Дизалице

С Википедије, слободне енциклопедије

Дијаграм дизалица
Дизалица
Торањска грађевинска дизалица

Дизалице су врста транспортних уређаја који се праве од метала, челика и гвожђа.[1] Постоји више врста дизалица које служе за подизање ствари, као што су грађевинска дизалица, бродска и лучка, камионска дизалица, разне врсте мобилних дизалица итд. Дизалице морају бити од метала или челика ради чврстоће како би могле да подижу ствари.[2] Дизалица се састоји од витла, челичне ужади или ланаца те куке. Користи се за подизање и спуштање, али и за хоризонтално помицање предмета.

Прве дизалице употребљаване су већ давно у домаћинству, на пример за држање лонца за кување и његово премештање с ватре или на њу. Стари Грци су вероватно изумели и почели да примењују прве грађевинске дизалице.[3] Египћани су их користили у изградњи пирамида.[4] У средњем веку у употребу су ушле прве лучке дизалице, за утовар и истовар терета с бродова, а касније и за њихову изградњу.[5]

Гумени пуфери су неопходни за омекшавање дизалице за дизање у случају удара на крајњим крајевима или било којим другим дизалицама.[6]

Историја[уреди | уреди извор]

Древни Блиски исток[уреди | уреди извор]

Први тип кранске машине био је шадоуф, који је имао полужни механизам и служио је за подизање воде за наводњавање.[7][8][9] Он је измишљен у Месопотамији (модерни Ирак) око 3000. године пре нове ере.[7][8] Шадоуф се касније појавио у староегипатској технологији око 2000. године пре нове ере.[9][10]

Античка Грчка[уреди | уреди извор]

Грчко-римски Триспастос („дизалица са три колотуре“), једноставан тип дизалице (носивост 150 kg

Кран за подизање тешких терета развили су стари Грци крајем 6. века п. н. е.[3] Археолошки запис показује да је најкасније до око 515. године п. н. е. на каменим блоковима грчких храмова почињу да се појављују карактеристични засеци за клијешта за подизање и луисова гвожђа. Пошто ови отвори указују на употребу уређаја за подизање, и пошто се могу наћи или изнад центра гравитације блока, или у паровима на једнакој удаљености од тачке изнад центра гравитације, археолози их сматрају позитивним потребним доказима за постојање дизалице.[3]

Увођење витла и чекрка убрзо је довело до широко распрострањене замене рампи као главног средства за вертикално кретање. Током наредних 200 година, грчка градилишта су била сведок наглог смањења тежина којима се рукује, пошто је нова техника подизања учинила употребу неколико мањих камена практичнијим од мање већих. За разлику од архаичног периода са шаблоном све већих величина блокова, грчки храмови класичног доба попут Партенона су увек имали камене блокове тежине мање од 15–20 метричких тона. Такође, пракса подизања великих монолитних стубова је практично напуштена у корист употребе неколико стубних бубњева.[4]

Иако су тачне околности преласка са рампе на технологију дизалица остале нејасне, тврди се да су нестабилни друштвени и политички услови у Грчкој били погоднији за запошљавање малих, професионалних грађевинских тимова него великих група неквалификоване радне снаге, чинећи кран преферентнијим за грчке полисе у односу на радно интензивнијих рампи које су биле норма у аутократским друштвима Египта или Асирије.[4]

Први недвосмислени књижевни докази о постојању сложеног система ременица појављују се у Механичким проблемима (Mech. 18, 853a32–853b13) који се приписују Аристотелу (384–322. п. н. е.), али су можда састављени нешто касније. Отприлике у исто време, величине блокова у грчким храмовима поново су почеле да се подударају са својим архаичним претходницима, што указује да је софистициранија сложена ременица до тада морала наћи свој пут до грчких градилишта.[11]

Римско царство[уреди | уреди извор]

Реконструкција римског Полиспаста високог 10,4 m који покреће газни точак у Бону, Немачка

Процват крана у античко доба дошао је за време Римског царства, када је грађевинска активност порасла, а зграде достигле огромне димензије. Римљани су усвојили грчки кран и даље га развили. Доступне су релативно подробне информације о њиховим техникама подизања, захваљујући прилично дугачким извештајима инжењера Витрувија (De Architectura 10.2, 1–10) и Херона Александријског (Mechanica 3.2–5). Постоје и два сачувана рељефа римских дизалица са покретним точковима, а посебно је детаљан надгробни споменик Хатерија из касног првог века нове ере.

