро-Угарска
Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донела Марија Терезија. Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила православна црква и српски народ. Одмах после ње и цар Фрањо Јосип I је донео сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.[1]
У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији од стране Аустро-Угарских власти у њиховој окупационој зони, а у школе су довођени учитељи из Аустро-Угарске (Хрвати и Бошњаци) да предају српској деци у школама искључиво на латиници.
[уреди] Хрватска (у Првом светском рату)
Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 11.11.1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.”
[уреди] Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар I Карађорђевић је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић.[2]
[уреди] Независна Држава Хрватска
У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донео усташки режим у Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића. Ступила је на снагу 25. априла 1941. године (11 дана након проглашења НДХ). Штампана је за јавност у загребачким „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. и имала је само два члана:
1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.
2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama”, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.
U Zagrebu, 25. travnja 1941.
Забрана ћирилице у јавној и приватној употреби у Независној Држави Хрватској је трајала све до њене пропасти маја 1945. године.[3]
[уреди] Социјалистичка федеративна република Југославија
Српски и хрватски лингвисти и културни радници донели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправне”. Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу.[тражи се извор од 11. 2011.] Такође, латиница се често налазила на идеолошким паролама у СР Србији, док се ћирилица није користила у СР Хрватској.
[уреди] Ћирилични домен Србије
Званични ћирилични интернетски домен Србије је .срб.[4] Регистрација је почела на Светог Саву, 27. јануара 2012.[5]
[уреди] Извори
- ^ „Глас јавности” - Од Марије Терезије до данашњих дана. Glas-javnosti.rs. Приступљено на дан 03. 01. 2012.
- ^ http://stari.dverisrpske.com/tekst/1750776
- ^ „Глас јавности” - Писмо чува наш идентитет. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено на дан 03. 01. 2012.
- ^ Adopted Board Resolutions | Special Meeting of the Board of Directors | 21 April 2011. ICANN. Приступљено на дан 03. 01. 2012.
- ^ {{cite web|url=http://xn--g2aaa.xn--90a3ac/
[уреди] Литература
- Зоран Пејашиновић, Жељко Грбић, Иван Јевђовић (2008). "Годишњак 104. генерације бањалучке гимназије" 280: 21–23. ISBN 978-99938-53-23-7
