Процес (роман)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Процес
Kafka Der Prozess 1925.jpg
Прво издање из 1925.
Аутор Франц Кафка
Оригинални
назив
Der Prozess
Држава Аустрија
Језик немачки
Врста дела роман
Датум издања 1925
Време радње XX век

Процес (нем. Der Prozess) је роман Франца Кафке објављен постхумно, 1925. године.

Процес је и екранизован од стране редитеља Орсона Велса са Ентонијем Перкинсом у главној улози.

Радња[уреди]

Непознати агенти, ни сами не знајући зашто то чине и по чијем налогу, хапсе безначајног банкарског чиновника Јозефа К. у његовом стану. Међутим, агенти ухапшеника не воде ни у истражни затвор ни у тамницу, па он може и даље да ради свакодневни посао, али уз сазнање да је ухапшен и да се о њему води истражни поступак, односно судски процес. Јозеф К. мирно прихвата чињеницу да је ухапшен на необичан начин, не противи се, иако није свестан своје кривице. Њега лагано испуњава осећање да је у тамници, мада је на слободи. Пошто не може да буде ослобођен без претходног процеса, Јозеф К. прикупља противдоказе, иако не зна своју кривицу. Процес се одвија тако да се добија утисак као да је то нормалан ток живота. Јозеф налази адвоката као браниоца, присуствује истражном поступку, покушава да се преко жена приближи судијама, а за све време ради и свој редовни посао у банци. Покренут из непознатих разлога и вођен на необичан начин, процес, иако није доказао Јозефову кривицу, завршава се Јозефовим погубљењем.

И сам опис извршења пресуде, која такође није изречена, веома је необичан. У неком малом каменолому, у близини града, два човека у цилиндрима и реденготима, над Јозефом К., положеним на камен, пружају један другом оштар касапски нож, као да би желели да К. сам истргне нож и да се прободе. „Али он то није учинио, већ је окретао још слободну шију гледајући наоколо. Није могао да прими на себе и ову чашу, да властима одузме цео посао; одговорност за ову последњу грешку сноси онај који му је одузео остатак снаге потребне за то. Поглед му паде на последњи спрат куће крај каменолома. Као што светлост севне, отворише се онамо крила једног прозора и појави се човек, на тој даљини слабачак и мршав, далеко се наже пружајући још даље руке. Ко је то: пријатељ? Добар човек? Неко ко саучествује? Неко ко хоће да помогне? Је ли то један човек? Јесу ли то сви? Има ли још помоћи? Има ли приговора на које се заборавило? Сигурно их има. Логика је додуше непоколебљива, али она се одолева човеку који хоће да живи. Где је судија кога он никада није видео? Где је високи суд до кога никада није дошао? Он подиже руке и рашири све прсте.

Али на К.-ов гркљан положише се руке једнога од господе, а онај други му зари нож дубоко у срце и двапут га окрете. Очима које су се гасиле К. виде још како господа тик пред његовим лицем, приљубивши образ уз образ, посматрају извршење пресуде. „Као псето!“ рече он, и чинило се да ће га стид надживети“.

Кафка је главног јунака Процеса замислио као савесног банкарског чиновника, човека без великих амбиција, скромног, повученог, у неким ситуацијама скоро полтронски расположеног према претпостављенима. У личности Јозефа К. запажа се малограђански безбојан човек, „утопљен у ситне навике“, без снаге да утврђени ред чиновничког живота било у чему измени. У току процеса, додуше, у њему плане револт против невидљивог механизма који га све више стеже, али је то револт који се никад не претвара у акцију. Јозефова ситна лукавства крећу се само у оквирима устаљеног реда и утврђене судске игре. Он тражи добре везе да би олакшао истражни поступак и процес, али у суштини је само заплашен човек свестан своје беспомоћности.

Различити критички прилази Процесу[уреди]

Књижевни критичари приступали су загонетном Кафикон делу са различитих становништва и покушавали да утврде његово значење и поруку. Међу разноврсним методолошким приступима овоме делу нарочито су карактеристични биографски, социолошки и структуралистички.

Биографски прилаз[уреди]

Биографски прилаз Кафкином делу полази од пишчеве личности и у њеним особеностима налази објашњења за тамну поруку дела.. Присталице оваквог тумачења дела узимају као веома значајне чињенице да је Кафка био писац са недовољно јасним представа о људском друштву и човековој природу, па да тако, без чврсте инаучно засноване идеолошке платформе, није могао да уочи ни законитост кретања ни перспективе развитка људског друштва. Управо због тога је свет у његовом делу онако кошмарски. Сем тога, овај приступ као нарочито значајне узима и друге чињенице, што је, претпоставља се, морало изазвати у њему осаћање усамљености. Уз то, он је дуго година био притиснут теретом очеве тираније, а са веома развијеном осећањем инфериорности, он није имао снаге ни да одлучи о својој женидби. Његова неодлучност испољена је и у његовом односу према властитом делу: оно је или остало недовршено или је без коначне редакције. Поврх свега, Кафку су опсенарски опседали страхови. У свом дневнику, записима и писмима, на пример, неколико пута је записивао како осећа да неко „с највећом брзином и неком механички редовном учесталошћу забада постранце нож“ у њега.

Из овог низа података биографске природе неки критичари сматрају да Кафкином делу и не треба придавати изузетно велики значај. Писац који је свет око себе доживљавао на овакав начин, лично био оптерећен опсесијама разне врсте, а уз то без јасне идеолошке оријентације, није ни могао друкчије да доживи тај свет, па ни да га друкчије прикаже.

Социолошки прилаз[уреди]

Критичари који Кафкином делу приступају претежно са овог становништва – и у Процесу и у Замку налзе специфичан одраз човековог живота у капиталистичком друштву. Тај живот они сматрају као неразрешив конфликт.

Управљачки систем „оних горе“ ствара код обичног човека уверење о немоћи отуђењу, а уколико би појединац и покушао да се побуни против утврђеног реда ствари „група горе“ би вешто користила институције власти и судства, па у форми „велеиздајничких процеса“, специфичним методама парализовања воље окривљенога, доводила га до тога да у току бесконачног процеса, психички подривен, сам дође до убеђења да је крив.

Структуралистички прилаз[уреди]

Структуралистички прилаз полази од претпоставке да је Процес, као и остали Кафкини романи, веома сложена уметничка структура, којом је писац исказао различите мисли не само о друштву коме је припадао него и о човековој судбини уопште. Према томе, уз социолошки аспект романа, од великог је значаја и пишчева иманентна филозофска мисао, као и његова визика човекове будучности.

Прихватљиво је тумачење да је Кафка у Процесу исказао егзистанцијалистичку филозофију апсурда, и то на сасвим оригиланал начин. За разлику од Сартрових егзистанцијалистичких романа и драма, у којима се преко његових литерарних јунака експлицитно исказује егзистанцијалистичка филозофија апсурда, Кафкини јунаци нису снажни интелектуалци, већ људи који апсурд живота доживљавају као личну трагику. Кафкини јунаци нису свесни апсурда живота нити о томе могу да филозофски суде и размишљају. Кафкин Јозеф К. „пререфлексивно доживљује апсурд живота“ и зато мисли и осећа као човек који се непосредно налази у апсурдном животном кошмару и који је и сам део тог кошмара.

Целокупно Кафкино дело, ипак, као да сугерира једну драгоцену мисао: човек се неће осећати усамљеним кривце у сложеним међуљудским односима једино ако постане свестан – да је сам градитељ живота.

Литература[уреди]

  • Кафка, Франц, Процес, Новости-Библиотека XX век, Београд, 2004.

Спољашње везе[уреди]