Пређи на садржај

Правна историја

С Википедије, слободне енциклопедије

Правна историја или историја права је научна дисциплина о процесу развоја права и разлогу његовог мењања. Правна историја је уско повезана са развојем цивилизација[1] и делује у ширем контексту друштвене историје. Одређени правници и историчари правног процеса видели су правну историју као запис еволуције закона и техничко објашњење како су ови закони еволуирали са циљем бољег разумевања порекла различитих правних концепата; неки сматрају правну историју граном интелектуалне историје. Историчари двадесетог века посматрали су правну историју на више контекстуализован начин – више у складу са размишљањем друштвених историчара.[1] Они су на правне институције гледали као на сложен систем правила, играча и симбола и видели су да ови елементи у интеракцији са друштвом мењају, прилагођавају, одолевају или унапређују одређене аспекте грађанског друштва. Такви правни историчари су тежили да анализирају историје случајева из параметара истраживања друштвених наука, користећи статистичке методе, анализирајући класне разлике међу странкама у парници, подносиоцима представке и другим актерима у различитим правним процесима. Анализом исхода предмета, трансакционих трошкова и броја решених предмета, започели су анализу правних институција, пракси, процедура и поднесака која даје сложенију слику права и друштва него што то може проучавање јуриспруденције, судске праксе и грађанских закона постићи.[1]

Древни свет

[уреди | уреди извор]

Староегипатско право, које датира још од 3000. године пре нове ере, заснивало се на концепту Маата, а карактерисалa га је традиција, реторички говор, друштвена једнакост и непристрасност.[2] До 22. века пре нове ере, Ур-Наму, древни сумерски владар, формулисао је први постојећи законик, који се састојао од казуалних изјава („ако... онда...“). Око 1760. године п. н. е, краљ Хамураби је даље развио вавилонско право тако што га је кодификовао и уписао у камен. Хамураби је поставио неколико примерака свог законика широм Вавилонског краљевства као стеле, да их види цела јавност; ово је постало познато као Хамурабијев кодекс. Најнетакнутију копију ових стела открили су у 19. веку британски асириолози и од тада је у потпуности транслитерисана и преведена на различите језике, укључујући енглески, немачки и француски. Старогрчки нема јединствену реч за „закон“ као апстрактни концепт,[3] задржавајући уместо тога разлику између божанског закона (thémis), људске одредбе (nomos) и обичаја (díkē).[4] Ипак, старо грчко право је садржало велике уставне иновације у развоју демократије.[5]

Јужна Азија

[уреди | уреди извор]
Устав Индије је најдужи писани устав за једну земљу, који садржи 444 члана, 12 прилога, бројне амандмане и 117.369 речи.

Древна Индија и Кина представљају различите традиције права и имале су историјски независне школе правне теорије и праксе. Арташастра, која датира из 400. пре нове ере, и Манусмрити из 100. пре нове ере[6] били су утицајни трактати у Индији, текстови који су се сматрали ауторитативним правним упутством.[7] Мануова централна филозофија била је толеранција и плурализам и цитирана је широм југоисточне Азије.[8] Током муслиманских освајања на индијском потконтиненту, шеријат су успоставили муслимански султанати и царства, посебно Фатава-е-Аламгири Могулског царства, коју су саставили цар Аурангзеб и различити учењаци ислама.[9][10] Након британског колонијализма, хиндуистичка традиција је, заједно са исламским правом, замењена англосаксонским правом када је Индија постала део Британске империје.[11] Малезија, Брунеј, Сингапур и Хонгконг такође су усвојили англосаксонско право.

Источна Азија

[уреди | уреди извор]

