Темпера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Темпера на дрвету, рад Никола Семитекола из 1367.

Темпера долази од латинске ријечи темпераре (temperare) која значи мијешати. То је сликарска техника у којој боја настаје мјешањем пигмента са отопином везивног средства (љепила од бјеланцета и жуманцета јајета, гумиарабике, итд). Добијена боја, тим поступком, се за наношење на подлогу разријеђује водом, али када се једном осуши постаје неотопива. Тај стари метод припремања темпера боје, постао је поново популаран међу неким савременим умјетницима, без обзира што се данас могу купити већ припремљене боје у туби.

Главне подлоге за темперу су дрво и папир, али се њоме може сликати и на платну и стаклу. Темпера има покривна и непрозирна својства. Сликање се не смије одвијати у дебелим слојевима, јер она тада пуца. Могуће је сликати слој на слој при чему се претходни може потпуно прекрити.

Једноликост темпером обојених површина је веома повољна за примијењене умјетности, стога се она користи у графичком дизајну, приликом израде идејних рјешења опреме књиге, амбалаже, плаката, па и идејним пројектима за сценографију.

Осим декоративног плошног сликања, темпера је веома погодна за моделацију и модулацију ликовних облика. Она не подноси наметљиве боје, док се са пригушеним и оплемењеним бојама могу постићи мајсторска дјела. Рафинираност, једноставност и чистоћа боје, главне су одлике мајстора темпере.

Византијски сликари су се користили техником темпере приликом израде икона-иконописања, стварали мајсторска умјетничка дјела, док су италијански сликари, током ране ренесансе, поново открили њен потенцијал.

Спољашње везе[уреди]