Харолд Пинтер

С Википедије, слободне енциклопедије
Харолд Пинтер
Харолд Пинтер
Лични подаци
Датум рођења(1930-10-10)10. октобар 1930.
Место рођењаЛондон, Уједињено Краљевство
Датум смрти24. децембар 2008.(2008-12-24) (78 год.)
Место смртиЛондон, Уједињено Краљевство
ОбразовањеЦентрална школа за говор и драму, Краљевска академија драмских уметности
НаградеНобелова награда за књижевност

Харолд Пинтер (енгл. Harold Pinter; источни Лондон, 10. октобар 1930Лондон, 24. децембар 2008) био је енглески књижевник, уредник, песник, политички активиста и академик.[1] Написао је преко двадесет дела, двадесет и један сценарио и режирао је двадесет и седам позоришних продукција.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост и каријера[уреди | уреди извор]

Пинтер је рођен у лондонској четврти Хакни, а родитељи су му били Јевреји источноевропског порекла. Његов отац, Хајман „Џек” Пинтер (1902–1997) је био кројач а мајка Франсес (рођена Москович; 1904–1992) је била домаћица.[2][3] Накратко је студирао на Краљевској академији драмских уметности (енгл. Royal Academy of Dramatic Art, RADA). Као младић је објављивао поезију, те је почео да ради у позоришту као глумац под псеудонимом Дејвид Барон. Његова прва драма звала се Соба (The Room), а премијерно су је извели студенти на Универзитету у Бристолу 1957.

Рођенданска прослава (The Birthday Party) из 1958. године првобитно је доживела неуспех упркос похвалној критици у листу Сандеј Тајмс од стране водећег позоришног критичара Харолда Хобсона, али успешно је заживела након добро примљене драме Надгледник (The Caretaker) из 1960. Та два дела, као и други рани радови попут драме Повратак кући (The Homecoming) из 1964, понекад се називају „комедијама претње”. Често крену од наизглед безопасне ситуације и претворе је у претећа и апсурдна збивања зато што се ликови понашају на начин који је необјашњив публици, а понекад и другим ликовима. Тај је стил надахнуо придев „пинтеровски”. Сва Пинтерова дела одају утицај Самјуела Бекета, који је уосталом био његов дугогодишњи пријатељ.

Награде и активизам[уреди | уреди извор]

Добитник је Шекспирове награде за књижевност (Хамбург), Европске награде за књижевност (Беч), Пиранделове награде (Паралмо), Дејвид Коен британске награде за књижевност, Лоренс Оливер награде и Молијерове награде за животно дело.

Пинтерово интересовање за политику је веома јавно. Годинама је отворено и снажно говорио о злоупотреби државне моћи у међународној политици укључујући и НАТО бомбардовање СР Југославије.[4]

Харолд Пинтер је енглески писац који је постигао светски успех, то је један од најкомплекснијих писаца након Другог светског рата. Његова дела су запажена по употреби тишине, која повећава тензије у корист недовољног разумевања и криптичног разговора. У истој мери препознатљиве су «Пинтерове теме»: еротска фантазија, безимена претња, опсесивност и љубомора, породична мржња и ментално узнемирење.

Нобелову награду за књижевност добио је 2005. године.[5]

У саопштењу Нобелове задужбине се, између осталог, наводи је Пинтер у свом раду „открива бездане у свакодневним причама“, као и да је „Пинтер вратио позориште на основне елементе: Затворен простор и непредвидив дијалог, где људи зависе једни од других, а варке се руше."

"Његов слободни стил, пун претећих тишина, допринео је стварању придева 'Пинтеровски'."

Харолд Пинтер је 2. новембра на Изборној скупштини САНУ 2006. године изгласан за члана САНУ.

