Школа елегантне јуриспруденције

Школа елегантне јуриспруденције, је правац за који се везује стварање правне историје као науке. Ова школа настала је у Француској, у XVI веку, а име је добила по тежњи ка елегантном стилу. За ову школу се може рећи да је открила историју права, пре свега захваљујући њеном основном постулату, који је њу разликовао од глосатора и постглосатора.

Настанак

Италија, културна предводница Европе и колевка ренесансе, почетком XVI века доживљава сумрак: походи краља Шарла VIII и цара Карла V су је изложили пљачкањима и разарањима, а географска открића су јој одузела монопол трговине зачинима.

Многи знаменити ствараоци као Леонардо да Винчи, налазе боље услове у другим земљама. Како у овом периоду водећу улогу у изучавању римског права више немају професори у Италији, већ примат преузимају француски универзитети италијански правник Андреа Алцијат одлази у Француску где се налази међу оснивачиима Универзитета у Буржу, где ће покренути нови начин изучавања римског права.

У овом центру ренесансних правних студија окупљали су се правници-романисти, филолози и познаваоци националног права. У начелу су и они, као и сви европски правници од почетка рецепције, били усмерени према пракси, али са циљем да уместо глоса и коментара примењују изворно римско право. Врло брзо су схватили да није довољно да се ослободе глоса: и сами Јустинијанови зборници су били резултат вековних промена у римском праву.

Учење

Према њеном учењу, није довољно проучавати и догматски тумачити значење правних норми из Дигеста онаквих какве су сачуване, већ треба учинити напор више: ваља утврдити зашто и како су прописи из Јустинијанове кодификације настали у том облику и с тим значењем, шта је све довело до њиховог стварања и како су изгледале претходне норме из којих су се ове позније развиле.

Одбацују схоластички (догматски), а у употребу стављају француски метод учења и потпуно напуштају проучавање глоса.

Они проучавају делове Јустинијанове кодификације, која је за њих зборник правних правила насталих у различитим временима и у неједнаким друштвеним и економским околностима. Због тога, према мишљењу ове школе, римско право не треба проучавати тумачећи радове глосатора и постглосатора, као што се већ вековима чинило. Напротив, сваки став који су ови заузимали треба проверити у аутентичним изворним текстовима, уколико се до њих може доћи.

На основу филолошких и граматичких анализа, они покушавају да римске текстове ослободе историјских наслага и да допру до изворне садржине дела класичних правника. Дигеста су очистили од глоса ( "ружни накит" ), а потом отпочели са откривањем интерполација. Тако да је повратак изворима и утврђивање порекла појединих норми и правних установа - био је основни постулат ове школе. На тај начин је школа елегантних јуриста задужила светску културу својим пасиониратим трагањем за оригиналним изворним текстовима римског права, првом реконструкцијом Закона XII таблица, итд. Захваљујући њима пронађен је велики број извора, које су припадници ове школе истовремено први пут почели и да штампају.

Због настојања да се у свом раду угледају на елегантни стил римских правника и пишу класичним, а не средњовековним латинским језиком, правници који су припадали овом правцу су названи "школа елегантне јуриспруденције". Називана је и "раном (старом) историјском школом", што можда још боље истиче њен карактер.

Припадници ове школе први стварају појам "историја права", а с друге стране је обликују и засебна историјска дисциплина - правне старине, која је објашњавала старе институције и термине из римског права, од којих многи више нису имали своје еквиваленте у савременом терминологији и пракси. Тако је настанак правне историје у школи елегантне јуриспруденције био тесно везан за изучавање римског права, мада су њени припадници почели да се интересују и за византијско право. Већ тада је Жак Кижа, најпознатији представник овог правца, схватио да оно представља еволутивни продужетак римског права.

Представници

Италијански правник Андреа Алцијат сматра се претечом новог метода изучавања Јустинијанове кодификације (на универзитету у Буржу), док се правим оснивачем историјске школе сматра Жак Кижа који настоји да дође до изворних текстова. Жак Кижа одлази у тада турски Цариград. Први је проучавао византијско право и схватио да је оно резултат развоја римског права. Открио је историјске слојеве у Дигестама и прве интерполације: нека његова истраживања и дан данас имају научну вредност., а рад на интерполацијама је још интензивније наставио Антоан Фавр чије је дело тек у новије доба постало цењено.

Други представници ове школе су приређивали пречишћена издања изворних текстова и такође имају велики допринос: Дени Годфроа који је уз помоћ Гутенберговог проналаска први објавио штампано издање Јустинијанове кодификације (1583. године), а његов син Жак Годфроа је реконструисао Теодосијев законик и објавио га са вредним коментарима.

Шарл Димулен се бавио историјом француског права, настојао да се оно уједначи и чак израдио и пројект његове кодификације.

После Бартоломејске ноћи и католичке реакције у Француској, правници-протестанти одлазе у Холандију. Међу њима је најутицајнији Доно. У току следећа два века Холандија је центар школе, али њен рад више нема некадашњи значај, јер се у међувремену променио доминантни угао посматрања права.

Развој историје права

Могло би се рећи да се историја права зачела у форми историје римског права, да би потом своје сфере интересовања проширила и на друге правне системе. Са терена римског права почело се постепено прелазити на терен упоредног историјског изучавања националних, домаћих права, пто је особито дошло до изражаја у Француској. Тада је ту била актуелна потреба уједначавања правног система, с обзиром да је у северној Француској доминирало обичајно право, док је јужна Француска имала правни систем заснован на римском праву. У овој земљи ће се стога већ од XVII века почети да развија национална правна историја и то како у области приватног права, тако и у области јавног права.

Убрзо ће се и у Немачкој појавити књига Хермана Корнринга у којој покушава да на историјским основама утврди какво је било изворно немачко право пре рецепције и какав је његов однос према римском праву.

Тиме су ударени темељи правне историје која је, додуше, још увек била само дескриптивна или прагматична. Ипак, већ тада је преовладало сазнање да је без историјског приступа правна наука обогаљена и слепа, односно да без правне историје нема правне науке. Али циљ школе није био да створи нову науку: као што су уметници оживели античке ликовне форме, правници су хтели да изворно римско право заживи у пракси. У томе нису успели јер је "опште право" било боље прилагођено друштвеним потребама. Зато је изучавање правне историје маргинализовано, а наука о праву се оријентише у другом правцу.

Литература

• Аврамовић Сима, Станимировић Војислав (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање
• Бујуклић Жика (2018), Римско приватно право, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање
• Милошевић Мирослав (2018), Римско право, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање