Рејчел Каск

С Википедије, слободне енциклопедије
Рејчел Каск
Лични подаци
Датум рођења(1967-02-08)8. фебруар 1967. (57 год.)
Место рођењаСаскатун, Саскачеван, Канада

Рејчел Каск (енгл. Rachel Cusk; Саскатун, 8. фебруар 1967)[1]је британска књижевница.

Детињство и образовање[уреди | уреди извор]

Каск је рођена у Саскатуну од британских родитеља 1967. године, као друго од четворо деце са старијом сестром и два млађа брата. Провела је већи део свог раног детињства у Лос Анђелесу.[1] [2] Преселила се у Британију домовину својих родитеља 1974.[1] настанивши се у Bury St Edmunds у Сафолку.[3] Потиче из богате католичке породице, а школовала се у самостану Свете Марије у Кембриџу. [1] Студирала је енглески на Њу Колеџ (Оксфорд). [4]

Каријера[уреди | уреди извор]

Каск је написала једанаест романа, четири публицистична дела и адаптирала Медеју за лондонско позориште Алмеида.

Објавила је свој први роман, Saving Agnes (Спашавање Агнес) 1993. године, који је добио награду „Витбред“ за први роман.[5] Његове теме женствености и друштвене сатире остале су централне у њеном раду током наредне деценије. Одговарајући на формалне проблеме романа који представља женско искуство, почела је да се бави нефикцијом. Објавила је два аутобиографска извештаја о мајчинству и разводу: A Life's Work (Животно дело) и Aftermath (Последице). [6][3] Каск је била професор креативног писања на Универзитету Кингстон.[1][7]

Касков роман из 2014, Outline, ушао је у ужи избор за награду Фолио,[8] Голдсмит награду [9] и Бејлисову женску награду за фикцију. [10] Године 2003, Каск је номинована од стране магазина Гранта као један од 20 најбољих младих британских романописаца. [11]

После дугог периода разматрања, Каск је почела да ради у новој форми која је представљала лично искуство избегавајући политику субјективности и дословности и остајући ослобођена наративне конвенције. Тај пројекат је постао трилогија Outline (Обрис), Transit (Транзит) и Kudos (Похвале). Judith Thurman за The New Yorker је написала: „Многи експериментални писци су одбацили механику приповиједања, али Каск је пронашла начин да то учини без жртвовања њене напетости. [5]Роман, који фикцији даје радикалан "нови дизајн". Outline је био један од 5 најбољих романа Њујорк Тајмса 2015. [12]

Рецензирајући Outline у The New York Times-у, Heidi Julavits је написала: „Док је наратор ретко сам, читање Outline опонаша осећај да је под водом, да је одвојен од других људи супстанцом гушћом од ваздуха. Али нема ништа нејасно или пригушено у Касковој књижевној визији или њеној прози: Проведите много времена уз овај роман и постаћете уверени да је она један од најпаметнијих писаца на свету.“ [13]

Рецензирајући њен роман Transit, критичарка Хелен Данмор која је писала за The Guardian похвалила је Каскову „бриљантну, проницљиву прозу“, додајући: „Каск сада ради на нивоу због којег је веома изненађујуће што још увек није освојила велику књижевну награду“. [14]

Двајт Гарнер је у рецензији Транзита за The New York Times рекао да роман нуди „трансценденталне рефлексије“ и да је жељније чекао Kudos, последњи роман трилогије Рејчел Каск, него онај из серијала Моја борба Карла Увеа Кнаусгора. [15]

Рецензије Kudos последњег романа Каскове трилогије, биле су углавном позитивне. [16] [17] Пишући за The New Yorker Кејти Волдман назвала ју је „књигом о неуспеху која сама по себи није неуспех. У ствари, то је успех који одузима дах.“ [18]

Касков роман Second Place (Друго место) објављен је 2021. Инспирисана је мемоарима Мејбел Доџ Лухан, која је угостила Д.Х. Лоренса на свом имању у уметничкој колонији Таос у Новом Мексику 1924. У овом делу настављено је Касково експериментисање са формом романа. Andrew Schenker, који је писао за Los Angeles Review of Books, написао је: „Ако се чинило да је трилогија Outline гурнула даље од романа док је још увијек радила унутар форме, онда Second Place сугерише да је Каск можда у потпуности прерасла жанр.“ [19] Cleveland Review of Books је рецензирао књигу, рекавши да је „приповедачко одсуство део онога што тера кроз романе, јер делује као филтер, дестилирајући све приче других људи до њихових филозофски најгољих, етички најдвосмисленијих, њихових болно изолован“. [20]

