Enkripcija

Из Википедије, слободне енциклопедије

Enkripcija (engl. encryption) ili šifrovanje je proces u kriptografiji kojim se vrši izmena podataka tako da se podaci, ili poruke, učine nečitljivim za osobe koje ne poseduju određeno znanje (ključ). Na taj način se dobija šifrovana informacija. Da bi ovi podaci postali razumljivi i upotrebljivi, potrebno je da se dekodiraju. Dekodiranje se vrši procesom suprotnim od enkripcije koji se naziva dekripcija.

Elementi enkripcije[уреди]

Svi sistemi enkripcije imaju u svojoj osnovi sledeće zajedničke elemente:[1]

  • Algoritam: Funkcija, obično sa jakom matematičkom osnovom, koja obavlja zadatak enkripcije podataka;
  • Ključevi: Koriste se zajedno sa algoritmima enkripcije i određuju način na koji su podaci šifrovani;
  • Dužina ključa: Enkripcioni ključevi imaju određenu dužinu u zavisnosti od toga koji enkripcioni sistemi se koriste. Dužina se meri brojem bitova ,a što su duži ključevi, teži su za oštećenje sistema enkripcije;
  • Otvoren tekst (engl. Plaintext): Informacije koje želimo da šifrujemo;
  • Šifrovan tekst (engl. Ciphertext): Informacije nakon šifrovanja.

Vrste enkripcije[уреди]

Postoje dve osnovne vrste enkripcije:

  • simetrične enkripcije
  • asimetrične enkripcije.

Kod simetrične enkripcije se i za šifrovanje i za dešifrovanje koristi ista šifra (ključ). Kod asimetrične postoji poseban ključ samo za šifrovanje i drugi koji služi samo za dešifrovanje.

Ova dva ključa nazivaju se još javni i tajni ključ. Tajni ključ dodeljuje se onda kada se vrši enkripcija i na osnovu njega se generiše javni ključ, koji koristi strana koja treba da pročita podatke. [2]

Standard koji se koristi pri simetričnoj enkripciji je DES (engl. Data Encryption Standard). Asimetrična enkripcija se još naziva i kriptografija javnog ključa (engl. Public-Key Cryptography). Za ovu vrstu enkripcije koristi se RSA algoritam (Rivest-Shamir-Adleman). [3]

Upotreba enkripcije[уреди]

Enkripcija se koristi za zaštitu informacija u računarskim, komunikacionim i bezbednosnim sistemima. Takođe, olakšava upravljanje IP adresama štiteći sadržaj od otkrivanja prilikom prenosa. Enkripcija obezbeđuje zaštitu podataka u mirovanju, npr. dokumenata na računaru ili na uređajima za skladištenje podataka (USB) i omogućava očuvanje ovih podataka ukoliko fizičke mere bezbednosti otkažu. Enkripcija se takođe koristi za zaštitu podataka u toku prenosa, npr. preko mreže (internet, e-trgovina), mobilnih telefona, bežičnih uređaja, bankomata, itd.

Kod enkripcije se javljaju dva glavna problema: tajnost i autentifikacija. Potrebno je obezbediti da je lice koje prima ključ sigurno lice koje je ovlašćeno da ga dobije (autentifikacija) i da niko drugi ne može da sazna ključ u toku prenosa (tajnost). Enkripcija, sama po sebi, može da obezbedi tajnost poruke, ali potrebne su i druge tehnike za zaštitu integriteta i autentičnosti poruke, na primer, provera identifikacionog koda poruke ili digitalni potpis.

Reference[уреди]

Literatura[уреди]

  • Robert A. Burgelman, Claiyton M. Christensen, Steven C. Wheelwright, Strategic management of technology and inovation, 4th Edition (2004, p.398)
  • Helen Fouché Gaines, “Cryptanalysis”, 1939, Dover. ISBN 0-486-20097-3
  • David Kahn, The Codebreakers - The Story of Secret Writing (ISBN 0-684-83130-9) (1967)
  • Abraham Sinkov, Elementary Cryptanalysis: A Mathematical Approach, Mathematical Association of America, 1966. ISBN 0-88385-622-0

Vidi još[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]

Enkripcija