Љубо Михић
| Љубо Михић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. октобар 1929. |
| Место рођења | Банчићи код Љубиња,  Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 30. децембар 1989. (60 год.) |
| Место смрти | Мостар,  СФРЈ |
| Образовање | Природно-математички факултет у Београду, Филозофски факултет у Сарајеву,Економски факултет у Београду |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Туристички мотиви и објекти у Херцеговини Камен на камену, у колони каменој Љубиње са околином Херцеговина Јахорина- центар за рекреацију |
Др Љубо Михић је био је географ, биолог, историчар, економиста и туризмолог. Рођен је 10.10. 1929. године у селу Банчићи, код Љубиња у Херцеговини, а умро 30.12. 1989. године у Мостару. Објавио је преко 50 научно-стручних радова из области туризма и географије. Народна библиотека у родном му Љубињу носи његово име „Др Љубо Михић.
Биографија[уреди | уреди извор]
Љубо Михић је рођен у селу Банчићи код Љубиња, на југу Херцеговине. Потиче из сиромашне сељачко-радничке породице. Отац Јован био је чувени мајстор каменорезац, а мајка Даринка, рођена Јањић, била је домаћица.
Јуна 1939. године завршио је четири разреда Основне школе на Банчићима. Од септембра 1939, до маја 1941. завршио је два разреда Грађанске школе у Љубињу. Други свјетски рат прекинуо је његово школовање.
Љубо Михић је учествовао у НОР-у као борац од својих 12 година, од октобра 1941. до јуна 1942, и од почетка августа 1943. до краја маја 1945. У Савез комуниста омладине Југославије (СКОЈ) примњен је 26. августа 1943. године, а 20. децембра 1945. бива примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).[1]
Послије Другог свјетског рата завршио је 8 разреда гимназије са великом матуром у Сарајеву. Студирао је као редован студент географију, биологију, историју и економију на Филозофском, Природно-математичком и Економском факултету у Сарајеву и Београду. Стручни професорски испит у Сарајеву положио је 15. марта 1962. године.
Као редован студент, заршио је постдипломске студије туризма на Природно-математичком факултету у Београду и 12. јуна 1965. одбранио магистарски рад „Туристички мотиви и објекти у Херцеговини.
На Природно-математичком факултету у Београду, 23. фебруара 1971. године, одбранио је прву докторску дисертацију „Дубровачко приморје, услови и развој туризма.
На Економском факултету у Београду написао је другу докторску дисертацију „Приморски и планински туризам, услови и рентабилност.
Као професор, предавао је географију, биологију, историју, туризам...Као научни радник написао је и објавио преко 100 сепарата у разним часописима.
Као професор предавао је у Гимназији у Дувну, Гимназији код Пирота, Ваздухопловној гимназији „Маршал Тито у Мостару, а предавао је и у Оновној школи у родном Љубињу.[2]
Библиографија[уреди | уреди извор]
Др Љубо Михић је објавио преко 50 научно-стручних радова из области туризма и географије. Запаженије књиге су:
- Туристички мотиви и објекти у Херцеговини (150 страна)
- Неум, море, клима и вегетација ( 190 страна)
- Туристички мотиви и објекти Стоца и околине ( 275 страна)
- Купари код Дубровника, море, клима, бегетација и њихов утицај на људски организам ( 180 страна)
- Планине Прењ и Чврсница са Борачким језером- центри за рекреацију ( 448 страна)
- Камен на камену, у колони каменој ( илустрована збирка пјесама од 160 страна)
- Љубиње са околином ( 863 страна)
- Чапљина -центар за рекреацију и културно-историјски споменици ( 265 страна)
- Херцеговина ( 1000 страна)
- Дубровачко приморје, услови и развој туризма ( 367 страна)
- Јахорина- центар за рекреацију ( 238 страна)
- Бјелашница и Игман, планине 14. зимске олимпијаде ( 286 страна)
- Ластва код Требиња и Бијела гора у масиву Оријена, центар за рекреацију (341 страна)
- Козара - природа, човјек, историја ( 940 страна)
- Банчићи, село стогодишњака – ваздушна бања (333 страна)
- Биково, бисер природе (228 страна)
- Јахорина и Требевић- планине 14. зимске олимпијаде (413 страна)
- Подгора (519 страна)
- Неретва, Прењ, Чврсница, Чабуља, Вран, Љубуша, Радуша, Макљен, Црвањ ( 974)
- Битка за рањенике на Неретви ( 629 страна)
- Сутјеска ( 873 стране)
- Трескавица, бисер природе ( 271 страна)
За све објављене књиге одрекао се хонорара у корист народа тадашње Југославије.[3]