Унутрашњи колонијализам

С Википедије, слободне енциклопедије

Унутрашњи колонијализам је неуједначен ефекат економског развоја на регионалној основи, иначе познат као „неравномерни развој“ као резултат експлоатације мањинских група унутар ширег друштва што доводи до политичких и економских неједнакости између региона унутар државе. Сматра се да је ово слично односу између метрополе и колоније, у самом колонијализму. Овај феномен доводи до јасног одвајања доминантног језгра од периферије у империји.[1]

Роберт Блаунер се сматра творцем теорије унутрашњег колонијализма.[2] Термин је скован да истакне „замагљене” линије између географски блиских локација које се јасно разликују у погледу културе.[1] Неки други фактори који одвајају језгро од периферије су језик, религија, физички изглед, врсте и нивои технологије и сексуално понашање.[1] Културна и интегративна природа унутрашњег колонијализма схваћена је као пројекат модерности и истраживао ју је Роберт Пекам у вези са формирањем националне модерне грчке културе током деветнаестог века, када је Грчка стекла независност од Отоманског царства.[3]

Главна разлика између неоколонијализма и унутрашњег колонијализма је извор експлоатације. У првом, контрола долази извана националне државе, док у другом долази изнутра.

Земље у којима је забележен унутрашњи колонијализам укључују: Авганистан, Алжир, балтичке државе, Канаду, Ирску, Турску, Кину и Вијетнам.

Примери[уреди | уреди извор]

Уобичајена тема међу постколонијалним писцима био је њихов опис осећања, као што је шизофренија,[1] која је растрзана између локалне традиције и глобалне модерности.[1]

Авганистан[уреди | уреди извор]

Авганистан је пример унутрашњег колонијализма који утиче на изградњу државе, како Назиф Шахрани тврди „непрестано централизована државна политика и пракса унутрашњег колонијализма, генерално потпомогнута и подржана од стране старих колонијалистичких сила... произвела је кумулативно негативан утицај на напоре за изградњу државе у Авганистан“.[4] Стручњак за међународну безбедност, Дипали Мукхопадјај, сматра да је присуство ратног лорда на авганистанској периферији брига за развој политичке економије, а Извештај Светске банке из 2007. наглашава слабе институционалне везе између покрајинских канцеларија и односа са централним влада лоше дефинисана.[5]

Алжир[уреди | уреди извор]

Један од изузетака унутрашњег колонијализма као егзистенције „замагљених линија“ између језгра и периферије је француски Алжир. Постојале су јасно различите карактеристике које одвајају језгро од периферије. „Језгро је било хришћанско, француско говорећи, светле пути и релативно просперитетно“.[1] Друга страна је била муслиманска, говорила је арапски/берберски језик и била је знатно сиромашнија. [1] Сиви део француског Алжира, био је бројна јеврејска популација која није припадала ни језгру ни периферији, у смислу заједничких културних фактора.[1]

Балтичке државе[уреди | уреди извор]

Средином двадесетог века, анексиране земље Естонија, Летонија и Литванија имале су колонијални однос са остатком Совјетског Савеза, сличан оном који је постојао између старог царског царства и његових удаљених територија.[6] Иако су се земље постепено совјетизирале након периода првобитног отпора, новоуспостављене економске, културне и друштвене прилике биле су колонијалне, пошто је реконструкција привреде у региону служила интересима колонизатора, идентитети су се обликовали у односу на повећањем совјетског присуства, искуство угњетавања постало је све важнији део локалне културе, а локално историјско и културно наслеђе је ревалоризовано и преписано.[7] Када се Совјетски Савез распао и балтичке државе поново постале независне, морале су да се суоче са проблемима сличним другим постколонијалним нацијама: оштећеним економијама, етничким тензијама и одређивањем националног наратива прошлости, садашњости и будућности[8]

Ирска[уреди | уреди извор]

Пример унутрашњег колонијализма је Ирска.[1] Ирска је раније била део Уједињеног Краљевства и „... било је далеко чешће и очигледно лакше мислити о себи као о Британцима и Ирцима“.[1] Било је све теже бирати између две идентитетске одреднице.[1]