Дела[уреди | уреди извор]

Харолд Пинтер (скроз десно)

Позоришни и телевизијски комади[уреди | уреди извор]

Позоришни скечеви[уреди | уреди извор]

Радио драме[уреди | уреди извор]

Сценарији[уреди | уреди извор]

Проза[уреди | уреди извор]

  • Kullus (1949)
  • The Dwarfs (1990) (роман)
  • Latest Reports from the Stock Exchange (1953)
  • The Black and White (1954–55)
  • The Examination (1955)
  • Tea Party (1963)
  • The Coast (1975)
  • Problem (1976)
  • Lola (1977)
  • Short Story (1995)
  • Girls (1995)
  • Sorry About This (1999)
  • Tess (2000)
  • Voices in the Tunnel (2001)
  • The Mirror (2007)

Збирке поезије[уреди | уреди извор]

  • Poems (1971)
  • I Know the Place (1977)
  • Poems and Prose 1949–1977 (1978)
  • Ten Early Poems (1990)
  • Collected Poems and Prose (1995)
  • "The Disappeared" and Other Poems (2002)
  • Poems by Harold Pinter Chosen by Antonia Fraser. Warwick: Greville Press Pamphlets, 2002.
  • Six Poems for A. Warwick: Greville Press Pamphlets, 2007. ISBN 0-9555821-1-3 (10). ISBN 978-0-9555821-1-0 (13).

Антологије и друге збирке[уреди | уреди извор]

  • 99 Poems in Translation: An Anthology Selected by Harold Pinter, Anthony Astbury, & Geoffrey Godbert (1994)
  • 100 Poems by 100 Poets: An Anthology Selected by Harold Pinter, Anthony Astbury, & Geoffrey Godbert (1987)
  • 101 Poems Against War (2003)
  • War (2003)
  • Various Voices: Prose, Poetry, Politics 1948–2005 (1998)
  • Death etc. (2005)
  • The Essential Pinter (2006)
  • Various Voices: Sixty Years of Prose, Poetry, Politics 1948–2008 (1998 & 2005)

Говори[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Harold Pinter | British dramatist”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-01. 
  2. ^ Harold Pinter, as quoted in Gussow, Conversations with Pinter 103
  3. ^ Harry Ransom Humanities Research Cente: Harold Pinter Pristupljeno 15.3.2016.
  4. ^ www.haroldpinter.org - Serbia and Kosovo
  5. ^ „The Nobel Prize in Literature 2005”. web.archive.org. 2011-06-04. Приступљено 2021-02-01. 
  6. ^ HaroldPinter.org lists this work as a "play", but it is actually a 4-page dramatic sketch; it lasts approximately eight to ten minutes in production. It was first produced as a "curtain raiser" for Death and the Maiden by Ariel Dorfman at the Royal Court Upstairs in London, in July 1991, which went on to Washington, D.C.; its production poster featured on HaroldPinter.org identifies it as a "sketch". "The New World Order" is also identified as a "sketch" in a review of the Royal Court première by Mel Gussow, "Critic's Notebook: On the London Stage, a Feast of Revenge, Menace and Guilt". Online posting. New York Times 31 July 1991. Recent productions and publications do refer to it more generically, as a "play", following the website's "Plays" section.
  7. ^ Harold Pinter's official site lists this in the section for "Prose – Fiction," but it was produced as a sketch on stage in a revue, according to Baker and Ross.
  8. ^ "Voices: Text by Harold Pinter and Music by James Clarke", Through the Night, BBC Radio 3, 10 Oct. 2005, 9:30–10:15 pm (UK), accessed 10 October 2005 (live). (RealPlayer audio no longer accessible.) Repeated more recently, on 30 December 2006; see BBC press office program information. Updated 23 April 2007.
  9. ^ There are discrepancies between the IMDb release and award dates for this film and those provided in scholarly publications. Betrayal на сајту IMDb (језик: енглески) lists the film's release in New York as "19 February 1983" and its London release date as "October 1983." According to Steven H. Gale, however, in Sharp Cut: Harold Pinter's Screenplays and the Artistic Process (Lexington: UP of Kentucky, 2003), it was "Released" in both London and New York "in 1982" (256, 415). It was distributed by Twentieth-Century Fox International Classics and first screened in movie theaters in New York in "February 1983," according to Susan Hollis Merritt, Pinter in Play: Critical Strategies and the Plays of Harold Pinter (1990; Durham and London: Duke UP, 1995) 236, 300; the first film reviews of such New York commercial screenings cited by Merritt date from 20 February 1983 on (236–39). The film was nominated for 1983 Academy Awards for "Best Picture" and Pinter for "Writing" in the category "Best Screenplay Based on Material from Another Medium" (Gale 256, 415); cf. Academy Awards Database, accessed 28 June 2007. The IMDb appears to be a year off in listing its Academy Award and BAFTA nominations as 1984 instead of 1983.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]