Пређи на садржај

Алжирски грађански рат

С Википедије, слободне енциклопедије
Алжирски грађански рат
Време26. децембар 1991 – 8. фебруар 2002.
Место
Алжир
УзрокПоништавање избора, укидање странке Фронт исламског спаса и хапшење њених чланова
Исход Победа алжирске војске
Сукобљене стране
Алжир Алжирска влада Исламски оружани покрет (МИА)
Армија исламског спаса (АИС)		 Наоружана исламска група (ГИА)
Команданти и вође
Али Кафи
Лијамин Зеруал
Абделазиз Бутефлика		 МИА: Абделкадер Шебути
АИС: Мадани Мезраг		 Антар Зуабри
Јачина
140.000 (1994)[1]
124,000 (in 2001)		 2.000 (1992)
40,000 (1994)
10,000 (1996)[2]
300-1.000 (2005)		 Непознато

Алжирски грађански рат је био сукоб између алжирске владе и више међусобно супротстављених исламистичких група. Укупно је погинуло између 150.000 и 200.000 људи, а рат је трајао скоро једанаест година. Иако је сукоб био завршен победом владиних снага након предаје Армије исламског спаса 2002. године, повремено се јављају мањи сукоби са остацима побуњеничких снага.

Рат

[уреди | уреди извор]

Сукоб је почео у децембру 1991. када је алжирска влада поништила прве парламентарне изборе у тој земљи јер су резултати након првог круга указивали на победу Фронта исламског спаса (ФИС). Након поништавања избора ФИС је забрањен, а хиљаде чланова странке је ухапшено. Као одговор на хапшења појавило се неколико исламистичких герилских група, међу којима су се истицале Исламски оружани покрет (МИА) који је своје базе имао у планинама и Наоружана исламска група (ГИА) која је имала већину у градовима Алжира. У почетку су побуњеници нападали полицију и војску, али неке су групе почеле са нападима на цивиле. Године 1994, након преговора између владе и затворених вођа ФИС-а ГИА је објавила рат ФИС-у и његовим следбеницима. Међу мањим групама је дошло до комешања, а као нови савезник ФИС-а појавила се Армија исламског спаса (АИС).

Председнички избори 2004. и амнестија

[уреди | уреди извор]

Ослобађање ФИС вођа, Маданија и Белхадја, 2003. није имало значајног ефекта на ситуацију, илуструјући ново поверење у владу које је продубљено председничким изборима 2004. Тада је Абделазиз Бутефлика поново изабран са 85% подршке две главне странке, а гласање је потврдило подршку народа Бутефликиној политици према герилцима и успешном спречавању насиља широких размера.

Септембра 2005. национални референдум је одржан о амнестији, сличан закону из 1999, да би се зауставило правно гоњење особа које се више не боре и да се пружи компензација породицама људи убијених од стране владиних снага. Контроверзна Повеља о миру и националном опоравку је усвојена са 97% подршке и 80% учешћа.[3] Услови под којим се одвила кампања у Алжиру су били нападани од француске штампе, првенствено „Ле Монд“ и „Л'иманите“.

Правник Али Мерабет, на пример, оснивач Сомуд-а, невладине организације која заступа породице несталих се противио Повељи којом би се "жртве натерале на опрост“. Забринут је да време ФИС-а није прошло и напомиње да, иако га људи не подржавају, пројекат ФИС-а, којег пориче као исламски, још увек постоји као претња.[4]

Предлог је имплементован Председничким декретом фебруара 2006. и усвојен 29. септембра исте године. Посебно контроверзно је било пружање имунитета бившим герилцима који су се сами предали (за све осим најгорих злочина) и војним лицима (за било коју акцију "брањења нације").[5] Према алжирским новинама „Ел Хабар“,[6] под овим условима предало се преко 400 ГСПЦ герилаца, а укупан број герилаца 2005. се процењивао између 300 и 1000.[7] Међународна федерација за људска права (ФИДХ) се противила амнестији[8]

Борбе су наставиле да јењавају али стање опште опасности је било на снази[9] Елементи унутар Фронта националног ослобођења (ФЛН) су предлагали промену устава тако да дозволе Бутефлики да се кандидује и трећи пут.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Martinez 1998, стр. 162.
  2. ^ Martinez 1998, стр. 215.
  3. ^ Algérie : le "oui" au référendum remporte plus de 97% des voix, Le Monde, September 29, 2005 (језик: француски)
  4. ^ En Algérie, dans la Mitidja, ni pardon ni oubli Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2006), Le Monde, September 28, 2005 (језик: француски)
  5. ^ Algeria: New Amnesty Law Will Ensure Atrocities Go Unpunished Архивирано на сајту Wayback Machine (7. септембар 2006), International Center for Transitional Justice, Press Release, March 1 2006
  6. ^ استفادة 408 شخص من قانون المصالحة وإرهابي يسلم نفسه Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007), El Khabar Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2006), 25 September 2006
  7. ^ Algeria puts strife toll at 150,000 Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2006) Al Jazeera, Thursday 24 February 2005
  8. ^ Projet de charte pour la paix et la réconciliation nationale : pas d’impunité au nom de la « réconciliation » !, International Federation of Human Rights, September 22, 2005 (језик: француски)
  9. ^ BBC News - Algeria country profile - Overview

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Martinez, Luis (1998). The Algerian Civil War 1990-1998. Превод: Jonathan Derrick. London: Hurst & Co. ISBN 978-1-85065-517-6. 
  • Willis, Michael (1996). The Islamist Challenge in Algeria: A Political History. New York: NYU Press. ISBN 978-0-8147-9328-2. 
  • Quandt, William B. (1998). Between Ballots and Bullets: Algeria's Transition from Authoritarianism. Washington DC: Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-7301-6. Архивирано из оригинала 24. 11. 2001. г. Приступљено 10. 02. 2013. 
  • Riccardi, Andrea (1996). Sant'Egidio Rome et le monde. Paris: Beauchesne Editeur. 
  • Impagliazzo, Marco; Giro, Mario (1997). Algeria in ostaggio. Milano: Guerini e Associati. 
  • M. Al-Ahnaf; B. Botiveau; F. Fregosi (1991). L'Algerie par ses islamistes. Paris: Karthala. ISBN 978-2-86537-318-5. 
  • Roger Kaplan, "The Libel of Moral Equivalence" The Atlantic Monthly Boston: August 1998. Vol. 282, Iss. 2; pp. 18, 6 pgs.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алжирски_грађански_рат&oldid=25916459”