Корисник:БЈ1234567890/песак
Киднаповање младе позната и као брак отмицом или брак заробљавањем, је пракса у којој мушкарац отима и силује жену коју жели да ожени.
Отмица невесте практикована је широм света и кроз праисторију и историју, међу различитим народима као што су Хмонг у југоисточној Азији, Тзелтал у Мексику и Роми у Европи. Ова пракса и даље постоји у различитим деловима света, али је најчешћа на Кавказу, у Централној Азији и неким деловима Африке[1][2].
У већини земаља, отмица невесте се сматра сексуалним злочином због подразумеваног елемента силовања, а не валидним обликом брака. Неке врсте отмице невесте могу се сматрати делом континуума између присилног и договореног брака. Овај термин се понекад меша са бекством, у којем пар бежи заједно и тражи сагласност родитеља касније. У неким случајевима, жена сарађује или пристаје на отмицу, обично у покушају да сачува част за себе или своје родитеље. У многим јурисдикцијама, ово је некада било охрабривано законима "ожени силоватеља". Чак и у земљама где је пракса противзаконита, ако је правосудна примена слаба, обичајно право ("традиционалне праксе") може превладати.
Отмица невесте је пракса у којој мушкарац отима жену коју жели да ожени. Често се дешава и дечји брак, повезан са немогућношћу плаћања мираза, тј. богатства које младожења даје родитељима невесте.
Ритуали који симболизују отмицу невесте и даље постоје у неким културама (као што су Черкези[3]), као део традиција везаних за венчање. Према неким изворима, медени месец је остатак брака отмицом, заснован на пракси да муж одлази у скривање са својом женом како би избегао одмазду њених рођака, с намером да жена остане трудна до краја месеца[4].
Древни извори[уреди | уреди извор]
Прва помињања налазимо у Библији, у опису рата између Израела и племена Бењамин, који је скоро завршио потпуним уништењем овог племена. Израелци су се заклели да неће давати своје кћери Бењаминовцима, али су на крају дозволили да 600 преживелих Бењаминоваца отму своје невесте током годишњег фестивала у Шилу.
Касније, према једном мидрашу, краљ Саул из племена Бењамин био је превише стидљив да би отео једну од девојака које су играле у виноградима, па је она сама потрчала за њим. Ова епизода повезана је са прекором који ће Саул упутити свом сину Јонатану - „сину смелије жене.“
Стари Римљани такође су практиковали отмицу невесте. Најпознатији пример је отмица Сабињанки, када су Римљани, у недостатку жена за брак, отели жене из суседног племена Сабињана. Овај догађај је постао део римске легенде и често је приказиван у уметности.
Европа[уреди | уреди извор]
Заједнице Рома[уреди | уреди извор]
Отмица младенки документована је као брачна пракса у неким традицијама ромске заједнице. У ромској култури, девојчице од дванаест година могу бити отете за брак с тинејџерским дечацима.[5] Како ромска популација живи широм Европе, ова пракса виђена је у више наврата у Ирској, Енглеској, Чешкој Републици, Холандији, Бугарској и Словачкој. Отмичење је теоретисано као начин избегавања мираза или као метода осигурања егзогамије. Нормализација традиције отимања ставља младе жене у већи ризик од постајања жртвама трговине људима.
Медитеранска подручја[уреди | уреди извор]
Пракса отмице за брак била је уобичајена у древним културама Медитерана. Примери укључују митолошке приче попут оне о Парису и Хелени Тројанској, као и хисторијске догађаје попут Рима и сабинских жена.[6] Отмица је некада била начин враћања части, али је често наносила трајну штету женама.
Италија[уреди | уреди извор]
Обичај отмице био је чест у јужној Италији, као што је био случај са Францом Виолом 1965. године. Иако је одбила да се уда за свог отмичара, Франца је суочила са тешким притисцима заједнице. Касније је постала симбол отпора, али је та пракса законски аболирана 1981. године.
Ирска[уреди | уреди извор]
Отмица супружника је повремено била присутна у Ирској, као што се догодило 1167. године када је Диармаит Мац Мурцхада изгубио краљевство због отмице жене другог краља.
Малта[уреди | уреди извор]
Критике су упућене Малти 2015. због закона који може смањити казне за отмицу ако се отмица заврши браком. Тај чланак је касније укинут.
