Компас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Магнетни компас
Жироскоп

Компас је навигациони инструмент за оријентацију, односно проналажење праваца на Земљи. Састоји се од магнетске игле која се слободно креће, ротира око осе, и усмерава према магнетском пољу Земље. Ово је изузетно корисно при навигацији. На компасу су обележена четири основна места која означавају Земљине стране света: север, југ, исток и запад. Компас се може користити заједно са маринским хронометром и секстантом како би се омогућила изузетно прецизна навигација.

Генерално постоје три врсте компаса:

  • магнетски компас
  • жироскоп - који се базира на жироскопском ефекту
  • сателитски компас - који користи емитоване електричне сигнале, оносно преко разлике примљеног сигнала од две антене рачуна оријентацију сегмента антена-антена у односу на локални геодетски координатни систем а помоћу сателита (глобално позиционирање)

Оријентација пре настанка компаса[уреди]

Пре времена компаса позиција, дестинација и правац на мору су се одређивали према крупним познатим обележјима у рељефу обала, и посматрањем звезда. Антички морепловци често се нису отискивали далеко од обале. Проналазак компаса омогућио је одређивање правца и приликом облачног времена. Такође и у случају немогућности осматрања положаја Сунца или звезда на ноћном небу компас је омогућио израчунавање географске ширине. Ово је омогућило морепловцима безбедно отискивање далеко од обала, поспешујући трговину и доприносећи добу великих географских открића.

Историјски развој[уреди]

У Европи се већ неколико векова пре нове ере знало да магнет привлачи гвожђе. По легенди реч магнет потиче од имена града Магнезиа у Малој Азији у ком је у старом добу било налазиште магнетита. Према једној другој легенди реч потиче од пастира Магнуса с Крита који је имао оковане ципеле у којима је застао на неком камену привучен магнетном рудом.

Не зна се ко је изумео компас али први који су употребили магнетску иглу за показивање смера били су Кинези. Du Halde у делу General History of China у ком описује догађаје за време владавине цара Хоанг Тиа описује колица с великом иглом која је показивала 4 главне стране света којом су се царски војници оријентисали и победили непријатеља. Справа се звала "чин-нан" а тако Кинези и данас зову бродски компас. По неким списима кинески бродови већ у IV веку долазили су у индијске и источноафричке луке опремљени компасима. Магнетна игла је око 1000. године била позната и у Норвешкој.

Први италијански компаси састојали су се од гвоздене шипке која је на пловцима од трске пливала на води. Игле компаса магнетисале су се трљањем магнетитом, рудом плавкасте боје која се набављала из Кине и Бенгала. Први писани траг о употреби компаса на Европским бродовима налази се у француској сатири La Bible de Guyot de Provins из средине XII века. У XIV веку појављује се суви компас са налепљеном ружом компаса испод игле који се у нешто модернијем облику употребљава и данас. Тек крајем XVI веку почела су озбиљнија истраживања зашто врх магнетске игле показује према северу. 1600. године лекар Вилијам Гилберт поставио је основе данашњих сазнања о магнетизму. У делу De Magnete, magneticisque corporibus описује сва дотадашња сазнања о магнетизму, набраја све изведене експерименте а у једном поглављу описује и лековита својства магнетита. Гилберт је направио куглу од магнетита на којој је вршио бројне експерименте дошавши на крају до закључка да је Земља велики магнет с магнетним половима. Закључио је како се сва друга магнетна тела на Земљи равнају према том великом магнету, Земљи. Открио је и да се игла на води у посуди не окреће само према северу јер на њу делују две супротне силе а не само једна, у правцу севера.

Спољашње везе[уреди]