Битка код Поиманенона
| Битка код Поиманенона | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 Битка код Поиманенона | |||||
| |||||
| Сукобљене стране | |||||
| Латинско царство | Никејско царство | ||||
| Команданти и вође | |||||
| Алексије Ласкарис, Исак Ласкарис | Јован III Дука Ватац | ||||
Битка код Поиманенона вођена је крајем 1223. или почетком 1224. године између наследница срушеног Византијског царства: Латинског царства и Никејског царства. Део је грађанског рата између Јована III Дуке Ватаца и браће недавно преминулог никејског цара Теодора I Ласкариса, Исака и Алексија. Супротстављене војске среле су се код Поименона, јужно од Кизика у Мизији, у близини језера Кус.
Историја[уреди | уреди извор]
Нимфејским споразумом из 1214. године Латинско царство стекло је контролу над северозападним приморјем Мале Азије, од Никомедије до Адрамитијума, као и Мизијску равницу. Новембра 1221. године умро је енергични цар, оснивач Никејског царства Теодор I Ласкарис.[1] Наследио га је зет Јован III Дука Ватац, који је изашао као победник из грађанског рата у коме се борио против Теодорових потомака.[1] Јованов долазак на престо оспорили су Теодорова браћа, севастократори Алексије и Исак Ласкариси. Они су потражили помоћ од латинског цара Роберта Куртноа. На челу латинске војске, Ласкариси су кренули на Ватаца. До сусрета војски дошло је код Поиманенона, у близини цркве посвећене Арханђелу Михаилу. У бици која је уследила, Ватац је однео велику победу. Међу заробљеницима су били и Исак и Алексије који су, по Јовановом наређењу, ослепљени.
Последице[уреди | уреди извор]
Пишући о значају битке код Поиманенона, византијски историчар 13. века, Георгије Акрополит је рекао да је она означила почетак опадања моћи Латинског царства.[2] Вест о поразу код Поиманенона изазвала је запрепашћење у латинској царској војсци која је опседала епирски град Сер. Војска се у нереду повлачи у Цариград, те је поражена од стране трупа епирског владара Теодора Комнина Дуке.[3] Латински цар изгубио је и одређене поседе у Малој Азији. Под претњом никејског цара у Азији и епирског деспота у Европи, латински цар је пристао на мир који је склопљен 1225. године. Према његовим условима, Латини напуштају све своје азијске поседе, сем источне обале Босфора и града Никомедије са околном облашћу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Abulafia 1995, стр. 547
- ^ Macrides 2007, стр. 166
- ^ Van Tricht 2011, стр. 384.
Литература[уреди | уреди извор]
- Abulafia, David (1995). The New Cambridge Medieval History: C.1198-c.1300. 5. Cambridge University Press. ISBN 9780521362894.
- Macrides, Ruth (2007). George Akropolites: The History - Introduction, translation and commentary. Oxford University Press. стр. 165–169. ISBN 978-0-19-921067-1.
- Rakova, Snezhana (2002). „Battle of Poimanenon, 1224”. Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor. Foundation of the Hellenic World. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 10. 3. 2012.
- Setton, Kenneth M. (1976). The Papacy and the Levant, 1204–1571: Volume I, The Thirteenth and Fourteenth Centuries. Philadelphia: The American Philosophical Society. стр. 52. ISBN 978-0-87169-114-9.
- Van Tricht, Filip (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204-1228). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-20323-5.