Филипини[уреди | уреди извор]

На Филипинима, не-Маниланци су често изражавали да су послови у земљи – било да су политички, економски, али што је најважније културолошки, укључујући лингвистички – наметнути из Маниланског језгра периферном остатку земље због тагалистичког национализма.[9] Одређене личности су позивале на политичку изолацију, свргавање и директно убиство оних који се противе тренутном односу језгро-периферија.[10]

Турска[уреди | уреди извор]

Унутрашња колонизација источних провинција је зацртана током владе Мустафе Кемала Ататурка.[11] Џемил Ујабдин је у Извештају за реформу на истоку гледао као на смерницу за унутрашњу колонизацију источних провинција кроз коју треба потурчити курдско становништво.[12] У извештају достављеном Републиканској народној партији (ЦХП) након пораза Дерсимске побуне, Закон о пресељењу издат 1934. такође је описан као ефикасно средство за унутрашњу колонизацију источних провинција.[13]

Кина[уреди | уреди извор]

Од почетка кинеске администрације на Тибету, кинеска влада је оптужена за геноцид и културни геноцид над тибетанским народом од стране ТГИЕ, разних тибетанских емиграната и њихових присталица. Тибет, који је био самоуправна провинција Кине, у потпуности је припојен Кини од 1951. године, а тибетанска влада у егзилу (ТГИЕ) тврди да је 1,2 милиона Тибетанаца умрло од акција кинеске администрације од 1951-1984. Присталице тврдње да акције кинеске администрације на Тибету представљају геноцид и колонијализам оспоравају тврдњу кинеске владе да се Тибет вековима сматра интегралним делом Кине, тврдећи да историјске преписке јасно показују да Тибет није сматран делом Кине до новијег времена.[14]

Вијетнам[уреди | уреди извор]

