Феминистичка филозофија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Феминистичка филозофија је филозофски правац који одбацује третирање филозофских проблема и поистовјећивање људског искуства уопште, само са мушким погледима. Радећи из великог броја перспектива, феминистички филозофи доводе у питање различите области традиционалне филозофије, тврдећи да се у њима не узима озбиљно идентитет, интересовања и циљеви жена и не придаје се иста важност начину бивствовања, размишљања и дјеловања, као у случају мушкараца[1].

Феминистичка филозофија напада традиционалну метафизику због раздвајања бића на ум и тијело, постављајући питање да ли постоје други умови и да ли лични идентитет зависи више од сјећања него од физичких карактеристика. Пошто феминистичка филозофија одбацује било какав вид онтолошког дуализма, настоји да се дефинише по том питању кроз моделе у којима се појединци споразумјевају емпатијом и кроз начине преко којих ум и тијело чине једну јединствену цјелину.

Будући да је западна култура традиционално кроз историју везивала рационалност са мушким, а емоције са женским полом, епистемолози традиционалисти су неријетко закључивали да су жене мање људска бића него мушкарци[1]. Феминистички филозофи контра-аргументују, да су емоције и разум повезани симбиотички, односно интерсубјективни процес, чинећи заједно извор за стицања сазнања који није могуће раздвојити. Такође тврде да је картезијанско сазнање у суштини врло ограничено и да сви желимо да сазнамо нешто више од саме констатације да постојимо, тачније да желимо да знамо шта мисле и осјећају друге индивидуе око нас.

Филозофија науке је такође предмет критике феминистичких филозофа, чију објективност доводе у питање. Док традиционална филозофија науке повезује успјех научних истражвања са способностима научника за контролу, подвргавању правилима и доминирање природе преко било које друге методе, феминистичка филозофија науке повезује исти успјех са способностима научника за ослушкивање природе и разоткрића која сама природа нуди. Апстрактне теорије које треба да посвједоче конкретна дешавања у природи чине науку више објективном ако нису подвргнута ригидним правилима и стремљењу ка доминацији природе, тврде феминистички филозофи.[1]

Традиционална етика, социјална и политичка филозофија су под посебно жестоком критиком феминистичких филозофа, будући да су се у овим областима филозофске мисли традиционално стварале предрасуде према жени и њеној улози у друштву.

Феминстички филозофи        Критичари феминистичке филозофије
Dorothy Smith Susan Haack
Nancy Hartsock Paul R. Gross
Donna Haraway Norman Levitt
Sandra Harding
Patricia Hill Collins
Alison Wylie
Симон де Бовоар
Helene Cixous
Џулија Кристева
Мери Вулстонкрафт

Спољашње везе[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница feminist philosophy. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0