Правна историја

С Википедије, слободне енциклопедије

Правна историја или историја права је научна дисциплина о процесу развоја права и разлогу његовог мењања. Правна историја је уско повезана са развојем цивилизација[1] и делује у ширем контексту друштвене историје. Одређени правници и историчари правног процеса видели су правну историју као запис еволуције закона и техничко објашњење како су ови закони еволуирали са циљем бољег разумевања порекла различитих правних концепата; неки сматрају правну историју граном интелектуалне историје. Историчари двадесетог века посматрали су правну историју на више контекстуализован начин – више у складу са размишљањем друштвених историчара.[1] Они су на правне институције гледали као на сложен систем правила, играча и симбола и видели су да ови елементи у интеракцији са друштвом мењају, прилагођавају, одолевају или унапређују одређене аспекте грађанског друштва. Такви правни историчари су тежили да анализирају историје случајева из параметара истраживања друштвених наука, користећи статистичке методе, анализирајући класне разлике међу странкама у парници, подносиоцима представке и другим актерима у различитим правним процесима. Анализом исхода предмета, трансакционих трошкова и броја решених предмета, започели су анализу правних институција, пракси, процедура и поднесака која даје сложенију слику права и друштва него што то може проучавање јуриспруденције, судске праксе и грађанских закона постићи.[1]

Древни свет[уреди | уреди извор]

Староегипатско право, које датира још од 3000. године пре нове ере, заснивало се на концепту Маата, а карактерисалa га је традиција, реторички говор, друштвена једнакост и непристрасност.[2] До 22. века пре нове ере, Ур-Наму, древни сумерски владар, формулисао је први постојећи законик, који се састојао од казуалних изјава („ако... онда...“). Око 1760. године пне, краљ Хамураби је даље развио вавилонско право тако што га је кодификовао и уписао у камен. Хамураби је поставио неколико примерака свог законика широм Вавилонског краљевства као стеле, да их види цела јавност; ово је постало познато као Хамурабијев кодекс. Најнетакнутију копију ових стела открили су у 19. веку британски асириолози и од тада је у потпуности транслитерисана и преведена на различите језике, укључујући енглески, немачки и француски. Старогрчки нема јединствену реч за „закон“ као апстрактни концепт,[3] задржавајући уместо тога разлику између божанског закона (thémis), људске одредбе (nomos) и обичаја (díkē).[4] Ипак, старо грчко право је садржало велике уставне иновације у развоју демократије.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „International law, Historical development”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-16. 
  2. ^ Théodoridés. „law”. Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. 
    * VerSteeg, Law in ancient Egypt
  3. ^ Kelly, A Short History of Western Legal Theory, 5-6
  4. ^ J.P. Mallory, "Law", in Encyclopedia of Indo-European Culture, 346
  5. ^ Ober, The Nature of Athenian Democracy, 121

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]