Најједноставнији римски кран, триспастос, састојао се од једног крака, витла, ужета и блока који је садржао три котура. Имајући тако механичку предност од 3:1, израчунато је да би један човек који ради на витлу могао да подигне 150 kg (330 lb) (3 ременице x 50 kg (110 lb) = 150), под претпоставком да 50 kg (110 lb) представљају максимални напор који човек може да уложи у дужем временском периоду. Тежи типови дизалица су имали пет котура (пентаспастос) или, у случају највећег, сет од три са пет котура (полиспастос) и долазили су са два, три или четири стуба, у зависности од максималног оптерећења. Полиспастос, када на њему раде четири човека са обе стране витла, могао је лако да подигне 3.000 kg (6.600 lb) (3 ужета x 5 котура x 4 човека x 50 kg (110 lb) = 3.000 kg (6.600 lb)). Ако би се витло заменило газећим точком, максимално оптерећење би се могло удвостручити на 6.000 kg (13.000 lb) само са половином посаде, будући да газни точак има много већу механичку предност због свог већег пречника. То је значило да је, у поређењу са изградњом древних египатских пирамида, где је око 50 људи било потребно да се камени блок од 2,5 тоне помери уз рампу (50 kg (110 lb) по особи), доказала способност подизања римског полиспаста била је 60 пута већа (3.000 kg (6.600 lb) по особи).[12]

Врсте дизалица[уреди | уреди извор]

Постоје многе врсте дизалица за бројне видове примена, као што су грађевинска дизалица, бродска и лучка, камионска дизалица, разне врсте мобилних дизалица итд.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „How Are Cranes Powered?”. Bryn Thomas Cranes. Приступљено 20. 11. 2017. 
  2. ^ „Врсте дизалица - Знање - Хенан ФинеВорк Цранес Цо., Лтд”. srla.fanwocranes.com. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 25. 10. 2018. 
  3. ^ а б в Coulton 1974, стр. 7 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFCoulton1974 (help)
  4. ^ а б в Coulton 1974, стр. 14ff harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFCoulton1974 (help)
  5. ^ Matthies 1992, стр. 514. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMatthies1992 (help)
  6. ^ „Гумени пуфери - крани крајеви”. 
  7. ^ а б Paipetis, S. A.; Ceccarelli, Marco (2010). The Genius of Archimedes -- 23 Centuries of Influence on Mathematics, Science and Engineering: Proceedings of an International Conference held at Syracuse, Italy, June 8–10, 2010. Springer Science & Business Media. стр. 416. ISBN 9789048190911. 
  8. ^ а б Chondros, Thomas G. (1. 11. 2010). „Archimedes life works and machines”. Mechanism and Machine Theory. 45 (11): 1766—1775. ISSN 0094-114X. doi:10.1016/j.mechmachtheory.2010.05.009. 
  9. ^ а б Sayed, Osama Sayed Osman; Attalemanan, Abusamra Awad (19. 10. 2016). „The Structural Performance of Tower Cranes Using Computer Program SAP2000-v18”. Sudan University of Science and Technology. Архивирано из оригинала 14. 12. 2019. г. Приступљено 1. 8. 2019. „The earliest recorded version or concept of a crane was called a Shaduf and used over 4,000 years by the Egyptians to transport water.” 
  10. ^ Faiella, Graham (2006). The Technology of Mesopotamia. The Rosen Publishing Group. стр. 27. ISBN 9781404205604. 
  11. ^ Coulton 1974, стр. 16 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFCoulton1974 (help)
  12. ^ All data from: Dienel & Meighörner 1997, стр. 13

Литература[уреди | уреди извор]

