Онтологија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Онтологија (грч. τό ον- биће, битак и λόγος - учење, реч, закон) је филозофска дисциплина која расправља ο бићу као бивствујућем, као и ο његовим општим, фундаменталним и конститутивним одређењима.

Сам израз онтологија (philosophia de ente) први пут се јавља 1613. године код Гокленијуса, а нешто касније и код Клауберга, који употребљава и термин онтософија (о бићу као бићу у одређеном систему категорија).

Онтологија у античкој филозофији[уреди]

Проблематика онтологије садржана је имплицитно и у првим филозофским погледима Милетске школе, мада се појам „биће“ први пут експлицитно јавља тек код Парменида и то у чувеној дефиницији „биће јесте, небиће није“. За Античку филозофију било је сасвим ново Парменидово потпуно занемаривање варљивих чулних података и окретање искључиво појмовима као једином извору знања. Последице оваквог мишљења су у потпуној супротности са свиме о чему нас чула обавештавају - кретање не постоји а све што ми називамо „светом“ је само привид. Најзначајнији помак после Парменида учинили су атомисти - Леукип и Демокрит. Да би некако ипак објаснили чињеницу кретања морали су пристати на то да небиће ("празнина") ипак постоји а да је биће подељено у бесконачно много ситних „атома“. Платон је биће поистоветио са вечним, непроменљивим идејама, док је код Аристотела онтологија шире третирана у оквиру опште метафизике.

Онтологија у средњовековној филозофији[уреди]

У средњовековној филозофији, онтологија има обележје спекулативне претпоставке, као и строго канонизоване и систематизоване шеме, у оквиру којих разне варијанте резултују сличним одговорима. Као широко и систематски обрађивана филозофска дисциплина, онтологија је третирана код Кристијана Волфа (1679-1754) као рационална наука која сачињава теоријску филозофију или метафизику. Код Имануела Канта (1724-1804), онтологија је такође део метафизике. Он уместо традиционалне онтологије, оснива трансценденталну филозофију, „као предворје праве метафизике“, која жели поставити елементарне услове целокупног човековог знања априори. За Г. В. Ф. Хегела (1770-1831), биће је прва и најапстрактнија категорија на самом почетку дијалектичког процеса. Биће и мишљење је у суштини једно те исто, односно, категорија бића код Хегела означава неодређену непосредност и управо се зато негира својом антитезом – небићем, а биће и небиће су само моменти у развоју апсолутне идеје (праве стварности).

Онтологија у савременој филозофији[уреди]

У новијој филозофији, значајан је покушај Н. Хартмана у делу Нови путеви онтологије, да анализира разне слојеве бића и онтологију супростави метафизичким теоријама. Покушај Мартина Хајдегера, а и његово дело „фундаментална онтологија“, управљен је на људски опстанак. За њега, онтологија је појам који се односи на створени свет, а не односи се на нествореног Бога - он је метаонтологичан.


Онтологија увек даје основни печат и смер целокупном начину филозофирања, тј. онтологија унутар различитих филозофских система, увек представља темељ дотичног филозофског система.