Инвазија на Јужни Вијетнам је забрањена тема у настави историје и у мејнстрим медијима Вијетнама. Обично се тумачи као „поновно уједињење нације“. После пада Сајгона, северни комунисти су окренули леђа својим друговима са југа (Вијетконг и Привремена револуционарна влада Републике Јужног Вијетнама). Постоје предрасуде и дискриминација према народу Југа, посебно према људима на југозападу (Делта Меконга) у мејнстрим медијима и свакодневној комуникацији. Северни Вијетнамци имају привилегију у политичком надметању и изборима, лако заузимају високо рангиране положаје високе моћи у влади.[15] Спољне послове у великој мери контролише северна страна владе. Религије јужњачког порекла Хоа Хао будизам и каодаизам строго контролише влада коју предводи већина северњака. После пада Сајгона 30. априла 1975, Вијетнам изгледа као да је потпуно уједињен, и регионално и идеолошки. Међутим, то никада није уједињен Вијетнам због теорије о северном центру: Ха Нои и север су стандарди вијетнамске традиције, језика и обичаја.[16]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Howe (2002).
  2. ^ Pinderhughes (2011).
  3. ^ Peckham (2004).
  4. ^ Shahrani (2002).
  5. ^ Mukhopadhyay (2014).
  6. ^ Epp Annus (2012) "The Problem of Soviet Colonialism in the Baltics," Journal of Baltic Studies, 43:1, 38.
  7. ^ Epp Annus (2012) "The Problem of Soviet Colonialism in the Baltics," Journal of Baltic Studies, 43:1, pp. 36-37
  8. ^ Epp Annus (2012) "The Problem of Soviet Colonialism in the Baltics," Journal of Baltic Studies, 43:1, pp. 38.
  9. ^ „No love lost for Tagalog”. Manila Standard. [мртва веза]
  10. ^ „Apon Ti Exilo: The illogic and illiteracy of this de la Salle professor of Filipino”. 
  11. ^ Üngör, Ugur Ümit (2012-03-01). The Making of Modern Turkey: Nation and State in Eastern Anatolia, 1913-1950 (на језику: енглески). OUP Oxford. стр. 175. ISBN 978-0-19-164076-6. 
  12. ^ Üngör, Ugur Ümit (2012-03-01), pp. 135
  13. ^ Üngör, Ugur Ümit (2012-03-01). pp. 161
  14. ^ Dreyer, June Teufel; van Walt van Praag, Michael C. (1988). „The Status of Tibet: History, Rights, and Prospects in International Law.”. Pacific Affairs. 61 (2): 340. ISSN 0030-851X. JSTOR 2759325. doi:10.2307/2759325. 
  15. ^ „sừ liệu quốc nội và nền sử học dân tộc chủ nghĩa Việt (phần 2)”. Tạp chí Da Màu - Văn chương không biên giới (на језику: енглески). 2010-10-19. Приступљено 2021-12-19. 
  16. ^ Bảnh, Nguyễn Văn (2018-04-19). „Thảm trạng của Nam Kỳ - Bắc Kỳ ban phát”. Người Nam Kỳ (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-19. [мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Brown, David (1994). The state and ethnic politics in Southeast Asia. London: Routledge. ISBN 978-0-415-12792-9. 
  • Conway, John F. (2014). The Rise of the New West: The History of a Region in Confederation. Toronto: Lorimer. ISBN 9781459406247. OCLC 866048035. 
  • Gonzalez Casanova, Pablo (1965), „Internal Colonialism and National Development”, Studies in Comparative International Development, 1 (4): 27—37, S2CID 153821137, doi:10.1007/bf02800542 
  • *Hechter, Michael (1975), Internal Colonialism: The Celtic Fringe in British National Development, Berkeley: University of California Press 
  • Howe, S. (2002), Empire: A Very Short Introduction, New York: Oxford University Press 
  • Marquard, Leo (1957), South Africa's Colonial Policy, Johannesburg: Institute of Race Relations 
  • Martinez, David (2004). A Country of Our Own: Partitioning the Philippines. Los Angeles: Bisaya Books. ISBN 978-0-9760613-0-4. 
  • Mukhopadhyay, Dipali (2014). Warlords, Strongman Governors, and the State in Afghanistan. Cambridge University Press. ISBN 9781107729193. 
  • Peckham, Robert (2004), „Internal Colonialism: Nation and Region in Nineteenth-Century Greece”, Ур.: Todorova, Maria Todorova, Balkan Identities: Nation and Memory, New York: New York University Press, стр. 41—59 
  • Pinderhughes, Charles (2011). „Toward a New Theory of Internal Colonialism”. Socialism and Democracy. 25: 235—256. S2CID 143778302. doi:10.1080/08854300.2011.559702. 
  • Shahrani, M Nazif (2002), „War, Factionalism, and the State in Afghanistan”, American Anthropologist, 104 (3): 715—722, doi:10.1525/aa.2002.104.3.715 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Abercrombie, Nicholas, Stephan Hill & Bryan S. Turner (2000). The Penguin Dictionary of Sociology. 4th edition. London: Penguin Books.
  • Etkind, Alexander (2011). Internal Colonization : Russia’s Imperial Experience. Malden, MA: Polity.
  • Gunder Frank, Andre (1970). Latin America: underdevelopment or revolution: essays on the development of underdevelopment and the immediate enemy, New York/London: Monthly Review Press.
  • McMichael, P. (2012). Development and Change: A Global Perspective (5th ed.). California: Sage Publications, Inc.
  • Salhi Sghaier (2016). Internal colonialism and uneven development: regional marginalisation system in Tunisia 619 p (in Arabic). ISBN 9789938147735.
  • Thomas, Nicholas (1994). Colonialism’s Culture: Anthropology, Travel and Government. Cambridge: Polity.
  • Walls, David. (2008). "Central Appalachia: Internal Colony or Internal Periphery?" (web article), Sonoma State University. Access date: January 5, 2011.
  • Wolpe, Harold (1975). "The Theory of Internal Colonialism: The South African Case", in I. Oxaal et al., Beyond the Sociology of Development. London: Routledge & Kegan Paul.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Унутрашњи_колонијализам&oldid=27030470”