Позориште Алмеида је 2015. наручило и оригинално продуцирао Каскову адаптацију Медеје као Medea - Euripides, A New Version (Медеја - Еурипид, нова верзија). [21] У Касковој адаптацији, Медеја не убија своју децу.[5] Рецензирајући Медеју, Фајненшал тајмс је коментарисао: „Рејчел Каск је позната као непоштедна списатељица на територији брачног распада“. [22]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Након кратког првог брака са банкаром,[1]Каск је била удата за фотографа Адријана Кларка, са којим има две ћерке. [23] Пар се раздвојио 2011. Њихов развод постао је главна тема у Касковим списима.[3]

Каск је удата за консултанта за малопродају и уметника Siemon Scamell-Katz-а. [24] [25] Живе у Лондону и Норфолку са Кусковим ћеркама.[5]Године 2021, пар је најавио планове да се преселе у Париз, што је делом протест против повлачења Уједињеног Краљевства из Европске уније.[26]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Новеле

  • Saving Agnes (Спасавање Агнес) (1993)
  • The Temporary (Привремени) (1995)
  • The Country Life (Живот на селу) (1997)
  • The Lucky Ones (Срећници) (2003)
  • In the Fold (2005)
  • Arlington Park (Арлингтон Парк) (2006)
  • The Bradshaw Variations (Варијације Бредшоа) (2009)
  • The Outline Trilogy
    1. Outline Обрис (2014)
    2. Transit (Транзит (2017)
    3. Kudos (Похвале) (2018)
  • Second Place (Друго место) (2021)

Нефикција

  • A Life's Work: On Becoming a Mother (Животно дело: Постати мајка) (2001)
  • The Last Supper: A Summer in Italy (Последња вечера: Лето у Италији) (2009)
  • Aftermath: On Marriage and Separation (Последице: О браку и раздвајању) (2012)
  • Coventry: Essays (Ковентри: Есеји) (2019)

Позориште

  • Medea, Euripides - A new Version (Медеја, Еурипид – нова верзија), 2015, наручио и оригинално продуцирао позориште Алмеида у Лондону, Велика Британија.

Уводи и предговори

Награде и награде[уреди | уреди извор]