Правна традиција источне Азије одражава јединствену мешавину секуларних и верских утицаја.[12] Јапан је био прва земља која је почела да модернизује свој правни систем по западној линији, увозећи делове француског, али углавном немачког грађанског законика.[13] Ово је делимично одражавало статус Немачке као силе у успону у касном деветнаестом веку. Слично томе, традиционално кинеско право уступило је место вестернизацији ка последњим годинама династије Ћинг у облику шест кодекса приватног права заснованих углавном на јапанском моделу немачког права.[14] Данас тајвански закон задржава најближи афинитет кодификацијама из тог периода, због раскола између Чанг Кајшекових националиста, који су тамо побегли, и Мао Цедонгових комуниста који су 1949. године преузели контролу над копном. Тренутна правна инфраструктура у Народној Републици Кини је била под јаким утицајем совјетског социјалистичког права, које у суштини увећава административно право на рачун приватноправних права.[15] Данас, међутим, због брзе индустријализације Кина се реформише, барем у погледу економских (ако не друштвених и политичких) права. Нови кодекс уговора из 1999. године представљао је окретање од административне доминације.[16] Штавише, након петнаестогодишњих преговора, Кина је 2001. године приступила Светској трговинској организацији.[17]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „International law, Historical development”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-16. 
  2. ^ Théodoridés. „law”. Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. 
    * VerSteeg, Law in ancient Egypt
  3. ^ Kelly, A Short History of Western Legal Theory, 5-6
  4. ^ J.P. Mallory, "Law", in Encyclopedia of Indo-European Culture, 346
  5. ^ Ober, The Nature of Athenian Democracy, 121
  6. ^ „Study reveals origin of India's caste system”. The Times of India. 11. 8. 2013. 
  7. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 255
  8. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 276
  9. ^ Chapra, Muhammad Umer (2014). Morality and Justice in Islamic Economics and Finance (на језику: енглески). Edward Elgar Publishing. стр. 62—63. ISBN 9781783475728. 
  10. ^ Jackson, Roy (2010). Mawlana Mawdudi and Political Islam: Authority and the Islamic State. Routledge. ISBN 9781136950360. 
  11. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 273
  12. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 287
  13. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 304
  14. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 305
  15. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 307
  16. ^ Glenn, Legal Traditions of the World, 309
  17. ^ Farah, Five Years of China WTO Membership, 263-304

