Гелати
Гелати გელათის მონასტერი | |
---|---|
Светска баштина Унеска | |
Званично име | Гелати გელათის მონასტერი |
Место | Кутаиси, Грузија |
Координате | 42° 17′ 41″ С; 42° 46′ 05″ И / 42.2947° С; 42.7681° И |
Површина | 42 ha (4.500.000 sq ft) |
Критеријум | Културна: iv |
Упис | 1994. (18. седница) |
Угроженост | 2010 –2017 |
Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/710 |
Гелати (груз. გელათის მონასტერი) средњовековни је манастирски комплекс код града Кутаисиja, у региону Имеретија на западу Грузије. Ремек дело Грузијског златног доба основао је краљ Давид IV 1106. године, а налази се на УНЕСКО-вом списку светске баштине.
Важност
[уреди | уреди извор]Историјски гледано, Гелати је један од главних културних и интелектуалних центара у Грузији. Она је имала академију која је запошљавала неке од најпознатијих грузијских научника, теолога и филозофа, од којих су многи раније били активни на различитим православним манастирима у иностранству, као што је манастир Мангана у Цариграду. Једни од научника су прослављени академици попут Иоане Петрициja и Арсена Икалтоелија. Због обимног посла коју је спроводила Гелати академија, људи тог времена су је називали "нова Грчка" и "други Атос".[1]
Манастир Гелати је је сачувао велики број мурала и рукописа који датирају из 12. до 17. века. У Гелатију се налазио и познати Хахули триптих, који датира из 8—12. века. Украден је 1859. године, а данас се налази у Градском музеју уметности у Тбилисију. Гелато је гробница њеног оснивача и једног од највећих грузијских царева Давида IV. Близу гроба краља Давида су врата Генџе, која је као трофеј узео краљ Димитрије I у 1138.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Богородичина црква на југозападу, десно иза Црква Светог Ђорђа
-
Гроб краља Давида IV
-
Портрети владара на северном зиду Богородичне цркве, десно Давид Градитељ
-
црква светог Ђорђа
-
црква Светог Николе
-
звоник
-
Саборна црква Рођења Пресвете Богородице
-
Портал у катедрали
-
Фреске у катедрали
-
Фреске у катедрали
-
Унутрашњост катедрале -
Мозаик у апсиди катедрале
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Chatzidakis, Nano. Byzantine Mosaics, Volume 7. Athens, Greece: Ekdotike Athenon, (1994). стр. 22.