  • 1993. Whitbread First Novel Award („Витбред“ Награда за први роман) - Saving Agnes (Спасавање Агнес) [27]
  • 1997. Награда Сомерсет Мом - Живот на селу [28]
  • 2003. Награда за роман „Витбред“ (ужи избор) - Срећници [29]
  • 2005. Ман Боокер награда (дуга листа) – In the Fold [30]
  • 2007. Оранж награда за фикцију (ужи избор) - Арлингтон Парк [31]
  • 2014. Goldmiths Prize (ужи избор)
  • 2015. Награда Фолио (ужи избор)
  • 2015. Бејлијева награда (ужи избор)
  • 2015. Scotiabank Giller Prize (ужи избор) [32]
  • 2015. Књижевна награда генералног гувернера за фикцију (ужи избор)
  • 2016. Goldsmiths награда (ужи избор)
  • 2017. Scotiabank Giller награда (ужи избор) [33]
  • 2018. Goldsmiths награда (ужи избор) [34]
  • 2021. Букерова награда (дуга листа) - Друго место
  • 2021. Награда генералног гувернера за белетристику на енглеском језику (ужи избор) – Друго место [35]
  • 2022. Prix Femina étranger - Друго место [36]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Barber, Lynn (30. 8. 2009). „Rachel Cusk: A fine contempt”. The Observer. Приступљено 23. 4. 2019. 
  2. ^ Bethune, Brian (26. 10. 2015). „Rachel Cusk: 'On a winding road in the dark'”. Maclean's. Приступљено 8. 10. 2021. 
  3. ^ а б в Kellaway, Kate (24. 8. 2014). „Rachel Cusk: 'Aftermath was creative death. I was heading into total silence'”. The Observer. Приступљено 23. 4. 2019. 
  4. ^ Heti, Sheila. „The Art of Fiction No. 246”. The Paris Review: 35—63. 
  5. ^ а б в г Thurman, Judith (31. 7. 2017). „Rachel Cusk Gut-Renovates the Novel”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 28. 4. 2021. 
  6. ^ Cusk, Rachel (21. 3. 2008). „I Was Only Being Honest”. The Guardian. Приступљено 23. 4. 2019. 
  7. ^ „Rachel Cusk”. Poets & Writers (на језику: енглески). 2018-06-19. Приступљено 2020-06-09. 
  8. ^ „The Folio Prize announces 2015 shortlist”. The Folio Prize. Приступљено 25. 1. 2016. 
  9. ^ Flood, Alison (1. 10. 2014). „Goldsmiths book prize shortlist includes crowd-funded first novel”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 25. 1. 2016. 
  10. ^ Flood, Alison (13. 4. 2015). „Baileys women's prize for fiction shortlists debut alongside star names”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 25. 1. 2016. 
  11. ^ „Granta list of Best Young British Novelists”. 2003. 
  12. ^ „The 10 Best Books of 2015”. The New York Times. 3. 12. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  13. ^ Julavits, Heidi (11. 1. 2015). „Rachel Cusk's Outline”. The New York Times. Приступљено 28. 4. 2022. 
  14. ^ Dunmore, Helen (28. 8. 2016). „Transit by Rachel Cusk – a woman's struggle to rebuild her life”. The Guardian. 
  15. ^ Garner, Dwight (17. 1. 2017). „Rachel Cusk's Transit Offers Transcendent Reflections”. The New York Times. Приступљено 21. 5. 2018. 
  16. ^ Smee, Sebastian (29. 5. 2018). „With Kudos, Rachel Cusk completes a literary masterpiece”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Приступљено 30. 5. 2018. 
  17. ^ Garner, Dwight (21. 5. 2018). „With Kudos, Rachel Cusk Completes an Exceptional Trilogy”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 30. 5. 2018. 
  18. ^ Waldman, Katy (22. 5. 2018). „Kudos, the Final Volume of Rachel Cusk's "Faye" Trilogy, Completes an Ambitious Act of Refusal”. The New Yorker. Приступљено 30. 5. 2018. 
  19. ^ „Los Angeles Review of Books”. Los Angeles Review of Books (на језику: енглески). 10. 5. 2021. Приступљено 22. 10. 2021. 
  20. ^ „Where Life Ends and Art Begins: On Rachel Cusk's "Second Place"”. Cleveland Review of Books (на језику: енглески). Приступљено 2. 12. 2021. 
  21. ^ „Rachel Cusk interview: 'Medea is about divorce … A couple fighting is an eternal predicament. Love turning to hate'”. The Guardian (на језику: енглески). 2015-10-03. Приступљено 2022-02-18. 
  22. ^ „Medea, Almeida Theatre, London — review”. Financial Times. 4. 10. 2015. Приступљено 18. 2. 2022. 
  23. ^ Cusk, Rachel (17. 2. 2012). „Rachel Cusk: my broken marriage”. The Guardian. Приступљено 23. 4. 2019. 
  24. ^ Carponen, Claire. „The $2.7 Million English Coastal Home Of Author Rachel Cusk Hits The Market”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  25. ^ „Rachel Cusk's house is an austere, experimental, hyper-modern masterpiece. (Shocking, right?)”. Literary Hub (на језику: енглески). 2019-08-28. Приступљено 2021-03-15. 
  26. ^ Hitchens, Antonia (4. 5. 2021). „Rachel Cusk's 'Second Place' Might Be the First Pandemic Novel”. The Wall Street Journal. Приступљено 8. 10. 2021. 
  27. ^ „Whitbread Winners 1971-2005” (PDF). Costa Book Awards. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 03. 2017. г. Приступљено 29. 1. 2017. 
  28. ^ „Previous winners of the Somerset Maugham Awards”. The Society of Authors. Архивирано из оригинала 07. 05. 2019. г. Приступљено 2016-12-29. 
  29. ^ „Whitbread 2003 shortlists”. The Daily Telegraph. 10. 11. 2003. Приступљено 5. 3. 2017. 
  30. ^ „In the Fold”. The Man Booker Prizes. Приступљено 2016-12-30. 
  31. ^ „2007 Shortlist”. Women's Prize for Fiction. Архивирано из оригинала 21. 01. 2021. г. Приступљено 2021-05-18. 
  32. ^ „The Scotiabank Giller Prize Presents Its 2015 Shortlist”. Scotiabank Giller Prize. Canada. 5. 10. 2015. Приступљено 5. 3. 2017. 
  33. ^ „The Scotiabank Giller Prize Presents Its 2017 Shortlist”. Scotiabank Giller Prize. Canada. 2. 10. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  34. ^ Gatti, Tom (26. 9. 2018). „Rachel Cusk makes Goldsmiths Prize shortlist for the third time”. New Statesman. Приступљено 23. 4. 2019. 
  35. ^ "Ivan Coyote, David A. Robertson & Julie Flett among finalists for $25K Governor General's Literary Awards". CBC Books, October 14, 2021.
  36. ^ Dupuy, Éric (7. 11. 2022). „Claudie Hunzinger, Rachel Cusk et Annette Wieviorka primées au Femina 2022”. Livres Hebdo (на језику: француски). Приступљено 8. 11. 2022. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • „Suburban Worlds: Rachel Cusk and Jon McGregor." In B. Schoene. The Cosmopolitan Novel. Edinburgh University Press, 2009.


Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рејчел_Каск&oldid=27615607”