Балкан[уреди | уреди извор]
Иако данас многи на отмицу девојке гледају као на симпатичан и колоритни догађај из наше прошлости, највећи број историчара се слаже да је ипак била реч о тамној страни обичаја, пре свега, проистеклих из тешког и суровог живота на овим просторима.
Најједноставнији случај отмице био је заправо споразумни договор двоје будућих супружника. Момак и девојка су се загледали једно у друго, али девојчини родитељи из било ког разлога нису одобравали брак, па је момак, у договору са својом вољеном, организовао њену отмицу, а заправо бекство.
Након успешне отмице, неколико дана касније, глава младићеве породице би одлазила у кућу девојке и тражила примирје. Читав случај углавном се завршавао сагласношћу и уговарањем свадбе.
Било је случајева и да су родитељи сами са будућим зетом организовали привидну отмицу своје ћерке како би избегли трошкове веридбе.
Дешавало се да девојка не жели да се уда за момка или да су је родитељи већ наменили неком другом. У таквим случајевима није била реткост да дође до праве отмице!
Момак би обично скупио неколико добрих другова, браће и рођака, сачекао да девојка негде изађе и силом је одводио својој кући.
– У отмицу се иде оружјем како год у војску. Намаме девојку код стоке, или кад пође на воду, те је одведу – записао је Вук Караџић описујући ову праксу.
Осим на овим осамљеним местима, девојке су често отимане и на очиглед села или вароши – на улици, ливади, вашарима, чак и у црквама.
После отмице, пракса би била иста као у првом случају – отац момка би дошао код будућих пријатеља тражећи девојчину руку и мир. Родитељи отете девојке су правду могли да задовоље путем закона трежећи да им се девојка врати кући, али у пракси би, осрамоћени, пристајали на брак, нарочито у ситуацијама ако би младићева породица нудила извесну суму новца као “накнаду за губитак радне снаге”.
Отмице девојака у Србији биле су честе, али су увек представљале велику срамоту за село из кога је девојка отета. Често се догађало да се целе породице, комшије, па и цела места “дигну на ноге” како би бранили девојку коју момци из неког другог села покушавају да отму. Није била реткост ни да током ових догађаја падне крв и да се све заврши трагедијом.
На крај овој пракси је покушао да стане још прота Матеја Ненадовић 1804. године када је приликом састављања закона као један од првих чланова навео забрањено отимање девојке. Карађорђе је касније још и пооштрио казнене мере.
– Ко се усуди да отме девојку, тај младожења да се ишиба кроз шпалир од 300 момака, девојка да се пусти и за кога она хоће нека се уда, куму да се удари 50 штапова, старом свату и деверу 50, а осталим сватовима по 30 штапова – писало је у Карађорђевом закону.
Овај обичај задржао се у руралним крајевима земље и у 20. веку, а у форми “откупљивања младе” симболично, чак и данас.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Мосцоw полице сwооп он факе 'бриде киднаппинг'”. ББЦ Неwс (на језику: енглески). 2016-09-02. Приступљено 2024-05-28.
- ^ Акуму, Патиенце (2023-09-28). „Киднаппед анд форцед то маррy тхеир рапист: ендинг ‘цоуртсхип рапе’ ин Уганда”. Тхе Гуардиан (на језику: енглески). ИССН 0261-3077. Приступљено 2024-05-28.
- ^ Мосхе, Гилад (2012-07-05). слигхтлy рарефиед Цирцассиан даy трип. Хааретз.
- ^ Wалсх, Wиллиам Схепард (1897). Цуриоситиес оф Популар Цустомс анд оф Ритес, Церемониес, Обсерванцес, анд Мисцелланеоус Антиqуитиес. Ј.Б. Липпинцотт Цо. стр. п. 654; Јохн Луббоцк.
- ^ МцДоналд, Хенрy; едитор, Иреланд (2007-09-23). „Гардаи хунт ганг аццусед оф сеизинг Рома цхилд бриде”. Тхе Обсервер (на језику: енглески). ИССН 0029-7712. Приступљено 2024-05-28.
- ^ Књига о судијама (на језику: српски), 2024-02-16, Приступљено 2024-05-28
- ^ „Заборавите на романтику! ОТМИЦА МЛАДЕ није била нимало наивна, а онда је Карађорђе увео УЖАСНЕ КАЗНЕ за овај обичај!”. ИСТОРИЈСКИ ЗАБАВНИК (на језику: енглески). 2020-01-16. Приступљено 2024-05-28.