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Barretto, Vicente (2006). Dicionário de Filosofia do Direito. Unisinos Editora. ISBN 978-85-7431-266-8. 
  • Della Rocca, Fernando (1959). Manual of Canon Law. The Bruce Publishing Company. 
  • Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876575-2. 
  • Sadakat Kadri (2005). The Trial: A History from Socrates to O.J. Simpson. HarperCollins. ISBN 978-0-00-711121-3. 
  • Kelly, J.M. (1992). A Short History of Western Legal Theory. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876244-7. 
  • Gordley, James R.; Mehren, von; Taylor, Arthur (2006). An Introduction to the Comparative Study of Private Law. ISBN 978-0-521-68185-8. 
  • Otto, Martin (2011). „Law”. European History Online. Приступљено 11. 11. 2011. 
  • Sealy, L.S.; Hooley, R.J.A. (2003). Commercial Law. LexisNexis Butterworths. 
  • Stein, Peter (1999). Roman Law in European History. Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 978-0-521-64372-6. 
  • Kempin, Jr., Frederick G. (1963). Legal History: Law and Social Change. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall.
  • The Oxford History of the Laws of England. 13 Vols. Oxford University Press, 2003–. (Six volumes to date: Vol. I (Canon Law and Ecclesiastical Jurisdiction from 597 to the 1640s), vol. II (871–1216), vol. VI (1483–1558), vols. XI–XIII (1820–1914))
  • The Oxford International Encyclopedia of Legal History. Ed. Stanley N. Katz. 6 Vols. Oxford University Press, 2009. (Oxford University Press catalogue. Oxford Reference Online)
  • Potz, Richard: Islam and Islamic Law in European Legal History, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: November 28, 2011.
  • Farah, Paolo (2006). „Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism”. Legal Issues of Economic Integration. 33 (3): 263—304. SSRN 916768 Слободан приступ. 
  • Allen, James P. Middle Egyptian: An Introduction to the Language and Culture of Hieroglyphs. Cambridge University Press. p. 147. ISBN 9781139917094.
  • Assmann, Jan (1996). The Mind of Egypt: History and Meaning in the Time of the Pharaohs. New York: Metropolitan Books, Henry Holt and Co.
  • Black, James Roger. The Instruction of Amenemope: A Critical Edition and Commentary – Prolegomenon and Prologue, Dissertation University of Wisconsin-Madison, 2002
  • Budge, E. A. Wallis. The Egyptian Book of the Dead: (The Papyrus of Ani) Egyptian Text Transliteration and Translation. New York: Dover Publications, 1967. Originally published in 1895.
  • Budge, E. A. Wallis. The Gods of the Egyptians: Studies in Egyptian Mythology – Volume 1. New York: Dover Publications, 1969. Originally published in 1904.
  • Collier, Mark and Manly, Bill. How to Read Egyptian Hieroglyphs: Revised Edition. Berkeley: University of California Press, 1998.
  • Ezzamel, Mahmoud (1994). "The emergence of the 'accountant' in the institutions of Ancient Egypt". Management Accounting Research. 5: 228.
  • Faulkner, Raymond. The Egyptian Book of the Dead. San Francisco: Chronicle Books, 1994. ISBN 0-8118-6489-8.
  • Ferguson, R. James (2016). The ancient Egyptian concept of Maat: Reflections on social justice and natural order. The Centre for East-West Cultural and Economic Studies, FSD, Bond University.
  • Herrick, James (2008). The History and Theory of Rhetoric. Allyn & Bacon.
  • Herrick, James (2017). The History and Theory of Rhetoric: An Introduction. Routledge.
  • Hogan, Michael, ed. (2008). Rhetoric and Community: Studies in Unity and Fragmentation. University of South Carolina Press.
  • Karenga, Maulana (2003). Maat, The Moral Ideal in Ancient Egypt. Routledge. ISBN 978-0-429-23385-2.
  • Kemp, Barry (1989). Ancient Egyptian: Anatomy of a Civilization. New York: Routledge.
  • Kennedy, George (1991). Aristotle on Rhetoric: A Theory of Discourse. Oxford: Oxford University Press.
  • Lipson, Carol (2004). Rhetoric Before and Beyond the Greeks. New York: SUNY Press.
  • Mancini, Anna. Maat Revealed: Philosophy of Justice in Ancient Egypt. New York: Buenos Books America, 2004.
  • Silverman, David, ed. (1997). Ancient Egypt. New York: Oxford University Press.
  • Strudwick, Helen. (2006). The Encyclopedia of Ancient Egypt. Singapore: De Agostini UK.
  • Journey through the afterlife, Ancient Egyptian Book of the Dead edited by John H. Taylor (the British Museum Press 2010. London ISBN 0-7141-1989-X)
  • Williams, Ronald J (1972). "Scribal Training in Ancient Egypt". Journal of the American Oriental Society. 92: 214 –via JSTOR.
  • Assmann, Jan (1990). Maʽat: Gerechtigkeit und Unsterblichkeit im Alten Ägypten (in German). C.H. Beck Verlag. ISBN 3406346677.
  • Menu, Bernadette (2005). Maât: L'ordre juste du monde (in French). Editions Michalon. ISBN 2841862836.
  • Contracts in general: Julius Oppert and Joachim Menant, Documents juridiques de l'Assyrie et de la Chaldée (Paris, 1877)
  • J. Kohler and F. E. Peiser, Aus dem babylonischen Rechtsleben (Leipzig, 1890 if.)
  • F. E. Peiser, Babylonische Verträge (Berlin, 1890), Keilinschriftliche Actenstücke (Berlin, 1889)
  • Bruno Meissner, Beiträge zur altbabylonischen Privatrecht (Leipzig, 1893)
  • F. E. Peiser, Texte juristischen und geschäftlichen Inhalts
  • Vol. iv. of Schrader's Keilinschriftliche Bibliothek (Berlin, 1896)
  • Claude Hermann Walter Johns, Assyrian Deeds and Documents relating to the Transfer of Property (3 vols., Cambridge, 1898)
  • H. Radau, Early Babylonian history (New York, 1900)
  • C. H. W. Johns, Babylonian and Assyrian Laws, Contracts and Letters (Edinburgh, 1904). For editions of texts and the innumerable articles in scientific journals, see the bibliographies and references in the above works.
  • "The Code of Hammurabi", Editio princeps by Vincent Scheil in tome iv. of the Textes Elamites-Semitiques of the Mémoires de la délégation en Perse (Paris, 1902)
  • H. Winckler, "Die Gesetze Hammurabis Konigs von Babylon um 2250v. Chr." Der alte Orient, iv. Jahrgang, Heft 4
  • D. H. Müller, Die Gesetze Hammurabis (Vienna, 1903)
  • J. Kohler and F. E. Peiser, Hammurabis Gesetz (Leipzig, 1904)
  • R. F. Harper, The Code of Hammurabi, King of Babylon about 2250 BC (Chicago, 1904)
  • S. A. Cook, The Laws of Moses and the Code of Hammurabi (London, 1903)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Правна историја на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Правна_историја&oldid=29672084”