Ружа географских смерова

С Википедије, слободне енциклопедије
Једноставна 8-делна ружа компаса

Географска ружа или ружа компаса је индикатор географских праваца, графички приказ компаса на мапама и на класичним магнетним компасима. Поред основних праваца, север, исток, запад и југ) ружа често приказује и додатне међуправце (североисток, северозапад, југозапад, југоисток итд.) са 8, 16 или 32 крака. Подела на 32 правца има историјски значај у навигацији, јер је подела круга на 1/32 традиционални угаони приказ на компасима.

Историја и принцип[уреди | уреди извор]

Ружа компаса из класичног периода
Сложена ружа компаса која се користи на наутичким картама са правим, геодетским севером и са магнетском деклинацијом праваца

Сам назив "ружа" потиче од различитих декоративних елемената старих компаса, док се ружа компаса данас обично приказује само са два круга, од којих спољњи приказује географске правце а унутрашњи магнетне.

Ране форме руже праваца биле су руже ветра, пошто се правац утврђивао на основу главних праваца ветрова.[1] међутим данас је "ружа ветра" засебан метеоролошки приказ којим се графички изражавају преовладавајућих правци ветрова.[2][3]

Данашњи компаси приказују, у смеру кретања казаљке сата, осам основних смерова:

Смер Скраћеница Правац Традиционални назив према ветру
Север N Tramontane
Североситок NE 45° (45°×1) Greco/Grecale
Исток E 90° (45°×2) Levante
Југоситок SE 135° (45°×3) Sirocco
Југ S 180° (45°×4) Ostro/Mezzogiorno
Југозапад SW 225° (45°×5) Libeccio/Garbino
Запад W 270° (45°×6) Ponente
Северозапад NW 315° (45°×7) Maestro/Mistral

Језик руже компаса је најчешће енглески или латински (за смерове, N, NE, E, SW, итд.) и средњовековна форма италијанског (за називе ветрова, нпр. Tramontana, Greco, Levante, итд.).

Традиционални принцип старих ружа користе сви савремени системи за навигацију – мапе терена, радиофарови (VOR) у авијацији, ГПС уређаји и други.

Ружа компаса је такође чест хералдички елемент у емблему различитих организација, као на пример НАТО.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dan Reboussin (2005). Wind Rose. Архивирано на сајту Wayback Machine (1. септембар 2016) University of Florida. Приступљено: 26. априла 2009.
  2. ^ "The wind rose and the classical winds" Архивирано на сајту Wayback Machine (1. септембар 2016) (2001) University of Florida. Приступљено: 29. јуна 2010.
  3. ^ Glossary of Meteorology (2009). Wind rose. Архивирано на сајту Wayback Machine (15. март 2012) American Meteorological Society. Приступљено: 25. априла 2009.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]