Стенографија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Оче наш из 19. века, писан помоћу више стенографских стилова

Стенографија (од грч. στενός — уско/затворено и грч. γραφή — писање) скраћено је писање које повећава брзину и једноставност писања у поређењу са уобичајеним начином писања језика, што може укључивати једноставне скраћенице, али и посебне симболе.

Алтернативни називи[уреди]

Алтернативни називи су брахиграфија (грч. βραχύς — кратко)[1] и тахиграфија (грч. ταχύς — брзо),[2] у зависности од тога да ли је циљ скраћивање или убрзавање писања. Посрбљени називи би били ускопис, краткопис и брзопис, а стенографија у најширем смислу подразумева и коришћење скраћеница и рукописа који омогућава велику брзину писања.[3]

Употреба[уреди]

Обично се користи у судници, али се може користити и за бележење састанака или сличних дешавања. У почетку, стенографија је представљала само скраћено бележење на папиру. Касније, главни интрумент постао је писаћа машина. Полако је смењују диктафони и напредније машине за снимање звука.[4]

Особа која се професионално бави стенографијом је стенограф. Дакле, стенограф је особа која, користећи посебно писмо где један знак представља реч или целу реченицу, у стању је да записује говоре у скупштини, на суду и на другим местима где је то потребно.[4]

Извори[уреди]

  1. ^ „Брахиграфија“. Vokabular Приступљено 27. 3. 2013.. 
  2. ^ „Тахиграфија“. Vokabular Приступљено 27. 3. 2013.. 
  3. ^ The Diary of Samuel Pepys, Bell & Hyman, 1970, ISBN 978-0-7135-1551-0, приступљено 27. 3. 2013 
  4. ^ а б „Is stenography a dying art?“. BBC News Приступљено 27. 3. 2013..