  • Coulton, J. J. (1974), „Lifting in Early Greek Architecture”, The Journal of Hellenic Studies, 94: 1—19, JSTOR 630416, doi:10.2307/630416 
  • Dienel, Hans-Liudger; Meighörner, Wolfgang (1997), „Der Tretradkran”, Publication of the Deutsches Museum (Technikgeschichte series) (2nd изд.), München 
  • Lancaster, Lynne (1999), „Building Trajan's Column”, American Journal of Archaeology, 103 (3): 419—439, JSTOR 506969, doi:10.2307/506969 
  • Matheus, Michael (1996), „Mittelalterliche Hafenkräne”, Ур.: Lindgren, Uta, Europäische Technik im Mittelalter. 800 bis 1400. Tradition und Innovation (4th изд.), Berlin: Gebr. Mann Verlag, стр. 345—348, ISBN 978-3-7861-1748-3 
  • Matthies, Andrea (1992), „Medieval Treadwheels. Artists' Views of Building Construction”, Technology and Culture, 33 (3): 510—547, JSTOR 3106635, doi:10.2307/3106635 
  • O’Connor, Colin (1993), Roman Bridges, Cambridge University Press, стр. 47—51, ISBN 978-0-521-39326-3 
  • Jünemann/Schmidt. Materialflußsysteme. ISBN 978-3-540-65076-8. 
  • Scheffler, Martin. Fördermaschinen, Bd. 1, Hebezeuge, Aufzüge, Flurförderzeuge, Friedr. Vieweg&Sohn Verlagsgesellschaft mbH, Braunschweig/Wiesbaden. 1998. ISBN 978-3-528-06626-0. In diesem Band werden die Wirkungsweise, Auslegung und Bauform von Lastaufnahmemitteln, Serienhebezeugen, Hebezeugen, Fahrzeugkranen, Aufzügen, Wagen und Schleppern, Staplern, Fahrerlosen Transportsystemen und Regalförderen dargestellt. 
  • Becker, Rudolf. Das große Buch der Fahrzeugkrane, Band 1 – Handbuch der Fahrzeugkrantechnik. KM-Verlags GmbH,. ISBN 978-3-934518-00-1. 
  • Saller, Rudolf. Das große Buch der Fahrzeugkrane, Band 2 – Handbuch für Kranbetreiber. KM-Verlags GmbH. ISBN 978-3-934518-04-9. 
  • KM-Verlag. 50 Jahre Demag Mobilkrane. KM-Verlags GmbH. ISBN 978-3-934518-03-2. 
  • Lütche, Walter. Giganten der Arbeit, 40 Jahre Fahrzeugkranbau in der DDR -das Typenbuch-. 64560 Riedstadt: KM-Verlags GmbH. ISBN 978-3-934518-05-6. 
  • Bachmann, Oliver; Heinz-Herbert Cohrs; Whiteman, Tim; Wislicki, Alfred (1997). Faszination Baumaschinen - Krantechnik von der Antike zur Neuzeit, Giesel Verlag für Publizität GmbH. ISBN 978-3-9802942-6-3. 
  • Hans-Otto Hannover; Mechtold, Fritz; Koop, Jürgen; Lenzkes, Dieter. Sicherheit bei Kranen, 7. izdanje. Berlin, Heidelberg, New York: Springer Verlag. ISBN 978-3-540-62730-2. 
  • Friedrich, Hans Werner; Wiese, Ulrich (1990). Fachbuch für Hebezeugführer, 3. izdanje, Verlag Technik. Berlin. ISBN 978-3-341-00777-8. 
  • Zimmermann, Siegfried; Zimmermann, Bernd. Kranführer-Ausbildung. 82156 Gräfelfing: Verlag Ingo Resch. ISBN 978-3-930039-31-9. 
  • Seeßelberg, Christoph (2009). Kranbahnen – Bemessung und konstruktive Gestaltung; 3. izdanje. Berlin: Bauwerk-Verlag. ISBN 978-3-89932-218-7. 
  • Kotte, Gernot (4. 4. 1989). Fahrzeugkran statt Turmdrehkran? Wann sind Fahrzeugkrane von Vorteil? In: bd baumaschinendienst, Heft. стр. S. 398—402. 
  • Cohrs, Heinz Herbert. Lastmomentbegrenzer und Kranelektronik. in Fördern und Heben, Mainz, 1989, Heft 12. стр. S. 1008—1010. 
  • Moderne Fahrzeugkrane für den Bau. Markt und Technik in Bewegung. In: BMT Baumaschine und Bautechnik 37, 1990, Heft 5. стр. S. 244—247. 
  • Otto, Günter. Die Entwicklung des Telekrans. In: Deutsche Hebe- und Fördertechnik, Ludwigsburg, 1992, Heft 6, Heft 6, S. 44-49 (Teil I) und Heft 7/8, S. 34 und 37 (Teil II). 
  • Theiner, Josef. Neu- und Weiterentwicklungen bei Fahrzeugkranen. In: Deutsche Hebe- und Fördertechnik, Ludwigsburg, 1998, Heft 9. стр. S. 28—34. 
  • Hamme, Ulrich; Hauser, Josef; Kern, Andreas; Schriever, Udo. Einsatz hochfester Baustähle im Mobilkranbau. In: Stahlbau 69, 2000, Heft 4. стр. S. 295—305. 
  • Scheffels, G. Grenzen in Sicht? Stand der Technik und Trends in der Auslegertechnologie. (Teleskopkrane) In: Fördern und Heben, Mainz, 2000, Heft 6. стр. S. 439—441. 
  • Maffini, Jacques. Steuerungssysteme für mittlere und große Mobilkrane. In: Hebezeuge und Fördermittel, Berlin, 2001, Heft 11. стр. S. 528—530. 
  • Beringer, Wolfgang. Der Siegeszug der Mobilkrane. In: Deutsche Hebe- und Fördertechnik, Ludwigsburg, 2004, Heft 6. стр. S. 96—100. 
  • Coulton, J. J. (1974). Lifting in Early Greek Architecture. In: The Journal of Hellenic Studies, Bd. 94. стр. S. 1—19. 
  • Hans-Liudger Dienel; Meighörner, Wolfgang (1997). Der Tretradkran. Veröffentlichung des Deutschen Museums (Technikgeschichte Reihe), 2. izdanje. München. 
  • Lancaster, Lynne (1999). Building Trajan's Column. In: American Journal of Archaeology, Bd. 103, Nr. 3. стр. S. 419—439. 
  • Matheus, Michael. Mittelalterliche Hafenkräne. In: Uta Lindgren (ed): Europäische Technik im Mittelalter. 800-1400, Berlin 2001 (4. izdanje.). стр. S. 345—348. ISBN 978-3-7861-1748-3. 
  • Matthies, Andrea (1992). Medieval Treadwheels. Artists' Views of Building Construction. In: Technology and Culture, Bd. 33, Nr. 3. стр. 510—547. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дизалице на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дизалице&oldid=27674840”